Član prve posleratne reprezentacije, savezni trener u Nemačkoj i bivšoj Jugoslaviji, nastavio da radi sa telentima u rodnom Vršcu

SAD UŽIVA U VRŠCU: Aleksandar se posle 50 godina vratio u Srbiju i renovirao kuću na Vršačkom bregu

Prošlo je pola veka rada i života u inostranstvu, vreme je za povratak kući... Aleksandar Popović (79) vratio se u Srbiju, u kojoj je upamćen kao član prve posleratne teniske reprezentacije Jugoslavije i prvi igrač sa ovih prostora na internacionalnim turnirima.

Mnogo je toga urađeno i doživljeno za ovih 50 godina, ali ako se samo o tenisu govori, Popović je bio i savezni trener Jugoslavije i Nemačke. A, počeo je sa stonim tenisom, u Vršcu...

"Tih posleratnih godina, počev već od 1946, nismo imali teniskih terena, pa smo se svi bavili stonim tenisom u nekadašnjim "sokolanama", kako su se nazivali sportski klubovi", seća se Aleksandar Popović.

"Bilo je jednostavnije da nabavimo sto i loptice, dok smo rekete sami pravili, nego izgraditi teniski teren. Ipak, Vršac je i pre Drugog svetskog rata imao teniske terene, koje su izgradili ovdašnji Nemci, pa smo imali sreću da dočekamo njihovo renoviranje, već 1950. godine. Izbor igrača bio je jednostavan - svi koji su igrali stoni tenis, tada su prešli na tenis. Neverovatno, ali za tako mali grad imali smo, kao klub, zapažene uspehe u tadašnjoj Jugoslaviji. Kao omladinci bili smo najuspešniji, ja sam bio juniorski prvak, a upravo ti rezultati su me 1956. promovisali za člana teniske reprezentacije".

Aleksandar je bio i jedan od prvih tenisera koji su činili četvoročlanu ekipu za odlazak na Vimbldon. Ali, para je bilo samo za dvojicu takmičara:

"Novac za avionske karte država je obezbedila samo za dva takmičara. S obzirom da smo u ekipi imali dve devojke, izbor je bio jasan: nas dvojica putujemo vozom.
Putovanje do Vimbldona trajalo je 48 sati..." 

"U tada neudobnim kupeima, bez mesta za odmor i prenoćište, stigli smo na turnir pred sam početak. Nismo se ni nadali uspehu, ali nas je neprijatno iznenadila engleska klima, travnati teren na kojem mi nikada nismo igrali i, naravno, nesnosan umor. Izgubio sam već prvi meč - bez pravih patika na klizavoj travi i sa lošim reketom, nisam imao šanse", rekao je Popović.

BRANIO BOJE JUGOSLAVIJE: Aleksandar Popović sa reprezentativcima iz 1956.

Vidno razočaran i sa, kako kaže najtežom upalom mišića do tada, Aleksandar se vratio u zemlju, naravno vozom. Naredne godine trasa je bila ista, ali...

"Opet sam bio u ekipi, ali sam u vozu razmišljao i na prečac doneo tada životnu odluku. Izašao sam na stanici u Minhenu, u Vimbldon nisam stigao, ali sam zaigrao "meč života".

Aleksandar je u Nemačkoj odmah počeo da igra turnire. Naravno, manje, kao amater, i to prvih godinu dana, dok nije sebi obezbedio rejting i dokumente, što u ono vreme nije bilo nimalo lako:

"Druge godine boravka u Nemačkoj postao sam teniski trener u Frajburgu. Trenirao sam sve kategorije. Osvojio sam prvo mesto kao trener na državnom turniru. To mi je otvorilo vrata za budućnost. U Hanover sam prešao 1960. godine, preuzeo tamošnji klub i postao savezni trener tri pokrajine, a 1968. cele Nemačke. Uspesi sa reprezentacijom doveli su me natrag u domovinu, pa sam 1969. godine bio savezni trener Jugoslavije. Bio sam predlagan za selektora, ali tu funkciju nisam prihvatio, jer bi me odvojila od terena i rada sa igračima".

Usledio je povratak u Nemačku, gde je Popović preuzeo čuvenu tenisku Akademiju barona Von Kramfa, kroz koju je uveo i brojne novine u radu:

"Preuzeo sam da vodim Akademiju koja je tada bila najveća u Evropi. Zahvaljujući brojnim uspesima imao sam mogućnosti da uvedem novine u radu sa igračima, a sve u cilju da naše talente probijem na vodeće turnire. Počeo sam sa takozvanim internacionalnim treninzima, dovodio igrače iz čitave Jugoslavije na pripreme, kako bi imali bolje uslove za rad i do tada nezamislivu mogućnost da se plasiraju na rejting liste".

Prolazile su i prošle godine i decenije, Aleksandar je posle pola veka rešio da se vrati kući. Samo dva dana posle zvaničnog penzionisanja, spakovao je kofere i došao u rodni Vršac. Na Vršačkom bregu obnovio je porodičnu kuću čuvene porodice Žuravica, inače delo arhitekte Brašovana, pa sada uživa u blagodetima prirode. Vratio je imanju nekadašnji izgled i trudi se da kuću očuva kao muzej. No, ne napušta tenis. Aktivan je u klubu Polet, radi sa mladim talentima. Sprema ih za turnire i nada se da će napraviti i nove srpske teniske zvezde. Po svetskom modelu, ovdašnjim gradskim vlastima predložio je i nekoliko kombinacija tenisa i turizma, ili popularnog "aktivnog odmora". Na njegovu inicijativu biće izgrađeni dodatni teniski tereni, gde bi Aleksandar, sa mlađim kolegama, trenirao igrače pred kojima se već nazire lepa perspektiva.

"Drago mi je da sam se vratio", zadovoljno je poručio Aleksandar Popović.