Cilj ostvario u 23. godini

Titulu svetskog šampiona osvojio je nedavno u rodnom Beogradu, ali je ostala želja da postane teniski broj 1 na planeti, i da osvoji olimpijsku medalju.

Cilj u tenisu mi je da postanem prvak! - rekao je tada sedmogodišnji Novak Đoković u jednom od prvih pojavljivanja pred televizijskim kamerama, kao "dečko koji obećava", a na pitanje o tome šta mu je cilj u tenisu.

Danas, na kraju prve decenije 21. veka i u svojoj 23. godini, on je već uveliko zakoračio u društvo srpskih, ali i svetskih sportskih veličina. A ono što je dostigao ovog meseca - titula šampiona Dejvis kupa doneće mu posebno mesto u istoriji "belog sporta". Naravno, i Viktoru Troickom, Nenadu Zimonjiću i Janku Tipsareviću, selektoru Bogdanu Obradoviću i drugima, a posebno savetniku Nikoli Piliću, starom Novakovom poznaniku iz dana provedenih na njegovoj akademiji u Minhenu, koji je osvojio peti trofej sa trećom reprezentacijom.

"Ovo je trijumf svih nas - tima, Srbije i smatram ga najvećim rezultatom u mojoj karijeri", naglasio je Đoković više puta posle trijumfa Troickog nad Francuzem Mikaelom Lodrom u odlučujućem, petom meču finala Dejvis kupa u "Beogradskoj areni".

Posle čuvenog šišanja, odavno dogovorenog u slučaju osvajanja titule, govorio je da je "baš ružan bez kose" i kako "nikada više neće dozvoliti da bude ćelav", ali je to bila mala cena veličanstvenog rezultata iza kojeg su godine odricanja, što govore i sledeće reči iz intervjua sa početka priče.

"Igram se noću pošto danju imam školu, popodne treninge, a posle toga završavam domaće zadatke ..."

 
Sada je sve to daleko iza njega, sve muke su naplaćene i tom čuvenom "salatarom" i svaki sledeći uspeh će dodatno potvrditi opravdanost svega što je uložio i žrtvovao, zajedno sa porodicom.

Kako dani odmiču, postaje sve jasnija veličina uspeha koji je, zajedno sa saigračima, postigao u svom rodnom gradu. U Dejvis kupu je debitovao 2004. protiv Letonije na terenima TK Gemaks. Na istom mestu je godinu dana kasnije doživeo prva razočaranja u dresu sa državnim grbom, pošto je izgubio oba singla, a tadašnja Srbija i Crna Gora je poražena sa 3:2 od Belgije, u četvrtfinalu Prve grupe Evroafričke zone.

Teško je to palo tada golobradom mladiću, a bezrezervnu podršku su mu pružili saigrači Zimonjić, Tipsarević i Dušan Vemić, svesni potencijala koji poseduje. Verovali su da će doneti mnogo radosti, a on je to potvrdio u godinama koje su usledile. Naravno, najviše u ovoj, kada je pobedio u svih sedam mečeva u singlu u Dejvis kupu. Onaj jedan poraz - u dublu sa Nenadom Zimonjićem u polufinalu protiv Češke, već je zaboravljen, pošto nije imao uticaja na konačan ishod duela. Padali su redom Amerikanci Sem Kveri i Džon Izner, pa Hrvati Ivan Ljubičić i Marin Čilić, Čeh Tomaš Berdih i Francuz Žil Simon, pre njegovog zemljaka Gaela Monfilsa. Kada je bilo veoma teško, posle 1:2 u mečevima posle drugog dana, Novak je bio "hladnokrvan" i stigao je do jedne od svojih najubedljivijih pobeda u Dejvis kupu protiv igrača koji mu je u prethodnim okršajima stvarao više problema. Ovaj put nije imao nikakvu šansu protiv izuzetno motivisanog Srbina, pa je ostalo na Troickom da donese odlučujući poen.

"Do sutra bismo mogli da pričamo o tome koliko nam je bilo teško u trenucima kada smo gubili i koliko smo ponosni zbog onoga što smo učinili. Ovo je jedan od najvrednijih sportskih rezultata u istoriji naše zemlje i ostvaren je na domaćem terenu. Jednostavno, to je bila šansa koju nismo smeli da propustimo, jer ko zna kada će nam se ponovo ukazati. Možda je stigla ranije nego što smo to očekivali, ali je najbitnije da smo je iskoristili. A to smo uspeli zbog prijateljstva, ne samo na terenu već i van njega. Uostalom, svi smo, na čelu sa selektorom Obradovićem, rođeni u Beogradu".

A onda je Novak preuzeo ulogu "vodiča" na putu ka balkonu Starog dvora, čuvenom mestu za doček naših sportskih junaka, imajući u vidu da je tamo već starosedelac, za razliku od kolega iz reprezentacije Srbije i braće Marka i Đorđa koji su bili sa njim na tom mestu u decembarskoj večeri.

"Za ovo živimo, da bismo stali ovde ispred vas. Hvala vam", naglasio je Novak.

Učinjeno u Dejvis kupu je dovoljan razlog da postane sportski junak godine u brojnim anketama, pa i po drugi put u izboru najtiražnijeg dnevnog lista dijaspore "Vesti". Ali, ne treba smetnuti s uma da je Novak u 2010. igrao i drugo finale USA opena u karijeri, u kojem je, nažalost, ponovo poražen, kao i da je osvojio dve titule u singlu na ATP turnirima (Dubai i Peking). Takođe, stigao je i do prve krune u dublu, sa Izraelcem Jonatanom Erlihom u londonskom Kvins klubu i plasirao se u još jedno finale u pojedinačnoj konkurenciji - u Bazelu.

Iza njega je mnogo uspeha, a ispred mnogo želja. Još je neostvarena ona iz uvoda ovog teksta, pošto je četvrtu godinu zaredom završio na trećem mestu ATP rang-liste. Ipak, za razliku od prethodnih, u ovoj je uspeo da bude i na drugom mestu i, ujedno, da razdvoji dva najveća protivnika - Španca Rafaela Nadala i Švajcarca Rodžera Federera. Naravno, među snovima je i zlato sa Olimpijskih igara u Londonu, posle bronze u Pekingu 2008. Ipak, o tome će se više pričati na kraju sledeće godine u najavi olimpijske 2012. godine. 

"Vesti" kao amajlija "Vesti" su odavno prepoznale potencijal, sada već najboljeg srpskog tenisera svih vremena. Još 2007. godine, u kojoj su "orlovi" obezbedili plasman u Svetsku grupu, kao i mesec i po dana pre nego što je postao prvi Srbin osvajač nekog grend slem turnira u singlu, postao je naš laureat. Tada, na Australijen openu, pobedio je Žoa-Vilfreda Congu, sa kojim se ipak nije sastao u Beogradu ovog meseca, jer je Francuz bio van terena zbog povrede. Ostaje nada da će mu se priznanje "Vesti" ponovo posrećiti, odnosno da ćemo se krajem januara radovati novom trofeju sa grend slem turnira u Melburnu. Još jedna činjenica mu ide naruku. I tu - 2008, kao i narednu 2011. počeće učešćem na Hopman kupu u Pertu. Tada je igrao u finalu u paru sa Jelenom Janković, a sada će Srbiju predstavljati zajedno sa Anom Ivanović, kao i 2006. Biće to prilika da se "zagreje" sa zemljacima pred glavni događaj na tom kontinentu.