Brković za VESTIONLINE o novom izazovu u Bahreinu, Partizanu, srpskom rukometu...
Srpski rukomet je u agoniji, nokdaunu. Reprezentacija je, posle srebra u Beogradu 2012. godine, u velikoj krizi, klubovi kao da ne postoje. Srpski igrači i treneri rasuti su po celoj planeti, po onoj narodnoj: "Kud koji, mili moji". Mladi stručnjak Aleksandar Brković sa nepunih 30 godina stigao je do titule sa Partizanom, dva puta vodio crno-bele u Ligi šampiona, bio trener mlađih reprezentativnih selekcija Srbije, a onda ga je put odveo u daleki Bahrein. Trenutno je trener kadetske reprezentacije ove bogate arapske zemlje, koja pravi pionirske korake u rukometu u želji da se približi Kataru (vicešampionu sveta) i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, u kojima je ovaj sport u ekspanziji.
Sa Partizanom, Brković je osvojio šest trofeja - po dve titule, Kupa i Super kupa, a dva puta je igrao u najjačem klupskom takmičenju Evrope, Ligi šampiona. Suočen sa besparicom u Humskoj, napustio je crno-bele 2014. Ove godine stigao je poziv koji se ne odbija.
- Spojili su nas zajednički saradnici, s jedne strane Risto Buha, s druge Andrej Golić i posle nekoliko kontakata i na poziv Rista Buhe sam se odlučio za dolazak. U principu sam zadovoljan u Bahreinu. Ljudi se trude maksimalno, jedino sto previše izlaze u susret klubovima što predstavlja problem za mene kao trenera reprezentacije. Sa kadetima uporedo na taktičkim stvarima, radim i na tehničkim, posebno sto nivo nije ni blizu naše dece, tako da tu treba naći balans. U svakom slučaju, prilagođavam se - počinje priču Brković za portal VESTIONLINE o novom izazovu u ovoj bogatoj arapskoj zemlji.
PROFIL
Ime i prezime: Aleksandar Brković
Datum rođenja: 10.12.1981.
Stručna sprema:
Fakultet: Menadžment u sportu, Master kouč EHF
Trenerska karijera: 2000 - 2007 trener mlađih kategorija u RK Partizan;
2007 - 4. 3 .2010. pomoćni trener Partizana;
4. 3. 2010 - 2014. trener Partizana; trener kadetske reprezentacije Srbije, asistent u stručnom štabu seniorske reprezentacije Srbije; trener kadetske reprezentacije Bahreina
Trofeji:
Šampion Srbije, 2011 i 2012, Kup Srbije 2012, 2013, Super kup Srbije 2011 i 2012.
Najmlađi trener sa pobedom u Ligi šampiona
Kako ste se navikli na nov način života, druga kultura, mentalitet...?
- Naravno, mnogo se razlikuje nego u Evropi ili da kažem kod nas. Međutim, svi mi stranci imamo mogućnost da zivimo slično kao u svojim sredinama, naravno poštujući lokalne zakone i običaje. Bahrein je, mislim uz Emirate, najliberalniji u ovom delu sveta za razliku od Saudijske Arabije i Kuvajta, koji su najradikalniji. Imam stan od prvog dana, moderno opremljen tako da je sve sjajno.
Često kažu da je sportski hleb gorak, da je profesionalizam surov. Brkovićeva supruga Dragana je, takođe, profesionalni sportista. Trenutno igra odbojku u Mađarskoj gde je sa ćerkom.
- Njih dve su u Mađarskoj. Pridružiće mi se sredinom maja. Teško je bez porodice, ali to je profesionalizam. U principu, najveća briga mi je oko ishrane s obzirom da nisam vičan poslovima u kuhinji, ali se snalazim. Nekad nesto spremim, nekad jedem u restoranu, u svakom slučaju nisam gladan - sa osmehom će Brković.
Kako danas gledate na period u Partizanu? Rano ste dobili priliku (sa nešto više od 28 godina) da radite kao glavni trener. Po rezultatima, šansu ste na sjajan način iskoristili.
- Da, dve titule, dva Kupa, dva Super kupa i dva učešća u Ligi šampiona posle kvalifikacija. Rado sve to pominjem i često se podsećam divnih momenata i sve mi se sada čini da je to bilo tako davno, a ne pre samo dve ili tri godine. To je bila jedna slika porodičnog Partizana u kome je svako imao svoje mesto i ulogu, od najmlađeg igrača do najstarijeg veterana. Svako na svoj način je pomagao klubu da ostvari rezultate. Nažalost, taj gubitak titule od Vojvodine za gol, vratio je Partizan sto stepenica niže nego gde je bio i sada sve opstaje zahvaljujući nekoliko entuzijasta u klubu, trenerima i naravno igračima. Mogao bih mnogo o Partizanu, to je moj klub - sa setom u glasu se priseća lepih godina u Humskoj.
Bilo je mnogih velikih pobeda, naravno i poraza, ali nekadašnji trener crno-belih se seća pakla iz Atine 2011. godine, kada su crno-beli jedva izvukli živu glavu od razularenih navijača atinskog kluba, u revanš meču četvrtfinala Čelendž kupa.
- Atinu ne mogu da zaboravim. Prvo herojska igra u blago rečeno nenormalnim uslovima za igru, a onda i sve ono sto se dešavalo za vreme i posle utakmice, pa čak i na auto putu dok nismo ušli u prijateljsku teritoriju Soluna. Uostalom, ožiljak na ruci me svaki dan podseća na tu utakmicu.
Rukomet u Srbiji kao da se gasi. Klubovi su amaterske družine, novca nema... Zašto je ovaj sport poslednja rupa na svirali u Srbiji?
- Uh, pa baš nije poslednja rupa, ali je blizu, mozda na nekom klaviru one poslednje dirke, tako nekako - malo se našalio Brković, a onda je u ozbiljnom tonu rekao:
- Osim par klubova, mislim ostali jesu amateri. U ovom momentu u srpskom rukometu jedino su sudije profesionalci iako ih plaćaju amateri sto je nakaradno i reći, ali, eto, moguće je i u praksi. Inače, sistem finansiranja od strane lokanih samouprava ne postoji ili je minimiziran i to je najveći problem. Takođe, sve zemlje u okruženju privatnicima koji ulažu u sport na kraju to u određenom procentu odbiju od poreza. Samo kod nas je to jeres i pomenuti, a kamoli da se sprovede u delo. Smatram da bi nastupila renesansa srpskog klupskog sporta sa takvim reformama poreskih olakšica za ljude koji ulažu u sport. Ali, onda država bi imala značajan minus u kasi tako da nažalost ništa od toga.
Srbi u Bahreinu
- Od sportista iz sveta rukometa u Bahreinu je Nenad Damjanovic. On je trener golmana svih reprezentativnih selekcija, dok je Predrag Petljanski trener Najme, sa kojom je prethodne sezone osvojio titulu. Njemu se u klubu sada pridružio i Mladen Opačić, koji radi fizičku pripremu i sa mladim igračima. Ima još Srba, ali ne u rukometu.
Partizan - nekada najbolji i najorganizovaniji rukometni klub u Srbiji sada je spao na niske grane. Igrači godinama ne primaju ni dinara. Što bi rekli, pare nisu problem - para nema. Kako gledate na situaciji u bivšem klubu?
- U Partizanu su, evo, već treća sezona svi amateri, ne samo igrači. U godinama pre toga je bilo nešto novca, ali ove tri sada - NULA. I ja sa tim ne mogu da se pomirim, ne zbog dugovanja, nego jednostavno ne mogu da verujem da klub kao sto je Partizan, koji inače nikome iz nekih struktura nije trn u oku, osim sto se možda zove Partizan, ne može da obezbedi makar minimum sredstava za neko iole normalno funkcionisanje. To jednostavno ne mogu da shvatim. To je žalosno i poražavajuće za sve nas koji volimo Partizan, a opet s druge strane ponosno gledam moje crno-bele i ljude heroje koji u takvoj situaciji drže klub.
Da li se čujete sa bivšim saradnicima, igračima, ljudima u klubu?
- Najvise sa čujem sa Željkom Radojevićem, sa ostalima iz kluba manje. Naravno, sa bivšim saradnicima, pre svega prijateljima, trenerima golmana Mihailom Radosavljevićem i Dejanom Vasićem, kondicionim trenerom Milošem Mitrovićem i fizioterapeutom Nemanjom Vučićem skoro svakodnevno. Sve proživljeno sa klubom, gde smo svi bili zajedno u svim situacijama, nas je udružilo za ceo zivot. Čujem se i sa igračima, jedni druge pratimo i putem društvenih mreža i ovako u kontaktu.
Kakve su ambicije, dokle u Bahreinu?
- Ambicija, hvala Bogu, ima. Za sada sam fokusiran na rad sa kadetima ovde. Cilj je da na narednom prvenstvu Azije budemo u tri reprezentacije koje idu na Svetsko prvenstvo. Ako u tome uspemo, onda ću verovatno da završim kadetski ciklus sa njima, a ako ne videću, važno je da se nešto radi. Prošlu sezonu sam odmarao tako da motiva ima na pretek, uvek - zaključio je Brković u razgovoru za portal VESTIONLINE.
