Jelena Genčić: Biznis melje tenisere

"Danas se igrač ništa ne pita - kad potpiše ugovor, onda je kasno jer postane rob koji od nagrada na turnirima zaradi samo 30 odsto, a živi od reklama," kaže za "Vesti" teniski trener Jelena Genčić.

Jelena Genčić

Uspešna je u belom sportu, a malo je falilo da teniski reket zameni vazdušnom puškom.

Da je bilo tako, ko zna da li bi danas bilo Novaka Đokovića, Monike Seleš, Gorana Ivaniševića...

Za sebe kaže da ume da namiriše mlade talente. Dok trenira mališane, gleda ih u oči. Tajna njenog uspeha je u tome što dok drugi decu samo treniraju, ona ih posmatra.

Jelena Genčić se nikad nije pokajala što je život posvetila tenisu i mada se bliži 74. godini, često trenira u sportskom centru Banjica, organizuje kampove i nada se nekim novim malim Đokovićima.

- Teniski reket sam u Titovo vreme morala da krijem ispod jakne dok sam trolom išla do Kalemegdana jer je ovaj sport smatran buržujskim. A onda je Tito osvanuo na naslovnoj strani "Politike" u belim tenis pantalonama, pa sam otad mogla slobodno da pokazujem ljubav prema reketu i lopticama.

Da li ste mogli da pretpostavite da ćete biti trener koji nepogrešivo prepoznaje prave teniske asove?
- Nisam ni pomišljala da ću biti teniski trener. Pre nego što sam počela da se bavim tenisom igrala sam rukomet, ali sam loše prošla i zbog udaraca imala čak dve operacije kolena. Ostvarivala sam rezultate, ali ubiše me na rukometu.

I onda?

- Završila sam fakultet, godine su se rađale i došlo je vreme da se više ne takmičim. Pitala sam se šta bih sada mogla da radim. I onda me je jednog dana moja drugarica Mariška, koja je bila prvak u streljaštvu, zvala da idemo na druženje. Tako me u razgovoru pitala: "Dobro, Jeco, kad ćeš me naučiti da igram tenis?"

Tada sam joj odgovorila: "Kad ti mene naučiš streljaštvu." I ona me odmah povede u klub Partizan i da mi pušku. Objasni mi kako da gađam i kaže mi da opalim 10 puta. Neverovatno, imala sam svih 10 pogodaka. Ni sanjala nisam da ću postati teniski trener.

Kada je to bilo?
- Bila sam već šampionka u tenisu tada, ali sam bila i funkcioner. Za tenis nikada nije bilo para, u to vreme nismo ni imali trenere. Bila sam tada savezni kapiten i uloga mi je bila ne samo da organizujem, odaberem program, već i da treniram mlade. Tako je krenulo, a kasnije, kad je reprezentacija imala uspeha, počela je navala i svi su hteli kod mene da treniraju.

Jeste li vi bili prvi teniski trener?
- Ženski verovatno da. Pozvao me je generalni direktor Geneksa i predložio da napravimo teniske kampove na Kopaoniku.

Rediteljka na sportskom terenu

Jelena Genčić je rođena 1936. u Beogradu. Završila je oglednu sportsku gimnaziju na Senjaku, a onda i višu filmsku školu, koja je kasnije postala Fakultet dramskih umetnosti, kao i istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bila je golman rukomentne reprezentacije Jugoslavije.

Po ocu je Srpkinja, a po majci Austrijanka. Roditelji Hermina i Jovan upoznali su se za vreme očevog studiranja u Beču, gde su se tajno venčali. Njen deda Lazar, vojni hirurg, po činu general, koji je sa srpskom vojskom prešao Albaniju, nije mogao da se pomiri sa činjenicom da mu se sin oženio Austrijankom.

Završila je istoriju umetnosti, a na studijama filozofije stigla do diplomskog ispita. Punih 45 godina radila je kao reditelj na Televiziji Beograd.

Više od 30 puta bila je prvak Jugoslavije u tenisu, učestvovala je na brojnim prestižnim svetskim teniskim turnirima, trenirala je Selešovu, Ivaniševića, Đokovića, bila golman rukometne reprezentacije.

U Jeleninom životu bilo je dosta ljubavi, ali se ipak nije udala. I pored toga, ona ne samuje. Deca i unuci njene braće i sestara s raznih strana sveta često dolaze u kuću na Dedinju koju je sagradio deda Lazar i u kojoj Jelena i sada živi.

Podigli ste ovaj sport na jedan viši nivo.
- Na Kopaoniku su u to vreme imali školu skijanja. Ali, trebalo je nešto tokom leta da privuče turiste, pa smo počeli da pravimo teniske kampove. Iz tih kampova izašli su naši vrhunski teniseri.

Kako ste prepoznali Novaka?
- Slušam svoju intuiciju, a i proučavam decu. Kad sam počela da treniram Đokovića, radila sam samo sa njim.

Roditeljima odmah kažem da je dete vrlo talentovano, ali da ne očekuju da će biti peto u svetu. Obično se ljute na mene jer dođu i očekuju da ih treniram, ispravim im tehniku i da već sutra postanu prvaci. To ne može.

Sedam-osam godina se radi sa mladim igračima da biste sa sigurnošću mogli da kažete da li ima šansu da bude prvak. Jedino sa Novakom i Monikom Seleš nisam tako dugo čekala, oni su veoma brzo napredovali.

Zašto se roditelji bune?
- Kad im kažem koliko para treba da spreme i šta ih očekuje.

Koliko je to para?
- Kada sam pravila finansijski plan za Noleta, njemu je kao 12-godišnjaku za godinu dana treninga bilo potrebno 200.000 dolara. Ipak, kasnije se pojave sponzori i donatori, pa na kraju bude mnogo manje pare.

Tu ulazi 800 sati treninga, sati u hali, medicinski pregledi, psiholozi, nutriocionisti, avionske karte, hoteli, loptice, patike, reketi.

Koliko sponzori pomažu srpskim teniserima?
- Danas se igrač ništa ne pita. Kad potpišu ugovore, onda je kasno. Bukvalno su robovi, imaju vreme kad moraju da budu na treninzima, strogo im je propisano šta da obuku, moraju da se pojavljuju na televiziji, snimaju reklame. Žale se, ali svoje obaveze moraju da ispune.

Koliko zarađuju od reklamiranja sportskih brendova?
- Ana sada ima fantastičan ugovor sa Adidasom i prima mesečno oko milion dolara. Ali, tu nema dileme - ili slušaš sve što od tebe traže ili ne staviš potpis. Ona mora da se pojavljuje na teniskim turnirima obučena u Adidasovu odeću, a u isto vreme da učestvuje na svim snimanjima za potrebe promocije firme. Probajte da budete u njenoj koži.

Da trenirate bar po sedam sati dnevno i ako pobedite na turniru, dobijete oko 50.000 dolara ili snimite jednu reklamu i zaradite 150.000 dolara. Zato žene ostvaruju lošije rezultate u tenisu, one su mnogo atraktivnije za svet reklama. Tenis je opasan biznis.

Kako roditelji uspevaju da iskeširaju tolike pare?
- Nećete verovati da neki sponzori uzimaju i 80 odsto od zarade teniseru kad pobedi. Sponzori ulažu u igrače, to je investicija s velikim rizikom. Desi se da sponzori ulažu sedam godina, teniser se povredi i ne dobiju ništa. E onda ih osiguraju. Biznis. A naš narod ume da kaže: "Jao, ala je Nole zaradio!" Teniserima od nagrade sa turnira jedva da ostane 30 odsto. Jer, sve je ugovor. Uzmu in sponzori, zatim država kroz porez i tako redom. Svi zajedno uzmu više para od tenisera, a onda taj novac ulažu u nove mlade talente. Teniseri su stalno na kanapu.

Šta je još specifično za te ugovore?
- Nije dobro kad se roditelji petljaju u ugovor. Štefi Graf, Meri Pirs i Jelena Dokić su potpisivale ugovore kao maloletne, a punomoćje uglavnom davale ocu. Onda više nemaju prava da same odlučuju.

Radi li država još nešto sem što organizuje slavlja ispred Skupštine kad pobede?
- Ništa. Država do sada nije uspela da donese ni zakon o sportu. Mnogi me pitaju zašto ne napravim svoj kamp, a ja im odgovaram da će se to desiti kad usvoje zakon. Mnogo je bolje bilo dok su teniski i ostali sportski tereni bili društveni. Otkad su privatizovani, malo se misli na uslove za sport, a više na zaradu.

Tako niču sobe za prenoćišta, kafići, a leti je trava između terena visoka metar. Niko neće da uredi sportski centar, već rukometaši nadležnost prebacuju na tenisere i sve tako. Onda dođe vreme otvaranja bazena, navrati komunalna policija i zabrani otvaranje bazena zbog nehigijene, pa očiste. Svake godine je sve gore.

Čekam Noleta, doći će

Pomalo ste nostalgični kad je Novak Đoković u pitanju?
- Nikad mi se neće izbrisati iz sećanja kad mi je osmogodišnji dečak došao u kamp na Kopaoniku s teniskom torbom uredno spakovanom za pravi profi trening. Pitala sam ga ko mu je spakovao torbu, on je odgovorio da je to sam učinio.

Na pitanje šta želi da postane kad poraste, bez razmišljanja je rekao: "Prvi reket sveta", isto ono što sam nekada davno čula i od Monike Seleš. Ne javlja mi se, ali ga razumem, jedva da stigne da se naspava. Čekam ga, znam da će mi se jednog dana javiti.