Ne živi se od balkona!
Popeli su se na čuveni balkon Starog dvora, par dana punili novinske stupce, dobili sijaset obećanja... Rekli bismo - ništa novo kad su vaterpolisti u pitanju. "Zlatni delfini" nikada ne dobijaju pažnju u kontinuitetu, ni neophodne uslove koji bi ovom sportu garantovali budućnost kakvu zaslužuje. Javnost u Srbiji ponaša se kao da je potpuno normalno da se naša reprezentacija sa velikih takmičenja vrati sa najsjajnijom medaljom, ignorišući stanje u klupskom vaterpolu koje treba da bude baza i osnova da generacija Prlainovića, Filipovića, Pijetlovića... dobije naslednike vredne podjednake pažnje.
Dešavalo se i da su apeli naših vaterpolista pogrešno tumačeni, na njihove izjave gledalo se kroz prizmu dnevne politike, poneko zaslepljen od idolopoklonstva tražio bi dlaku u jajetu i na prizeman način interpretirao reči asova, pokušavajući tako da od sportskih heroja nacije napravi - neprijatelje.
Nažalost, kao da svi ne mogu da shvate da vaterpolisti imaju samo jednu partiju i da je to sport kome su odani, koji im je podario dobre živote i da se zbog toga trude da svojim naslednicima ostave koliko-toliko dobre uslove. A to je moguće jedino ako klupski vaterpolo u Srbiji doživi preporod!
Šabac za titulu?
Još jedan klub je postavljen na zdravim osnovama - Šabac. Doveli su za trenera Miodraga Mirovića, bivšeg trenera, a sada selektora juniorske reprezentacije Crne Gore. Najvažnije pojačanje je iskusni golman Gojko Pijetlović, jedini srpski reprezentativac koji će nastupati u Srbiji. Uz njega su, međutim, stigla i trojica vaterpolista Partizana i srpskih mlađih selekcija, Nikola Lukić i Marko Janković (1998. godište) i Đorđe Vučinić (1999).
Šabac ima svoj bazen, vode ga entuzijasti koji vole vaterpolo, a ima podršku gradskih čelnika i iz trenutne perspektive verovatno je i najveći favorit za osvajanje titule.
Nedavno su momci javno istakli da im je obećana pomoć, pa i predsednik Vučić je izjavio da će Vaterpolo savez Srbije dobiti "nikad više novca"...
E, baš tu dolazimo do novog problema u najavi. Novac ne treba Savezu, nego klubovima. I ne treba pojedinac da odlučuje koji će klub koliko dobiti, već svi moraju ravnopravno da podele kolač! Veliki problem malene i izmučene Srbije, bar kad je sport u pitanju, jeste klubaštvo. Čak i u vaterpolu ljudi gledaju jedni druge kroz klupsku i navijačku pripadnost.
To je još pogubnije u situaciji kad najtrofejniji srpski klub nikako nije miljenik aktuelnog režima. Jer, Partizanu je tokom vladavine SNS-a oduzet bazen na Banjici, deca treniraju u hladnoj vodi, ne dobijaju novac, odlaze čim postanu punoletni, a to je doba kad im je kvalitetan trening najpotrebniji. Ali, u postojećim uslovima to nije moguće, iako je zahvaljujući Partizanovom sistemu srpski vaterpolo opstao na svetskom vrhu.
Bez novca do evro-titule
Poslednja prilika da se digne nivo klupskog vaterpola u Srbiji bila je 2013. godine. Tada je Crvena zvezda napravila moćan tim predvođena Dejanom Savićem, Partizan je i dalje bio dobar sa Vujasinovićem na klupi, Aleksićem i Stefanom Mitrovićem u bazenu... Negde u januaru mesecu vaterpolistima Zvezde, između ostalih Prlainoviću, Pijetloviću, Rađenu i Šefiku rečeno je da nema novca i da mogu da potraže nove klubove!
Međutim, velikani ovog sporta odlučili su da ostanu, da odigraju bez novca i doneli su Zvezdi titulu prvaka Evrope! Očekivalo se da će taj uspeh nešto promeniti. Nije, naravno. I kako danas pitati te momke da se jednog dana možda ponovo vrate u srpski vaterpolo?!
Ne shvataju zlobnici da na tom sistemu žive i druge klubovi u Srbiji jer su se mnogi prvo "napili" banjičke vode, pa tek onda odlazili u Crvenu zvezdu, Radnički, Šabac, Valjevo... Nešto drugačija priča je s Vojvodinom, koja je uz Partizan najveći stub srpskog vaterpola, ali isto tako preživljava teške dane.
Partizan se u međuvremenu praktično fuzionisao sa Novim Beogradom, priča se da će trenirati na bazenu "11. april", a gro ekipe činiće momci koji još nemaju 18 godina!
U ništa boljoj situaciji nije ni Crvena zvezda. Neizvesvno je da li će ostati trener Dejan Savić. Tek ga čekaju razgovori u klubu. Golman Dobožanov se vratio u Kragujevac, a Tanasković otišao u inostranstvo. Veruje se da će crveno-beli obezbediti novac za normalno funkcionisanje, ali tržište je suviše malo i nema dovoljno vremena da se napravi respektabilan sastav.
Naša budućnost Americi!
Dejan Savić je pravi vaterpolo mag, neko ko je puna srca i maksimalno profesionalno ušao u trenerske vode. Nikad ne zaboravlja da se zahvali Crvenoj zvezdi, koja mu je omogućila da se dokaže kao trener. U jednom od razgovora podelio je sa potpisnikom ovih redova neverovatan podatak: oko 30 igrača koji su u različitom starosnom dobu bili reprezentativni projekti, odlučili su da nastave sa studijama u Americi ili kažu zbogom ovom sportu!
To automatski znači da su izgubljeni za nacionalni tim, negde svesni da se posvećivanje ovom sportu u Srbiji graniči s utopijom. Pored odliva talenata sve je manje igrača srednje kategorije, to su momci koji su neophodni jer klubove drže jakim. Retki su oni koji plaćaju, pa igrač koji napuni 26-27 godina, a nije reprezentativni kalibar, biva primoran da završi karijeru.
Među retkim klubovima koji žive i rade normalno je kragujevački Radnički. Klub je na gradskom budžetu, gradonačelnik je prepoznao značaj vaterpola i činjenicu da mnogo dece iz regije igra danas i za reprezentativne selekcije Srbije. Najveća pobeda kluba je ostanak trenera Uroša Stevanovića. Nekadašnji trener Partizana i pomoćnik Dejana Savića postavio je sistem, pa će Kragujevčani biti kandidati za sam vrh tabele.
Svi ostali jedva sastavljaju kraj s krajem.
Vaterpolo realnost je surova - ako je uporedimo sa zemljama koje poput Srbije redovno osvajaju medalje na najvećim takmičenjima, razlika je drastična. Svi drugi imaju jaka nacionalna takmičenja, a u Srbiji je gotovo na amaterskom nivou.
Ako se ništa ne promeni do Tokija, posle "penzionisanja" Filipovića, Mitrovića, Aleksića i ostalih, ostaće nam samo sećanja na lepe vaterpolo dane!
