Brus Li sa Dunava
Nema ništa lepše u životu nego kada neko uspe da ostvari dečačke snove. Jedan kome je to uspelo je i naš dijasporac iz Hamburga koji se davne 1981. iz rodnog kraja preselio u ovaj lučki grad na severu Nemačke i delio sudbinu mnoge dece iz Negotinske Krajine koja su se posle završene osnovne škole preselila kod roditelja u inostranstvu.
Ljubiša Kerkelić osnivač škole borilačkih sportova Golden Lions (Zlatni lav) i povremeni srpski reprezentativac u tekvondou rođen je pre 51. godinu u selu Reka nadomak Brze Palanke koje se nalazi u podnožju nadaleko poznate Miroč planine opisane u epskim pesmama kao mesto gde stanuju vile i na samo nekoliko kilometara od Dunava gde ova druga po veličini reka u Evropi dostiže jednu od svojih najvećih širina na 2.850 km dugom putu od Švarcvalda do ušća u Crno more.
- Još u detinjstvu zavoleo sam borilačke sportove naročito karate zbog tada popularnog Brus Lija. Gledajući filmove o legendarnom kung-fu majstoru maštao sam da i ja jednog dana budem tako uspešan borac kao moj idol. Sa improvizovanim palicama od kojih se nisam odvajao često puta sam na školskom odmoru demonstrirao veštine borilačkog sporta, što je zapazio moj razredni starešina koji mi je bio i nastavnik fizičkog vaspitanja. On mi je takođe preporučio da počnem da treniram neki od borilačkih sportova. Međutim želje i preporuka su bile jedno, a realnost drugo jer ni u jednom od obližnjih gradova, Negotinu i Kladovu nije bilo klubova tog tipa - počinje priču Ljubiša.
Humani policajac
Bitno je naglasiti da se Ljubiša istakao i kao veliki humanitarac. Kada su poplave 2014. godine pogodile veliki deo Srbije i druge delove bivše Jugoslavije, a po drugi put i njegov rodni kraj, on je klupske prostorije pretvorio u magacin za prikupljanje pomoći. Što je još bitnije baš kao i junak sa početka priče i njegov idol odlučio je da sve tajne istočnjačkih veština koristi u odbrambene svrhe i u sprovođenju zakona pravde, a ne u nasilničke, što je bio i jedan od razloga da obuče policijsku uniformu.
Dečačke snove počeo je da ostvaruje sa 15 godina kada je lepi plavi Dunav zamenio Elbom, mirnu i lepu prirodu rodnog kraja bukom i sirenama velikih prekookeanskih brodova u tuđem svetu. Otac Dimitrije i majka Vlastimirka, koji su gastajbarterski hleb u Hamburgu počeli da zarađuju početkom sedamdesetih, bili su neophodna podrška. Ipak, zašto tekvondo, a ne karate?
- Po dolasku u Nemačku obišao sam više klubova i škola borilačkih sportova i od velike ljubavi doživeo razočarenje kada je karate u pitanju, jer su scene sa bioskopskog platna u stvarnosti izgledale drugačije. Opredelio sam se za tekvondo, jer mi nožna tehnika koja je u ovom sportu zastupljena 70 odsto, a ručna samo 30 više odgovara. Tu sam više prepoznao sebe, a nešto kasnije sam počeo da treniram i aikido da bih usavršio samoodbranu na bližoj udaljenosti - objašnjava Ljubiša rastanak od svoje ljubavi prema karateu i rađanje nove zvanoj tekvondo.
Trenirajući u više klubova i kod više trenera i majstora istočnjačkih borilačkih veština uspeo je da napravi karijeru i ostvari dečačke snove. Pored mnogobrojnih medalja osvojenih na takmičenjima u Nemačkoj osvajao ih je i u matici. Redovno je učestvovao na prvenstvima Jugoslavije od Karlovca 1984. do Beograda 1990. Svakako najveći, a možda i najsenzacionalniji uspeh je zlatna medalja u ekipnoj konkurenciji sa klubom "Hajduk Veljko" iz Hamburga, koji je tada pored fudbala i folklora imao i sekciju za tekvondo.
Nemački Dragan Jović
Zbog velikih uspeha njegove škole tekvondoa i stvaranja uspešnih takmičara, ovde ga upoređuju sa Draganom Jovićem. O svom mnogo poznatijem kolegi i uspesima srpske reprezentacije, Ljubiša ima samo reči hvale. Često puta se sreću na takmičenjima i imaju prijateljske odnose. Više puta je dovodio svoje učenike na Galeb kup u Beogradu.
- Srbija je mnogo manja po broju stanovnika od Nemačke i ima mnogo manji broj registrovanih takmičara, ali uspešnija po broju medalja, što je dokaz da se dobro radi i da se dosta ulaže u ovaj sport. Srećan sam zbog toga - ističe Kerkelić.
Zahvaljujući ovim uspesima nominovan je u olimpijski tim Jugoslavije za Igre u Seulu 1988. Tada se ovaj sport, koji će nam kasnije doneti mnogo radosti, prvi put pojavio u programu najvećeg planetarnog takmičenja kao demonstracioni. Ljubiša nije prošao kvalifikacije i nije ni otputovao u Seul i Koreju, gde je i nastala ova borilačka umetnost. Na evropskim i svetskim prvenstvima osvojio je više puta medalje uglavnom u disciplinama razbijanja tvrdih predmeta.
Osvojio je evropsko zlato 2002, srebro 2003. i 2004. i bronzu 2006, a tome pridodao i svetsku bronzu 2006. Ipak, od svih uspeha najdraži mu je onaj iz 2006. kada je postao evropski prvak u borbama u kategoriji do 70 kg u ETF verziji i to u svojoj 40. godini života. Posle ovog uspeha sve je ređe izlazio na tatamiju, a ove godine se odlučio da to učini na prvenstvu Nemačke za veterane gde je osvojio drugo mesto.
Kćerke očevim stopama
Da krv nije voda potvrdile su i obe Ljubišine kćerke, iako je majka Janica želela da barem jedna od njih trenira balet. Baš kao i tata i one su sa raznih takmičenja punile vitrine peharima i medaljama. Dok je starija Vanesa nosilac zlatne medalje sa SP u kadetskoj konkurenciji i branila boje Srbije na SP u formama u Kairu 2009, mlađa Larisa još to nije ostvarila, ali je i dalje ne napušta želja da jednog dana bude u Olimpijskom timu bilo Srbije ili Nemačke pošto ima oba državljanstva. Obe su učestvovale više puta na prvenstvima Srbije kako u formama tako i u borbama.
Inače, u mladosti je bio veoma aktivan u našim klubovima, naročito u "Hajduk Veljku" gde je trenirao fudbal, folklor i bio aktivan u tekvondo sekciji tako da mu je nedelja uvek bila rezervisana za to. To čini i danas, pa često puta nedeljom kimono zameni kopačkama i pomaže veteranima "Nikole Tesle" da ostvare što bolje rezultate. Na ludi kamen stao je u leto 1989. pošto je nešto ranije upoznao današnju suprugu Janicu iz susednog sela Velika Kamenica, koja je pre njihovog poznanstva živela u Augzburgu. Poznanstvo koje se desilo na svadbi u rodnom kraju i ljubav na daljinu, preko žice krunisano je brakom iz kojeg imaju dve kćerke Vanesu (25) i Larisu (22).
Zlatni lavovi Pineberga
Stalni napredak u policiskoj uniformi i mesto instruktora Ljubiša nije zadovoljio svoje ambicije, pa je odlučio da 2005. osnuje privatnu školu borilačkih sportova u predgrađu Hamburga zvano Pinenberg, koje doduše pripada drugoj pokrajini Šlezvig Holštajn. Počeo je sa 60 polaznika, koji su, uglavnom, učili tajne tekvondoa, a sada njegova škola okuplja više od 300 članova uzrasta od 4 do 58 godina starosti i mogu se okušati u čak osam grana uglavnom istočnjačkih borilačkih sportova. Osim Nemaca u klubu treniraju predstavnici 14 različitih nacionalnosti, a među njima i osmorica sa srpskim korenima. Sve uspehe i rezultate koji su postignuti u pojedinačnim i ekipnim nadmetanjima na raznim domaćim i internacionalnim takmičenjima teško je nabrojati, ali jedno društveno priznanje valja istaći. Naime, Golden Lions (Zlatni lav) je 2011. postao dobitnik društveno-sportskog priznanja Sterne des Sports (Zvezde sporta) za razvoj, ideje i integraciju u sportu.
