Slobodan Soro za "Vesti": Medalje iz Rija sakrile stvarnost
Mnogi će reći da je i danas najbolji golman sveta, mada je zakoračio u 40. godinu. Slobodan Soro i dalje je neprikosnoven između stativa, i utisak je da može još mnogo da pruži vaterpolu.
Iako ga odavno nema u srpskom nacionalnom timu, javnost će ga pamtiti kao jednog od najuspešnijih i najtrofejnijih u istoriji sporta. Sve navijače sportski nastrojene čašćavao je fenomenalnim odbranama, a naše dopisništvo u Beogradu posetom, gde nam je pričao o svojoj karijeri, reprezentaciji i problemima s kojima se suočava najtrofejniji sport u Srba.
Obrazovan i elokventan, bez dlake na jeziku, dao je i primer kako se brani sport koji ga je proslavio. Spreman da uđe u koštac s problemima, najavio je povratak u Srbiju, gde će raditi na afirmaciji vaterpola, sporta koji iz teško razumljivih razloga u zemlji nema adekvatnu podršku. Utisak potpisnika ovih redova je da sa ljudima poput Slobodana Sora ovaj sport mora da ima i budućnost. Naravno, Soro je podelio sa nama i priču o zlatnim trenucima svoje karijere, a za početak otkrio otkud rođeni Novosađanin u bazenu.
- Za vaterpolo sam se zapalio kao klinac, gledao sam na TV finale SP iz 1986. i onaj čuveni meč sa Italijanima, produžetke i pogodak Igora Milanovića. Oni su bili moji sportski idoli, nisam pre toga ništa trenirao. U Novom Sadu je zatvoreni bazen napravljen 1990, pa su se stekli uslovi da Vojvodina funkcioniše. Tako sam krenuo i izgurao do sada.
Uživam u Italiji
Slobodan Soro u decembru puni 40 godina. Logično pitanje: dokle između stativa?
- Presudan je finansijski efekat, imam porodicu, zavise od mene. Nastaviću, ukoliko finansijska priča bude zadovoljavajuća. Fizički se dobro osećam, mogu još što se mene tiče, naravno treba znati i osetiti pravi tajming kad je dosta. Savona je trenutno četvrta, prošle godine su bili šesti. Uživam u Italiji, prvi put sam tamo, imam pozitivne reakcije i mišljenje o ligi, kakva je sportska kultura... Video sam nešto novo i baš mi prija, napravio sam pravu stvar dok čekam rešenje situacije u Brazilu!
Vasilovski za primer
Novosađani su okosnica i današnje reprezentacije. Škola Vojvodine je prepoznatljiva, u čemu je tajna?
- Dve stvari bih izdvojio. Prva je vezane za golmane, očigledno da postoji nešto, neki gen. Gojko Pijetlović, Bane Mitrović, juniorski reprezentativac Srbije je iz Novog Sada. I Lazar Dobožanov je prošao kroz Novi Sad, iako je Bečejac. Druga bitna stavka je Nenad Vasilovski Kole, sećaju se oni koji prate da je bio trener u Vojvodini. On je bio prvi korak u pojavljivanju tih mladih iz njegove kuhinje: braća Pijetlović, Ćuk, Vapenski, Rađen. Uspeo je da napravi dobre vaterpoliste od momaka koje su sportski idoli dovodili na bazen. I tako se krug proširuje svakom novom generacijom. Sećam se 2009, kada smo postali svetski prvaci, 600 klinaca je došlo na bazen, nije bilo mogućnosti da se primi toliko dece, pa su ih raspoređivali. Doduše, vaterpolo je specifičan sport, ograničeni smo uslovima. Naš sport može da se igra samo u bazenu, za razliku od fudbala, košarka, pa i odbojke, razvučeš kanap između dva drveta i igraj.
Čak i onaj ko ne prati vaterpolo može samo da se čudi zbog čega je ovaj sport u zapećku u državi Srbiji. Ne postoji oblast u kome je država Srbija uspešnija, svuda u svetu prepoznaju nas po vaterpolu, a ovdašnji establišment kao da se trudi da ovaj sport nestane sa scene!
Stamenić najveći
Nema dilemu Soro koji je trener na njega ostavio najveći trag:
- Nikola Stamenić je vaterpolo guru. Imao sam sreću da budem jednu godinu uz njega. Iznad mojih leđa mi je skretao pažnju na svaku grešku, govorio da čak i kad primim gol možda sve uradim kako treba. U suštini, nije gol parametar da li si nešto uradio dobro ili loše. Često drugim momcima pričam šta mi je rekao Đuro Marić posle jednog meča Jadrana protiv Mladosti u Zagrebu kada smo izgubili: "Nije tvoj posao samo da braniš, tvoj posao je da primaš golove." Inače, ne bi bilo pobeđenih ni poraženih.
- Nije ni meni jasno šta se dešava. Ima verovatno veze i s ekonomskom situacijom u celoj zemlji, ne samo kada je vaterpolo u pitanju, već i drugi sportovi. Najviše mi je žao Partizana i Banjice, bliži se momenat da se stavi katanac, ugasi svetlo i isprazni voda. Ako neko misli da klub koji je sedam puta bio šampion Evrope nije vredan da se sačuva, da se uloži, a minimalna su ulaganju, ne znam šta bih rekao.
Bez dlake na jeziku trofejni golman priča o problemima kluba koji je uvek bio lokomotiva srpskog vaterpola.
Najdraže zlato iz 2009.
Od mnogo lepih trenutaka u karijeri, Soro izdvaja zlato osvojeno 2009:
- Verovatno da je to najdraža medalja. Niko nas nije ispratio, otišli smo za Rim ispod radara, a vratili se na terasu na Gradsku skupštinu pred 15.000-20.000 oduševljenih ljudi. Bila je to velika čast za nas, plivače Milorada Čavića i Nađu Higl, koji su bili deo jako lepe priče. Osvojili smo tri zlatne i srebrnu medalju, iako nismo plivačka nacija.
- Idol mi je bio Aleksandar Šoštar, prijatelji smo, imamo komunikaciju, smatram da je izuzetan sportski radnik. Radi sve što je u njegovoj moći, ali to nije dovoljno, ali ne znam šta je to potrebno da se situacija promeni. Nije na meni da nagađam, još imam kapicu na glavi, igram. Znam samo da sam bio stručni konsultant na EP u Beogradu, iskoristio sam, trenutak da skrenem pažnju na situaciju u VK Partizan jer su od 13 momaka 11 srž i suštinu sportske kulture i znanja stekli u Partizanu.
Da nije bilo kluba, ne bi ni oni bili to što jesu. Pričaću dokle god se nešto ne promeni. Stalno govorimo da ne može gore, ali stanje je svakim danom sve lošije.
Možda se vaš glas čuje kad se vratite u Srbiju...
- Imam ambiciju da budem u prvim borbenim redovima! Punih 28 godina sam u sportu, četiri inostranstva sam promenio, bio deo velikih klubova... Završio sam matematiku, smer informatika, ali ne vidim sebe za računarom da programiram 10 sati dnevno. Najbolje znam vaterpolo, tu se najbolje osećam, mogu da dam najveći doprinos ako budem deo sportske priče. Otvoren sam za saradnju, ali ne znam da li će se to desiti. Želim da budem funkcioner, tu vidim sebe. Trenerska priča ima svoju lepotu, maltene si uz bazen, slaviš u bazenu, osim ako nisi Dejan Savić.
Lažni mir
Soro uverava da je jedina misija kojoj želi da se podredi: pomoć srpskom vaterpolu:
- Nigde se ne guram, želim da pomognem, pa ako neko prepozna moje kvalitetete - tu sam. Stanje kakvo je sada nije dobro, iz godinu u godinu sve je gore. Gledam iz daleka, nisam u prvim borbenim redovima, ali planiram da se vratim. Nemam informacija koliko je lako ili teško da se nešto uradi. Iz sadašnje stolice mislim da je to nešto što nije preterano da se krene i da idemo ka gore, da se napravi presek, to je bilo to, i ajmo sada da se vratimo. Aktuelna generacija drži svojim rezultatima neku vrstu privida da je sve u redu. Više puta sam rekao da smatram da je srpskih osam medalja na OI u Brazilu najgora stvar koja je mogla da se desi srpskom sportu. Jer, tih osam medalja je laž! To jeste rezultat minulog rada, naravno nisu laž sa te strane, veliki je to uspeh, ali kada suštinski posmatramo stvari dolazimo do bolne istine. Da zanemarim vaterpolo, uzmite žensku košarku za primer. Praktično ne postoji liga, gde igraju reprezentativke, da li je ta medalja posledica sistema, rada u 10 dobrih klubova, realnog stanja u srpskoj ženskoj košarci?
Opet su finansije neizbežna priča koja se nadovezuju na temu.
- Finansijska situacija u društvu i državi je takva da nemaš luksuz da možeš da uložiš u nekoga u samom startu. Surova stvarnost je da tek možeš da nagradiš onoga koji je došao pred kraj i nešto napravio, tačnije, osvojio medalju. Volim da uzmem primer Mađarske, koja je bogata zemlja i u boljoj situaciji nego mi. Izabrali su pet sportova, plan ulaganja, omogućili poreske olakšice... Tako je u vaterpolo šampionatu preko 20 naših vaterpolista, prave se bazeni... Imaju sistem prioriteta i stavljaju akcenat na sportove u kojima su najbolji. Znam da bi kod nas to išlo teško, jer bi uvek imao neko nešto da zameri, da prigovori... Imamo primer vateropola gde su mnogi ranijih godina pokušavali da omalovaže naš rezultat. Ne da bi mene spustili, već da bi s tom pričom bili bliže meni. Da bi njegov neuspeh bio manje loš.
Dugo čekao na debi
Malo je poznato da je Sorov staž u državnom timu prilično dugačak:
- Prvi put sam se pojavio 1996. a debitovao tek 2006. Iskreno, vozali su me malo u startu, jesam-nisam, neću sada da ulazim u razloge. Recimo, 2005. sam osvojio duplu krunu sa Jadranom iz Herceg Novog. Šefik je u to vreme bio neprikosnoven, navodno sam bio sledeći. Međutim, tadašnji selektor, a moj trener u Jadranu, Petar Porobić, pozove Radića. U svakom slučaju, tek 2006. sam debitovao, osvojili smo zlato u Svetskoj ligi u Atini. Odigrao sam 160 utakmica, imam 16 medalja sa 17 takmičenja! Samo smo u Melburnu 2007. bili četvrti. Osvojio sam 11 zlatnih, srebrnu i četiri bronzane. Dve bronze sa OI. Osvojio sam sa klubovima i reprezentacijom sve što postoji.
Gajić u pravu
Soro ima jasan predlog:
- Srbija treba da ulaže u sport tamo gde ima tradiciju, logistiku i bazu. Zapamtio sam deo intervjua Zorana Gajića kad su odbojkaši osvojili zlatnu medalju u Atlanti. Vi novinari volite da dižete, veličate jer ljudi vole da pročitaju. Te srpski inat, genetika, pobednički mentalitet. A Gaja je rekao da ništa od toga nije tačno, da je jedina stvar kvalitet rada. Potpisujem tu rečenicu.
Kvalitet i vera u ono što radiš, uvek je bilo prepoznatljivo za srpski vaterpolo. Smenjivale su se generacije, a najviši ciljevi uvek su bili dostižni.
- Uvek između sebe pričamo da sve zavisi od nas, idemo da budemo prvi, ako mi uradimo ono što treba, ko god da je s druge strane, nije u priči i nema šanse. Sećam se 2009. na SP izgubimo prvu od Španije, dobijemo Kazahstan i odigramo nerešeno sa Australijom. I kažem mom venčanom kumu Žiletu Gociću da ćemo u osmini finala pobediti Italiju, u četvrtfinalu Mađarsku, polufinalu Hrvate i onda Španiju u finalu jer niko na turniru ne može da nas dobije dva puta. I tako je i bilo, tako sam mislio, verovao u konačan uspeh. Još nam se na početku turnira razboleo Stefan Mitrović, protiv Mađara ostali smo bez oba centra početkom treće, izmišljali neke golove, u finalu bez bekova, Vanja Udovičić je izašao rano u polufinalu...
Pobeda Brazila moja pomoć Srbiji
Neizbežna tema su Olimpijske igre u Brazilu. Svi znamo epilog, pa se manje pamti onaj meč sa domaćinom, kada je baš Soro "spustio roletnu" ispred svoje mreže i sprečio Prlainovića, Filipovića i društvo da stignu do očekivanog trijumfa. Čak je taj poraz doveo u pitanje plasman u četvrtfinale, a mnogi u Srbiji nisu blagonaklono gledali na Sorov učinak. Kao da su očekivali da pušta golove. A on je samo radio svoj posao i pokazao da je i u tom trenutku jedan od najboljih golmana na svetu, ako ne i najbolji.
- To je bio veliki apsurd. Otišao sam na OI, igrao protiv svoje zemlje i najbolje što sam mogao da uradim za svoju zemlju je da je pobedim! Smatram da je Srbija dobila Brazil jedan razlike ili da je bilo nerešeno, nisam siguran u ishod šta bi se desilo do kraja. Ne zaboravite, da su naši momci na početku turnira igrali nerešeno sa Grcima i Mađarima, gde su se vraćali iz deficita, a prekretnica je bio poraz od Brazila. Pitajte Slododana Nikića, nije hteo da razgovara sa mnom kad smo se videli sledećeg dana. A rekao sam mu: "Bobane, ideš do kraja i videćeš kako će da se završi..." I tadašnji predsednik OKS Vlade Divac bio je razočaran, i njemu sam rekao isto što i Bobanu. Nisam vidovit, već sam mišljenje temeljio na znanju o tome kakvi su to momci i poverenju koje sam imao u njih. Znao sam da su spremni i da će da urade najbolju stvar.
Seća se Soro kako je izgledao meč sa Grčkom na OI.
- Igram sa Grčkom, a razmišljam šta li rade ovi moji protiv Australije. Samo mi u glavi da pobede i prođu grupu. E, sad taj trijumf Brazila nad Srbijom doneo je mnogo timu za koji sam branio, ali smo mnogo i izgubili. Bio je to veliki šok za ekipu i za mene. U četvrtfinalu smo poraženi od Hrvata 10:6, a teško je dobiti Srbiju i Hrvatsku na istom turnir. Mislim da nijedna selekcija na svetu to nije uradila.
Šta dalje kada je Brazil u pitanju?
- Nije to bio projekat samo za Olimpijske igre, trebalo je da idemo i dalje. Međutim, postoje problemi u federaciji, krivične prijave za neku proneveru novca, pa promene u Savezu još traju. Nemaju rukovodstvo, Brazil je imao zabranu učešća na SP u Mađarskoj. Žao mi je što nije iskorišćen trenutak na najbolji način zbog birokratskih problema. Voljan sam da nastavim i dalje, mogu da sastave kvalitenu ekipu i budu konkurentni za Olimpijske igre u Tokiju. Ako se pojavi ta opcija, spreman sam - jasan je Soro.
Pitamo Sora da li žali što nije bio u Riju kao golman Srbije?
- Voleo bih da sam osvojio zlato, ali verujte da uopšte ne žalim. Imao sam toliko lepu karijeru... Uostalom, sebe vidim kao deo te medalje, učestvovao na neki način u tom procesu, ne žalim ni za čim. Najčistija srca to kažem. Onog momenta kad sam prestao da branim za Srbiju, toliko toga sam video i radio, to je bilo to... Kada su momci osvojili tu zlatnu medalju, doživeo sam olakšanje i one Žiletove suze na postolju su pokazale deliće toga šta su ti momci. Verujem da će nove generacije nastaviti na isti način!
