Voljom pobedio mrak
Početkom avgusta u Birmingemu će se održati IBS Evropsko prvenstvo za slepe džudiste. Naša zemlja će imati jedinog predstavnika - Bojana Neškovića, koji je u Srbiju izbegao iz Bratunca 1992. Ima 33 godine, a u trinaestoj je saznao da će oslepeti.
Kao aktivan sportista i reprezentativac Srbije učestvovao je na Svetskim igrama za invalide u Turskoj, a odličan rezultat postigao je na Evropskom šampionatu u Velikoj Britaniji.
Bojan ima dva završena fakulteta, dve ćerke i jaku volju kojom je pobedio mrak.
Postepeno je ostajao bez vida, a podmukla bolest nije ostavljala nikakvu šansu. Iz godine u godinu sve je manje video, a potpuno je oslepeo pre 10 godina.
Jedino što mu je stajalo na raspolaganju bili su optimizam, ogroman rad i upornost. To ga nije sprečilo da uspe.
I uspeo je. Diplomirani je defektolog i ekonomista, osnivač je Džudo udruženja slepih, prve takve organizacije u Srbiji.
Autor je knjige "Sport lica oštećenog vida" koja je deo obavezne literature na beogradskom Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje.
Finansijske prepreke
Kako ste se pripremali za predstojeće takmičenje i koliko je ono važno za vas jer ste naš jedini predstavnik tamo?
- Za mene je izuzetno važno zato što sam se godinama spremao, više psihički nego fizički. Najveći problem bio je finansijski jer smo i ovog puta moj trener i ja prikupili više od 2.000 evra. Iz tog razloga nisam učestvovao na turnirima za razliku od mojih suparnika koji će biti tamo i koji se takmiče na velikim takmičenjima svake godine po pet-šest puta, a ja nemam tu priliku, tako da sam i u tom smislu uskraćen.
Osim džudoa, karate i ples su mu velike ljubavi, ali ne i najveće. Džudoom je počeo da se bavi pre 10 godina.
- Pročitao sam članak o prvom slepom džudisti Bobu Haunu i tek tada sam saznao da slepi mogu da se bave ovim sportom. Otišao sam u klub Mladost u Zemunu kod trenera Srbislava Pantića sa bratom Dejanom i tu smo počeli da treniramo. Ja sam borac i imam jaku volju. Nije mi bilo lako jer je moj vid postepeno slabio tako da sam godinama trpeo saznanje da ću jednog dana potpuno oslepeti. Do 11. godine sam redovno išao u školu čitao i pisao, onda sam tu sposobnost izgubio i na kraju sam pre desetak godina izgubio sposobnost da se krećem bez štapa, tako da sad recimo vidim samo svetlost i to na levo oko.
To što je uspeo da dođe do dve diplome objašnjava time da čovek nema izbora.
- Ako čovek ne ide napred, onda nazaduje, tako da ja sebi uvek postavljam neke ciljeve. Ako budem postigao zadovoljavajuće rezultate na EP, onda ću se još nekoliko godina posvetiti takmičarskom džudou, ako ne, onda ću se posvetiti karateu kojim sam počeo da se bavim pre četiri godine. Dobro mi ide i osvajam međunarodne medalje.
Ističe da mu je dragocena podrška porodice.
- Supruga Jelena mi je ranije mnogo više pomagala pošto se i ona bavila džudom i sportom kao ja. Trenutno je okupirana brigom oko dece, pogotovo oko mlađe ćerkice koja je sad bebica.
Na pitanje da li su okolini neobični njegovi podvizi, odgovara:
- Ljudi uglavnom imaju neki neobičan strah od mene, nisam baš siguran zašto. Smatraju da imam neke posebne sposobnosti, ja sam običan čovek koji samo imam snažnu volju i to je suština stvari.
Osnivač je prvog džudo kluba za slepe na Balkanu. Teško je jer ne postoji nikakva finansijska, niti bilo kakva podrška države.
- Sve što sam uradio do sada uspeo sam uz pomoć ljudi dobre volje, koji su nam besplatno davali salu na korišćenje, za šta je zaslužan moj trener Miodrag Kastratović, koji sa mnom putuje u Englesku. Davao nam je jednu salu u kojoj sam držao školu džudoa za slepe i zahvalan sam mu na tome. I Srbislav Pantić, čovek koji je mene počeo da uči džudo, primio je ostale slepe džudiste i često im je davao besplatno da treniraju kad nisu imali novca da plate članarinu.
Ne sedite ispred kompjutera
- Mladima poručujem da se posvete zdravom životu. Trenirajući za ovo takmičenje shvatio sam da, iako sam se bavio sportom, vodio nezdrav život i zbog toga sam u poslednjih mesec dana izgubio 14 kilograma. Već mesec dana treniram po šest sati u teretani, nekad i više, a kasnije prelazim u džudo salu gde provodim otprilike dva sata. Bolje je baviti se nekom fizičkom aktivnošću i manje sedeti za kompjuterom i ispred televizora. Ranije, dok tehnologija nije bila toliko razvijena, mnogo sam zavisio od drugih ljudi koji su mi čitali knjige, a sada, kada je došla elektronska era, omogućeno mi je da naučim što želim. Smatram da i ljudi koji vide nemaju prepreke i izgovore da se obrazuju.
Zadivljujuće je i da uspeva da uklopi brojne obaveze.
- Trenutno sam se posvetio treningu, uzeo sam godišnji odmor i dobio sam plaćeno odsustvo firme za učešće na takmičenju. Inače, radim u JKP Bežanijska kosa osam sati dnevno, onda posle posla idem često idem na treninge na Labudovo brdo i obično se uveče oko osam vratim kući, pošto mi treba dva i po sata do Ugrinovaca gde živim.
Naš sagovornik kaže zdravi ljudi često nepotrebno postavljaju prepreke osobama s invaliditetom, čime im otežavaju život.
- Slepi ljudi se povlače u sebe, zatvoreni su, nekomukativni. U mom društvu mnogi i ne primećuju da ne vidim zbog mog funkcionisanja. Upravo baš zato što ne vidim, trudim se da taj hendikep što manje utiče na moj život. Nadam da su moj stav i ono što postižem potvrda da se može uspeti. Pomalo se bavim i plesom zbog supruge Jelene, takođe devojke oštećenog vida, koja je, uprkos hendikepu jedna od najboljih plesačica Beodensa. Mogu slobodno reći da živim punim plućima i da smo moja supruga i ja dokaz da je život moguć i iza tamnih naočara.
Nada se medalji
Kakva su vaša očekivanja uoči Evropskog prvenstva u Engleskoj?
- S obzirom na to da se na takmičenju nadmeću i oni koji vide, mi koji smo slabovidi imamo vrlo malu šansu, pošto nismo odvojeni u posebnu kategoriju. Iskreno se nadam ću uspeti da osvojim medalju. Ako prođem prvu borbu koja je psihička barijera, mislim da imam šanse za neku od odličja. Na jednom takmičenju sam imao dve borbe, u prvoj sam izgubio od momka koji je osvojio zlato, a drugu borbu sam izgubio od momka koji je kasnije osvojio bronzu.
