Srbija za bronzu

"Nemam pravo da obećavam medalju na EP iako smo domaćini, ali mogu bar da se nadam našem najboljem dosadašnjem rezultatu", kaže srednji bek srpske reprezentacije Nenad Vučković.

Vučković: Svi smo svesni šta nam znači predstojeće prvenstvo

Rukometaš zadatka, Nenad Vučković (27 godina), izrastao je u jednog od aduta selektora Veselina Vukovića, ali do toga nije stigao preko noći. "Neki tamo klinac" iz Prokuplja postao je i jedna od glavnih poluga Melsungena, gde je za novu sezonu predviđen za kapitena, što samo po sebi govori koliko ga Nemci poštuju!

Putevi su ga odveli najpre u Crvenu zvezdu, u kojoj je igrao zajedno sa, takođe, sada članovima nacionalnog tima, Stanićem, Stojković, Manojlovićem i Nikčevićem. Posle je usledio odlazak u Francusku, gde je imao priliku da igra zajedno sa čuvenim Džeksonom Ričardsonom. Sazrevao je, rastao i postojao sve bolji. Pravi bum doživeo je na Evropskom prvenstvu u Austriji, gde je, uz golmane, bio ubedljivo najbolji član, inače, tužnih zbog eliminacije već posle prvog kruga tužnih "orlova".

Rezultatski tek nešto bolje prošli smo na SP u Švedskoj, kada je zauzeto 10. mesto. Međutim, sada se ukazuje prilika svim ovim momcima da učine nešto, kao nikada pre. Kada, ako ne sada, kada smo domaćini šampionata Evrope, u januaru 2012.

"Nadam se da ćemo da ostvarimo do sada najbolji rezultat", jasan je Nenad Vučković.

"Nezahvalno je da obećavamo medalju, jer smo u Švedskoj bili deseti, ali ova generacija nije rekla sve što ima. Iako ima mnogo kandidata za najviši plasman, nadam se da možemo do polufinala. Čujem se sa ostalim igračima iz reprezentacije i vidim da je to želja svih".

Moglo bi da se kaže da nam je i sreća bila saveznik na žrebanju sredinom juna, u Beogradu. Istina, igraćemo u grupi protiv sjajne Danske, snažne Poljske i neugodne Slovačke, ali izbegli smo Francusku i Hrvatsku u drugom krugu.

"U prvi mah može da se kaže da smo imali malo sreće. Međutim, ne sme da se zaboravi da su sve ekipe koje budu učestvovale u drugom krugu i te kako kvalitetne. Ipak, ako želimo da učinimo nešto i dođemo do polufinala, onda moramo da pobeđujemo i jake rivale.

Treba da verujemo u sebe. Da poštujemo rivale, ali ne treba nikoga da se bojimo".

"Orlovi" će u januaru prve zvanične utakmice igrati u Beogradu.

"Pokazalo se, nažalost, da beogradska publika nije rukometna publika, iako znam da ćemo imati veliku podršku. Ne igra se Evropsko prvenstvo svakog dana. Ubeđen sam da će da budu uz nas onda kada nam najviše bude trebalo. Odnosom prema nacionalnom dresu i narodu, učinićemo sve što je do nas da im se odužimo na najbolji način. Igrom na terenu".

Ko zna, možda u Beograd dođu i Nišlije, popularne "Meraklije", koji su nebrojano puta pokazale kako se navija za nacionalni tim.

"Bilo bi sjajno kad bi i oni bili na našim mečevima. Pokazali su se kao naši najvatreniji navijači. Pred njima nismo izgubili nijednu zvaničnu utakmicu".

Nedavno je selektor Veselin Vuković poslao pismo potencijalnim reprezentativcima sa smernicima rada i ponašanja, kako bi završne pripreme za EP dočekali maksimalno spremni.

"Svi smo svesni šta nam znači predstojeće prvenstvo. Već se u glavama pripremamo za tu rukometnu svetkovinu u Srbiji", ne ostavlja dilemu uvek pouzdani Vučković.

Za rukometaše se kaže da su jaki momci.

"I jesu! Vrela krv i snaga ne predstavljaju tako dobru kombinaciju. Posebno za one koji se nađu preko puta njih. A, tukao sam se po rodnom Prokuplju dok sam bio mlađi. Siguran sam da nisam počeo da se bavim rukometom, bio bih probisvet. Kada si mlad i lud, ne bojiš se ničega. A, ja sam bio mlad i lud", smeje se Vučković.

"Ali, sada sam ponosan na to što su me moji roditelji lepo vaspitali. Neki put pomislim da bi mi pomoglo, verovatno, da sam drugačiji. Da sam bezobrazan, neki ljudi bi me više poštovali. Sva sreća, sve je manje takvih, a ja u životu nemam stvari zbog kojih se kajem. Nisam ništa uradio zbog čega bih se stideo, tako da nema ni mnogo stvari koje bih menjao. Zadovoljan sam životom".

Za Prokuplje mu je vezana još jedna zanimljiva priča:

"Kad sam bio mlađi, imao sam želju da "otvorim oči" drugarima iz rodnog grada. Da napravim nešto od svog života i budem im uzor, da im pokažem da i oni nešto mogu da učine sa svojim životom. Naravno da sam i sada sa njima u kontaktu, ali ne intenzivno, kao pre. Svakog leta odem u Prokuplje na nekoliko dana, vidim se sa dosta njih. Međutim, najuži krug prijatelja stekao sam u Beogradu, pošto sam u glavni grad došao sa 18 godina".

Poslednji put ste se i napili u Beogradu na dočeku Nove godine...

"Kada treniram, onda sam posvećen samo radu i profesionalizmu. Kad može da se odahne, onda volim da se opustim. Tako je bilo i za taj doček u Beogradu. Bili smo na splavu, sa mnom i suprugom bili su još Ivan Nikčević sa sestrom i neki naši drugari koji nisu vezani za rukomet. U opticaju je bila rakija. Dunjevača. Međutim, kada su takmičenja u toku - nema alkohola!

Za kraj, kada Nenada Vučkovića pitate kada bi mogao da bude neka istorijska ličnost, koga bi izabrao bez dvoumljenja Nikola Tesla.

"Osvetlio je život ljudima. Da nije bilo Tesle, život bi bio nezamisliv". 

Pali se na Bali "Za mene je odmor iz snova odlazak na Bali. Zamišljam ga bez telefona. Fascinira me netaknuta priroda. Tako bar izgleda na reklamama. Sam, sa porodicom. Okolo samo more i drveće. Kao da sam Robinzon Kruso. Inače, najluđa stvar koju sam uradio je skok sa vrha broda baš kada sam sa sadašnjom suprugom, tada devojkom, bio na krstarenju. Usidrili smo se, ja sam se popeo na vrh, želeći da skočim. Ipak, kada sm video koliko je visoko, hteo sam da odustanem. Međutim, videli su me ljudi koji su izlazili na palubu i počeli su da skandiraju "skoči, skoči". Nisam mogao nazad. Skočio sam na glavu, sa oko sedam metara visine. Ušinuo sam vrat. Sada sigurno ne bih uradio isto".   Prosidba iz bajke "Neuobičajeno sam zaprosio Mariju. Dobro se sećam, uostalom te stvari se ne priređuju svakog dana. Igrao sam u Francuskoj, Marija je došla iz Beograda i po ulasku u stan zatekla je pod potpuno prekriven laticama ruža. One su bile putokaz, koji je vodio ka sobi. I krevet je bio prekriven laticama, a tu negde je dobro zakamufliran bio verenički prsten. U prvi mah Marija ga nije primetila. Ipak, kada ga je pronašla, bila je oduševljena. Sećam se, mnogo ruža sam tada kupio. Bilo ih je preko 200".   Borusiju još nije gledao "Otkako sam došao u Nemačku, nisam uspeo da odgledam nijednu utakmicu fudbalske Bundes lige. Nikako da imam dovoljno slobodnog vremena. Ukoliko bi se ono ukazalo, najradije bih gledao meč Borusije i to isključivo u Dortmundu i zbog zemljaka Nevena Subotića. Čuo sam da su njihovi navijači fantastični i da prave neverovatnu atmosferu. To bih hteo da doživim. Mada, mislim da ta atmosfera ne može da bude bolja od one koju prave "delije".   Počast Đukiću i Hasanefendiću Omiljeni treneri? "Veliku rolu u mojoj karijeri odigrao je Dragan Đukić. Pratio me je još dok sam bio klinac i doveo me je u Crvenu zvezdu. Izuzetno cenim i Seada Hasanefendića. Za ono kratko vreme koje je proveo kao selektor Srbije, mogao sam od njega mnogo da naučim. Ostavio je snažan utisak na mene".