Stana Vuković: Nikola je božje dete
Svima onima koji su osamdesetih i devedesetih godina voleli i pratili srpski sport, ime Stana Vuković je dobro poznato. Ova proslavljena rukometašica, osvajač srebrne medalje na Svetskom prvenstvu u Seulu, dokaz je da su čuda moguća. Uporna i hrabra, kakva je uvek bila, ona od svojih snova nikada nije odustala, pa je u pedesetoj godini uspela da ostvari svoju želju i postane majka.
Danas sa svojim sedmomesečnim sinom Nikolom dokazuje da za potomstvo nikada nije kasno.
- Najpre želim da poručim svim ženama ovog sveta da ne odustaju nikada. Granice ne postoje. Treba samo verovati i moliti se Bogu. Ako se borite za potomstvo, ne odustajte posle neuspeha već nastavite borbu. Tako sam ja dobila Nikolu. Verujem da je on božje dete. Iako sam postala majka u šestoj deceniji, rodila sam zdravo i pravo dete. Lekari kažu da je Nikolica primer srećnog deteta, i za mene nema veće radosti od toga.
- Ja sam kao i svaka devojka želela da se udam, da se ostvarim kao roditelj, da imam divan brak i porodicu. Međutim, nije mi se dalo. Sudbina je valjda tako želela. Kada sam, jako kasno, u 48. godina shvatila da se ne pojavljuje čovek mog života, onda sam odlučila da pokušam vantelesnom oplodnjom. Želela sam da rodim devojčicu i da je nazovem Ana, ali stigao je Nikola i sada mi je drago što je baš on tu. On je moj dar od Boga.
Radost u Solunu
- Odlučila sam da pokušam u inostranstvu, i svi su me uputili na Prag. Tada sam već imala 49 godina. Tamo su me odbili jer njihov zakon ne dozvoljava vantelesnu oplodnju u tim godinama. Kada sam dobila odgovor da mi u Pragu ne mogu izaći u susret, moji su se snovi raspršili. Međutim, rekli su mi da je u Grčkoj moguće u kasnijim godinama ostvariti se u ulozi roditelja, pa sam rešila da pokušam tamo. Prst sudbine me je odveo u kliniku Embriolab u Solunu. Kod njih je starosna granica bila 50 godina, pa smo odmah krenuli u proces. Prvi put nije uspelo. Ipak, ja verujem da neka sila postoji i nekako sam znala da ću ipak uspeti, nisam se dala obeshrabriti. Borila sam se. Drugi put sam uspela da ostanem trudna. Pozitivan test na trudnoću dobila sam 17. juna , a 30. juna sam napunila 50 godina. Tako da sam uspela u poslednjem času da ostvarim svoj san. Taj trenutak kada sam saznala da sam u drugom stanju, ne mogu rečima opisati. Moja i mamina sreća je bila ogromna.
- Onda je usledilo održavanje trudnoće. Zbog mojih godina, najveći deo trudnoće sam preležala u klinici "Dr Dragiša Mišović". Moram da se zahvalim divnim doktorima Draganu i Maji Antić, kao i osoblju bolnice. Svi su bili divni prema meni i bodrili su me. Nikada neću zaboraviti svoj prvi susret sa doktorom Antićem. On mi je rekao: "Stano, mi sada igramo utakmicu. Ovo je životni meč." Prošli smo prvo, pa drugo poluvreme, i kada sam ušla u deveti mesec, rekao je da sudija može da svira kraj. I definitivno, iako sam imala mnogo pobeda u karijeri, Nikola je moj najveći trijumf u životu. Utakmica za potomstvo je najvažnija koju sam odigrala.
Čestitke iz celog sveta
- Porođaj je protekao odlično. Brzo sam se oporavila. Rodila sam ga u 11 sati i 27 minuta, a uveče sam ga tek videla. To je neki osećaj poseban, neka ljubav koju je vredelo čekati sve ove godine. Sada mi je samo žao što nisam ranije to uradila. Da mogu, još bih dvoje rodila, jer sam sve lepo podnela i porođaj i oporavak. Ja se osećam kao da imam 35 godina, i dokaz sam da se u životu sve može. Toliko vremena sam ga čekala i dočekala. Moj život je bio ispunjen, završila sam fakultet, bila sam vrhunski sportista, a na kraju mi je Gospod podario i ovoliku sreću i priliku da ostatak života provedem sa sinom. Moja želja, volja, moja snaga i to što nisam sebi dozvolila nikad da klonem duhom su me doveli ovde gde sam sada. Išla sam u crkvu, molila sam se, išla sam i pod Ostrog. Dragi Bog, i Sveti Vasilije Ostroški, i Ognjena Marija i Sveti Nikola, po kome je moj sin dobio ime, podarili su mi ovu sreću. Molila sam se i na grobu patrijarha Pavla i moje molitve su uslišene. Sada živim drugi život.
Gladne u Koreji
- Kada smo putovali u Koreju, pamtim da sam stalno nešto bila gladna. Putovali smo najpre u Kinu, tamo je trebalo da se odmorimo i adaptiramo. Išli smo preko Amsterdama. Mi mrtvi- gladni, ulazimo u avion u Amsterdamu za Kinu. A oni nama donose neku kinesku hranu, neke meduzice ili tako nešto. Niko to nije mogao da gleda, a kamoli da jede. Jedva smo čekali da sletimo i na aerodromu da nađemo nešto što bismo mogli da pojedemo. Nikad u životu čini mi se gladnija nisam bila. A onda u Koreji, opet neka njihova hrana, a mi to ne možemo da okusimo. Pa smo non-stop bili gladni, i stalno sam se pitala hoćemo li pojesti nešto normalno. I eto, iako smešno, po tome između ostalog pamtim to divno putovanje - ispričala je Stana.
- Čestitke su stizale iz celog sveta. Bila sam prava atrakcija u bolnici. Svi su dolazili da me pitaju da li ja stvarno imam 50 godina. Svi su mi govorili da sam kraljica, carica, kako sam se usudila da u tim godinama, sama bez muškarca, izdržim sve to. Tolika podrška mi je pomogla da lakše preguram težak period trudnoće. U bolnici sam upoznala mnogo devojaka i dan-danas sam sa nekima u kontaktu i mnogo su mi pomagale u bolnici. Sve one su mi čestitale na odvažnosti. Dok sam još bila na intenzivnoj nezi, telefon nije prestajao da zvoni. Iz celog sveta su me zvali da mi čestitaju. Ako mi se već nije desio pravi muškarac, pa zašto sebi da uskratim priliku da postanem majka, a svojoj majci da uskratim da se ostvari kao baka. I eto, imam sada jednu divnu veselu i nasmejanu bebu.
Slučajno u novinarstvu
- Rukometnu karijeru sam završila 2000. godine. Nekim spletom okolnosti počela sam da radim na SOS kanalu, a zatim sam došla u redakciju "Vesti". Tu sam provela sedam, osam divnih godina života. Posebnu zahvalnost dugujem Draganu Nikodijeviću koji me je naučio svemu što znam o novinarstvu. Imao je mnogo strpljenja sa mnom. Iako sam završila ekonomiju, novinarstvo me je privlačilo. Otišla sam odatle da budem pi-ar u Rukometnom savezu Srbije. A sada sam postala majka, i planiram da budem samo mama. Uživam svakog dana sa svojim sinom. Iako ustajem u pet ujutru, nije mi mrsko. Želim da budem za njega tu 24 sata. I baka Borka i ja.
Slatke muke
- Izlazak iz bolnice je bio divan. Više od 100 ljudi je došlo da ga vidi, da podeli sa mnom te srećne trenutke. Iz inostranstva su stizali pokloni za Nikolu, ne znamo gde ćemo sa toliko odeće, igračaka... Posebno želim da se zahvalim svojim prijateljima Veri Milosavljević i Željku Radojeviću, koji su mi velika podrška i koji su išli sa mnom i u Solun. Sada samo ostaje da uživam u odrastanju sina i prolazim kroz slatke muke roditeljstva i da se nadam da će imati srećno detinjstvo kao što je bilo moje. Nadam se da će se okrenuti sportu. Ja govorim da će on biti mamin pivotmen. Ali koju god profesiju da izabere, imaće moju podršku.
- Odrasla sam u Rakovici. Bila sam srećno dete. Roditelji Momir i Borka su radili u preduzeću "25. maj". Bila sam odličan đak. Uvek sam sa školom išla na letovanja, zimovanja, živela sam bezbrižno i srećno. I dan-danas se družim sa svojim drugaricama iz škole. Tanja Radivojević, Dušica Raković stalno dolaze da vide Nikolu i utrkuju se koja će mu šta prva kupiti.
Suze zbog Olimpijade
- Nisam učestvovala na Olimpijskim igrama, i jako mi je žao zbog toga. Bila sam deo reprezentacije 1992. godine, i pripremali smo se tri meseca za Olimpijske igre u Barseloni. Međutim, zbog sankcija i zabrane nismo mogli da odemo. Mi smo bili spakovani, imali smo opremu, sve je bilo spremno. Dan pred put su nam javili da kolektivni sportovi zbog sankcija neće putovati. To otvaranje Olimpijskih igara u Barseloni sam preplakala. Toliko sam želela da budem tamo i to bi bila kruna moje karijere. Imali smo mnogo dobru ekipu tada i verujem da bismo osvojili zlatnu medalju.
- U sedmom razredu sam počela da igram rukomet, najpre u svojoj školi "Nikola Tesla", a onda u rukometnom klubu u Rakovici. Zapazili su me ljudi iz Radničkog, i tu sam prešla 1983. godine. Igrala sam desno krilo. Igrala sam sa velikim igračicama, sa Svetlanom Kitić, Mirjanom Vermezović, Draganom Pešić Belojević, Slavicom Đukić i mnogim drugima. Sa klubom sam osvojila brojne medalje. Brzo sam ušla i u reprezentaciju, sa kojom sam osvojila srebrnu medalju na svetskom prvenstvu u Seulu u Koreji, zahvaljujući čemu sam zaradila nacionalnu penziju.
- Uvek smo se lepo družili na tim putovanjima. Putovala sam po celom svetu zahvaljujući rukometu. Bog mi je dao da igram sa takvim devojkama i da postižemo takve rezultate. Žao mi je što nisam bila u Parizu. To mi je želja da obiđem. Nadam se da ću Nikolu odvesti u Pariz i da ćemo posetiti Dizniled. Ipak, najveći utisak je ostavio definitivno Seul. Hotel od 22 sprata, na svakom spratu tržni centar, neverovatan grad. Takođe, i Saragosa gde se igralo jedno svetsko prvenstvo je predivna i tamo bih rado živela...
Sportski gen stigao od ujaka
- Talenat za sport sam nasledila od svog ujaka Boška Bursaća. On je bio fudbaler, i to dobar. Igrao je najpre u Rijeci, a posle u Holandiji. Od njega sam povukla taj gen da sam dobra sa loptom. Samo je ujka bio vešt sa loptom u nogama, a ja u rukama. Uz taj gen, imala sam sreće da se rodim levoruka, što je u rukometu prilična prednost.
