Đoković se neće ravnati s teniserkom koja je marširala uz De Gola
O preplitanju sportskih sudbina koje su izgubile nekoliko bitaka da bi dobile rat.
Retki su u istoriji teniske igre bili podvizi da neko pobedi u svakom svom finalu na jednom turniru, kao što je to Novak Đoković učinio šest puta na Australija openu, a još ređe je neko u nezaustavljivoj seriji trpeo poraze u odlučujućem meču na istom takmičenju. Naš as je čašu žuči pio u Sinsinatiju, a s čašom meda došao mu je u ruke i "zlatni masters". Tamo gde je pet puta osetio samo gorčinu neuspeha postao je jedini teniser s trijumfima na svih devet turnira koji su u muškom tenisu najznačajniji posle četiri za grend slem.
Sport uvek ima i okrutan završetak jer neko mora da izgubi. Okršaj za trofej na najstarijem američkom turniru koji se od početka igra na istom mestu (1899) bio je ili-ili za obojicu finalista. Švajcarski as Rodžer Federer se čak sedam puta pobednički šepurio. Još jedan trijumf bi ga postavio u red malobrojnih koji su porušili sve prepreke u najmanje osam svojih prvih finala na nekom takmičenju, a naš najbolji teniser, moglo je to da se desi i igračkoj gromadi kakva je njegova, suočio se s jednim negativnim rekordom.
Igra dva šampiona, njihova 46. međusobna, rasplela se tako što niti će Federer u svom podvigu stati rame uz rame sa španskim "kraljem šljake" Rafaelom Nadalom i ostalima niti će Đoković u svom porazu da se ravna s teniserkom koja je najčešće puta okusila bedu šampionske slave pre nego što je spoznala i njenu veličinu.
Ovo je priča o Simoni Matje (1908-1980), vodećoj francuskoj igračici do Drugog svetskog rata. Bila je više od velike prvakinje.
Rođena je u porodici Pasmar. Njen otac je predsednikovao prestoničkim sportskim društvom Stad Franse, koje je osnovano 1883, s fudbalskom sekcijom od 1900 (poslednja od 15 sezona u najboljem društvu francuskog fudbala bila je 1966/67, a danas je u amaterskoj ligi).
Simona se udala sa 17 godina za Renea Matjea, izdavača sportskog časopisa. Od tada je igrala s muževljevim prezimenom. Kakva će šampionka biti naslutilo se godinu kasnije pošto je stekla naslov juniorske državne pobednice. Već u dvadesetoj postala je najbolja francuska teniserka i to je bila sve do pada Francuske pod nemačku čizmu.
Nije plenila elegancijom pokreta kao druge igračke dive tog doba. Odlikovala se stamenim fizičkim sklonostima i izvrsnim forhendom.
Najvrednije uspehe je postigla na terenima teniskog ponosa zemlje. Bila je dostojni nastavljač pioniorskih podviga legendarne Suzane Lenglen, koja je na Rolan Garosu trijumfovala i prva dva puta (1925-26) od kako je čuveni turnir postao međunarodni (do 1924. učestvovali su samo domaći takmičari u obe konkurencije).
Do prvog lovora u pojedinačnom razredu, a to je bilo 1938, Matje je na Rolan Garosu već bila četvorostruka pobednica u igri ženskih parova i jednom u mešovitom dublu. Imala je i tri vimbldonska trofeja združenim ženskim snagama.
A u singlu samo čaše žuči. Izgubila je u prvih šest finala pred svojom publikom, a u poslednja tri od Hilde Sperling (devojačko Kravinkel), teniske uzdanice Hitlerove Nemačke. I na Vimbldonu je uvek bila među glavnim pretendentima, ali joj je odlučujući meč na najčuvenijoj travi belog sporta ostao nedosanjani san iako je u polufinalu igrala šest puta.
Nije je napustila nepokolebljivost volje, koja će doći do izražaja i u ratnim godinama. Najzad je sebi podigla trijumfalnu kapiju na Rolan Garosu. Dograbila je prvenac, a te 1938. bila je i apsolutni pobednik među teniserkama. Amerikanki Bili Jork i njoj stvaljen je lovor na glave i treći put uzastopno u ženskom dublu. Sačuvala je trofej i u igri mešovitih parova. Godinu ranije partner joj je bio zemljak Ivon Petra, a onda Zagrepčanin Dragutin Mitić, predratni i poratni jugoslovenski reprezentativac.
Pre, dakle, osam decenija Matje je postala druga teniserka u istoriji Rolan Garosa koja je u istoj godini osvojila sve što se moglo. Lenglen je to učinila i 1925. i 1926, a zatim još samo slavna američka igračica Merin Konoli – Mala Mo (1954) i legendarna Australijanka Margaret Kort-Smit (1964).
Iduće godine Matje je opet trijumfovala i u singlu i u dublu, s Poljakinjom Jadvigom Jendžejovskom, a malo joj je nedostajalo da kao njena slavna prethodnica ima "dvostruko trostruko". U finalu miksa pobedio je američki par sa 7:5 u odsudnom trećem setu, a njen saigrač opet je bio Zagrepčanin, takođe predratni reprezentativac – Franjo Kukuljević (s Mitićem i Franjom Punčecom doveo je 1939. Kraljevinu Jugoslaviju do trijumfa u Evropskoj zoni Dejvisovog kupa, a tako su stekli pravo da se, po tadašnjoj organizaciji takmičenja, sastanu u međuzonskom finalu s Australijom, koja je na neutralnom terenu, u Bostonu, pobedila s 4:1 pa je ona otišla na megdan braniocima trofeja Amerikancima, postavši i šampion).
S ukupno deset titula (2-6-2) Matje je najtrofejnija teniserka Rolan Garosa posle Kort-Smit (13) i proslavljene Martine Navratilove (11). Možda bi njena riznica bila i bogatija da vihor rata nije zahvatio i Francusku.
Vœu adopté par le Conseil de Paris : le nouveau court de Roland Garros se nommera donc « Court Simonne Mathieu » pour rendre hommage à cette grande femme : joueuse émérite et résistante qui libéra Paris pic.twitter.com/nwtZkkuLUy — J-Francois Martins (jfmartins) November 22, 2017
Pariz je bez borbe pao u Hitlerove ruke 14. juna 1940, a 22. juna je potpisano primirje kojim je ozvaničena kapitulacija zemlje. Tenis se te godine, naravno, nije igrao, a ima svedočenja da je Rolan Garos u prvim mesecima nemačke okupacione vlasti bio sabirni centar iz kojeg su se u logore slali francuski intelektualci i protivnici nacizma.
Matje iz Londona nije mogla da ravnodušno gleda neslobodu otadžbine. Došla je do samog Šarla de Gola, koji je, pobegavši avionom iz Bordoa u prestonicu Ujedinjenog Kraljevstva posle pada Pariza, stao na čelo Slobodne Francuske, vlade u izbeglištvu koja je podržala pokret otpora u matici. Predložila mu je da se osnuje dobrovoljački korpus žena koje bi kao bolničarke, sanitetsko osoblje, pralje ili na bilo koji drugi način mimo vojnog pomagale francuskim partizanima.
Njenu ideju je brigadni general primio s oduševljenjem. Postala je komandir korpusa, zadužena za regrutovanje i obuku dobrovoljki. U maju 1943. pošla je s De Golom u Alžir, gde je premešteno sedište Slobodne Francuske posle uspešnih dejstava savezničkih angloameričkih snaga na severu Afrike. U tadašnjoj francuskoj koloniji su dočekali oslobođenje, a u tu čast su zajedno marširali na paradi u Parizu 26. avgusta 1944.
Samo tri nedelje kasnije, 17. septembra, Matje je posegla da obeleži slobodu i na mestu svojih uspeha. U uniformi kapetana francuskih vojnih snaga sudila je meč dve generacije. S jedne strane mreže bio je proslavljeni 43-godišnji Anri Koše, četvorostruki pobednik Rolan Garosa, a dvostruki Vimbldona, jedan od četiri "musketara" koji su pronosili slavu francuskog tenisa pre rata. S druge strane stao je Petra, tada već 28-godišnjak, i dan-danas poslednji francuski pobednik u Sveengleskom klubu i to u prvom posleratnom izdanju (1946). Dok je Matje čeznula za oslobođenom zemljom izvan nje, obojica njih su se takmičili i na turniru u okupiranom Parizu, koji je na Rolan Garosu priređivan kao godišnji državni šampionat.
Matje se nadalje posvetila administrativnim poslovima. Preuzela je na sebe žensku komisiju Teniskog saveza Francuske i ženski državni tim (1949-60). Nastavila je izdavačku delatnost svog muža obnavljajući sportski časopis ali i kroz teniske godišnjake.
Chantier du court Simonne-Mathieu à rolandgarros par l’AgenceMimram, le 7/6/2018 à Paris. (4 photos) #teamarchi pic.twitter.com/SYftleobsA — Chessa Milena (MilenaChessa) June 7, 2018
Nacionalna federacija, koja organizuje Rolan Garos, odužila joj se tako što je trofej za pobedu u igri ženskih parova nazvan po njoj. Prošle godine je odlučeno da njeno ime ponese i novi stadion s nekoliko hiljada sedišta, koji će biti treći najveći na pariskom turniru za grend slem, posle glavnog po Filipu Šatrijeu i drugog po veličini po Suzani Lenglen.
Odlikovana je ordenom Legije časti. Preminula je neposredno pre 72. rođendana. U Međunarodnu kuću teniske slave u Njuportu (SAD) primljena je posthumno 2006.
Po snazi ličnosti pokolenju je uzor za to da i naizgled nedostižno može da se pretvori u dostižno. Đoković se u Sinsinati vratio ne da se ravna s njom u porazima nego u čvrstini karaktera. Dalji izazovi tenisa pokazaće da li takva odlika čuči u još dvojici petostrukih gubitnika u finalu – u britanskom asu Endiju Mareju na Australija openu i u Nadalu na turniru iz masters serije u Majamiju.
