Šampion lirske duše
Titograd je te večeri odjednom opusteo. Prazni bioskopi, prazne kafane i restorani, prazne ulice. Projuri samo gdekoji zakasneli automobil ili prazan gradski autobus, pa ulicama umesto uobičajenih šetača ponovo počnu bezbrižno da snuju mačke, začuđene komocijom i mirom koji je odjednom zavladao. Tišina koja se iznenada slegla nad gradom pod Goricom uljuljkala je za trenutak čak i čuvara vodovodnog objekta na brdu Ljubović u centru grada.
Odjednom, odozdo iz grada počinje da dopire potmuli žagor, prvo suzdržan, pa sve glasniji. Traje to desetak minuta, a onda pravi vulkan poklika sa prozora i terasa i gromoglasno skandiranje: "Mijo, Mijo...", praćeno plotunima. Zadremalog stražara sa Ljubovića počinju prožimati neki čudni žmarci i sa usana se i njemu oteo poklik: "Uspeo je!" Stisnuo je i on prst na obaraču, pa su se i sa Ljubovića prolomili pucnji...
Ovako je vaš, sada već ostareli reporter, pre 40 godina opisao atmosferu u glavnom gradu Crne Gore te zvezdane, prijatne majske noći kada se 1979. na Šampionatu Evrope u boksu u Kelnu razlegla jugoslovenska himna i trobojnica podignuta na najviši jarbol, a 21-godišnji Titograđanin Miodrag Perunović se okitio lovorikama prvaka Starog kontinenta u polusrednjoj kategoriji.
"Štit i mač"
Pre desetak godina je objavio knjigu svojih zapisa i kratkih eseja, sećanja pod naslovom "Štit i mač", koja je doživela već dva izdanja. Reč je, u stvari, o neobičnoj priči, na neobičan način ispričanoj, o njegovom stasavanju od bezazlenog dečaka iz uboge, sirotinjske istoimene varošice na Rijeci Crnojevića do Podgorice i njegovom gotovo neverovatnom sportskom uzletu do zvezdanih visina.
Krvav novac
- Meni je boks dao sve što imam i što ja jesam, a uzeo mi nije ništa jer sve što sam mu dao višestruko mi je vratio - kaže sada, na pragu sedme decenije života, ovaj tihi i skromni čovek i danas sa razdraganim, dečačkim osmehom na licu i optimizmom koji ga je krasio čak i u retkim prilikama neuspeha i poraza.
- Zdravlje me služi i zadovoljan sam što živim mirno, bez velikih uspona i padova, što se bavim onim što mi pričinjava zadovoljstvo i što se družim sa dobrim, zanimljivim ljudima. Po završetku karijere privatizovao sam bokserski klub Budućnost, u kojem sam većinski vlasnik i direktor - bavim se, dakle, onim čemu sam život posvetio bez ostatka (Perunović, nažalost, nije u međuvremenu formirao i sopstvenu porodicu, napomena B. S).
Miodrag Perunović piše i pesme - pre 11 godina je objavio i zbirku pod naslovom "Put". To svakako neće začuditi one koji ga pamte kao sportistu i protagonistu onoga što boks čini plemenitom veštinom, a posebno ne one koji su imali privilegiju da ga upoznaju kao čoveka i osete njegovu plemenitost, bezazlenost i širinu. Jedna od prvih pesama nosi naslov "Rastanak", a nastala je u trenutku kad je odlučio da okonča amatersku karijeru i zapliva u vode profesionalnog boksa:
"Brzo će prve surove borbe,
Nikad više: 'triput zdravo',
Ostavljam sve one dane dobre,
Za krvav novac i lažno - bravo."
Da podsetimo, boks je zavoleo prvenstveno zahvaljujući četiri godine starijem bratu Draganu, koji je trenirao i bio uspešan borac u BK Budućnost. Poslednje batine u životu, kako kaže, dobio je od brata koji je pokušavao da ga ubedi i "omrazi" mu boks. Ipak, on je uporno odlazio i obigravao trošnu baraku u parku na levoj obali Morače i iz prikrajka posmatrao treninge brata i njegovih drugova.
Aplauzi i suze
- Na kraju sam bukvalno pobegao od kuće, došao u klub i javio se Ismetu Methadžoviću, tadašnjem treneru pionira. On mi dade rukavice. Navučem ih, a one teške, prosto me zanose. Uto me izbi moj brat, hoće da me zgromi, ali se najzad i on pomiri i ja počeh da treniram. Nepun mesec potom, negde u avgustu 1972 - imao sam tada samo 14 godina - prvi put sam se popeo na ring i kao pionir odboksovao prvi profesionalni meč protiv Asovića, koji je bio za glavu viši od mene. Borim se, publika navija za mene, ali sudija na kraju ipak podiže ruku njemu. Bilo je, naravno, suza, ali me taj poraz nije pokolebao. Samo nedelju dana kasnije revanširao sam se Asoviću i počeo da shvatam koliko je važno naučiti da su i porazi sastavni deo života.
Još davnih osamdesetih godina, na vrhuncu svoje amaterske karijere, Perunović je kazao da zaista ne zna da li je boks plemenita veština jer je udaranje samo po sebi grubo i neplemenito:
Samo se zlato broji
Iako je na EŠ u Tampereu 1981. osvojio srebrnu medalju, niko tome nije pridavao poseban značaj jer ljudi, očigledno, priznaju samo zlato:
- To me je zaista zabolelo i razočaralo, pogotovu što niko posle toga nije došao da me poseti ni u bolnici gde sam sedam dana ležao zbog slomljenog rebra. Mislim da je to bilo presudno da prerano okrenem leđa amaterskom boksu i krenem u neizvesnost i muke profesionalnog boksa jer se nije našao niko da me posavetuje i odvrati od toga, a mnogi su znali kakav je to krvavi hleb.
- Znam sigurno - veli danas - da boks oplemenjuje ljude, boksere, možda više nego ijedan drugi sport. Ja gotovo i ne znam dvojicu boksera koji se mrze. Moji najbolji prijatelji među bokserima su bili upravo moji najljući protivnici kakvi su, recimo, bili Hašani, Rubelj, Jovanović... Pokušao sam, nadam se i u dobroj meri i uspeo, da to objasnim i u mojoj pre desetak godina objavljenoj knjizi zapisa i sećanja, da dokažem da je boks zaista plemenita veština i odgovorim na mnoga sumnjičava pitanja onih koji u to ne veruju i uporno, iznova ih postavljaju. Ne mogu da shvate da se mi takmičimo u jednoj olimpijskoj disciplini, nadmećemo u jednoj borilačkoj veštini, muški, viteški, čisto... Pri tom, mi se ne mrzimo, niti želimo da onom drugom nanesemo zlo. Mi se poštujemo, sklapamo prijateljstva, volimo se, sigurno iskrenije i poštenije od mnogih koji se zgražavaju nad surovošću boksa!
Ring kao škola
Bokserska karijera Miodraga Perunovića potrajala je pune 22 godine - devet u amaterskoj i 13 u profesionalnoj konkurenciji:
- U mom slučaju bilo je puno značajnih borbi, koje su mi donosile nova saznanja: otkrivale najsakrivenije tajne mog bića, učile me kako je to padati i ustajati, biti poražen i pobeđivati - upoznavale me sa strahom, strepnjom, sumnjom u sebe, učile me kako da ih pobedim. U svakom slučaju - i to bi bila moja osnovna poruka, prvenstveno mladima - najbitnije je da sve što radite, radite tako, da budete zadovoljni sobom, da se nikad ne zastidite kad se pogledate u ogledalu. Sve drugo je manje vredno i prođe kako je i došlo.
Najbolji u Jugoslaviji
Miodrag Perunović bio je prvak Balkana, prvak Mediterana, prvak Evrope, vicešampion Evrope i vicešampion sveta, kao i profesionalni interkontinentalni šampion u IBF verziji. Tri puta je biran za najboljeg sportistu Crne Gore, a bio je i najbolji mladi sportista Jugoslavije i najbolji sportista Jugoslavije u seniorskoj konkurenciji kad su iza njega ostale sportske veličine kakvi su bili Bojan Križaj, Momir Petković, Dragan Kićanović, Safet Sušić, Milan Janjić, Mirza Delibašić, Radomir Kovačević...
I pošto je 1994. u Prištini pobedonosno odboksovao taj poslednji profesionalni meč i obesio rukavice o klin, tiho, bez ikakve pompe, setan zbog svega što se tada događalo u njegovoj otadžbini, ali i zbog toga što su, činilo mu se, pomalo bezdušno i prebrzo zaboravljeni njegovi uspesi i slava koju je doneo jugoslovenskom, prvenstveno crnogorskom i srpskom sportu, Miodrag Perunović se, uprkos svemu, s istom strašću i predanošću posvetio poslu jugoslovenskog bokserskog selektora. Šest godina je, u dobro poznatim uslovima i međunarodnim okolnostima, s uspehom držao to kormilo, a otišao je i toga se danas s gnevom seća, ne zbog određenih nekorektnosti Bokserskog saveza prema njemu i njegovog naslednika Tadije Kačara lično, koliko zbog činjenice da je za kratko vreme prosuto sve ono dobro što je on kao trener učinio.
Nije mnogo zadovoljniji ni odnosom Crne Gore, pre svega Podgorice kao glavnog grada prema poslu kojim se bavi otkad je otišao sa selektorske stolice, odnosno prema Bokserskom klubu Budućnost, koji vodi. Kao da su svi zaboravili kakav je to plodni rasadnik bokserskih talenata bio, koliko je velikih boksera iznedrio.
Majčine molitve
Miodrag Perunović je na svet došao 1957. godine u Rijeci Crnojevića, dva meseca posle očeve tragične smrti, a imao je osam godina kad se sa majkom Desankom, bratom Draganom i sestrom Mirom preselio u Podgoricu, tadašnji Titograd. Majka, naravno, nikad nije zavolela to čime se njen mezimac bavio:
- Proste medalje i sve, samo da mi ga ne ubiju i ne nagrde, govorila je i objašnjavala da nikad nije mogla da gleda borbe svog sina - bežala je napolje, puštala vodu na česmi u dvorištu da ne bi čula radio i televizijske reportere koji su prenosili mečeve, i galamu iz susednih kuća i stanova, ili bi se zatvarala u drugoj sobi, klečala i molila se dok se meč ne završi.
Odbrana barake
Umesto da pomognu i podrže tako trofejni klub, koji vodi čovek sa takvom harizmom i toliko lovorika na glavi, podgorička vlast, na čelu sa tadašnjim gradonačelnikom Mimirom Mugošom je zapela iz petnih žila da im otme i tu trošnu baraku, 100 koraka udaljenu od raskošnih prostorija opštinske administracije.
Perunoviću i šačici onih koji su ga podržavali, trebalo je punih 10 godina sudanije da dokažu svoje pravo i odbrane taj zlehudi kutak, to skromno, sirotinjsko žilište velikih sportista - Vrhovni sud Crne Gore je tek nedavno stavio tačku i dao za pravo Perunoviću (ostao je, ipak, gorak ukus i veliko pitanje da li bi se još, i kako, završio ovaj spor da Mugoši nisu obrnula kola niza stranu i da na površinu nisu isplivale velike mućke u nekim drugim njegovim gradonačelničkim "poslovima" u kolima je, kako kažu tužioci, opštinsku kasu "olakšao" za blizu sedam miliona evra).
Da bi ilustrovao taj maćehinski odnos društva prema njegovom klubu, Perunović je naveo primer Dejana Zlatičanina, koji se domogao pojasa svetskog profesionalnog prvaka:
Idoli i protivnici
Mada u principu ne voli nikakve izbore i gradacije, upoređivanja i vozdizanja bilo koga, Perunović ni danas ne krije da je njegov idol u boksu bio Kasijus Klej, odnosno Muhamer Ali i da njegovu borbu sa Džoe Frejzerom u Manili smatra najboljim mečom u istoriji boksa. Što se tiče domaćih boksera, to je bez predomišljanja Mate Parlov, i kao sportista i kao čovek! I što se tiče rivala, Perunović se ne predomišlja: Viktor Savčenko je bez premca.
- U klub ga je 1997, kao trinaestogodišnjaka doveo otac, izbeglica iz Albanije, iz Vrake. Već posle prvih treninga ovaj mali će biti prvak sveta. To, nažalost, oni koji su morali nisu videli niti su na pravi način reagovali kad se on zaista popeo na krov sveta. No, možda je sve to i normalno, logična posledica svega onoga što nam se dogodilo i događa u minule tri decenije - setno kaže Perunović koji smatra da je raspad Jugoslavije "najveća tragedija koja nam se mogla dogoditi".
Izdržao do kraja sa slomljenim rebrom
Gledaoci i navijači najčešće nikada ne saznaju s kakvim se mukama i povredama nose njihovi ljubimci dok su u borilištu. Malo je, recimo, onih koji su znali da je 1978. godine Grk Ilijadis Perunoviću udarcem glavom slomio nos već u prvoj rundi, ali je on stiskao zube i pobedio. Ili na Evropskom šampionatu u Tampereu 1981, kad mu je Rus Koškin snažnim aperkatom slomio rebro, a on ipak izdržao do kraja i po opštem uverenju pobedio opasnog rivala, ali ne i sudije...
Konačno, u meču za titulu interkontinentalnog prvaka protiv Nemca Proksa u Minhenu, meč je dobio praktično samo levom rukom jer je imao tešku povredu desne šake.
- Ipak, verujem u Boga, u ljubav, u ljude i dobro u njima. Verujem i nadam se - veli na kraju ovaj, uprkos svemu, uvek staloženi i optimističKi čovek, poučen onim što je saznao u tom magičnom četvorouglu ringa, čemu ga je, u krajnjem, naučio boks koji ga je doveo do spoznaje "da je jedina borba koja ima smisla i opravdanja - borba sa samim sobom i da se jedino pobeda u toj borbi stiče zvanje konačnog pobednika".
Tri reči Bruna Hrastinskog
- Imao sam samo 20 godina kad sam 1978. kao debitant na Svetskom amaterskom prvenstvu u Beogradu voljom žreba za protivnika dobio najtežeg mogućeg protivnika, strašnog nokautera, Venecuelanca Pedra Gamara, strah i trepet u velter kategoriji. Na Olimpijskim igrama je prosto oduvao s ringa našeg Marijana Beneša, pa finaliste prethodnog svetskog prvenstva, Amerikanca Džeksona i Kubanca Koreu - nijedan nije izdržao tri runde. Trener naše reprezentacije, dobri čika Bruno Hrastinski, koji je očigledno osetio strah u mojim očima, primače mi se pre nego što se prvi gong oglasio u krcatoj hali Pionir: "Slušaj, Perune: Njegoš je simbol mudrosti - kad ga pomenem, tako ćeš boksovati; Mojkovac je grad crnogorskog viteštva - kad čuješ to ime - krenućeš u ofanzivu; brata Dragana voliš kao sebe - kad kažem Dragan - kreći na sve ili ništa!
Perunović je dobio taj meč i napravio gotovo nezamislivu senzaciju - pobedio je, uz Teofila Stivensona, najveću boksersku zvezdu na tom šampionatu.
