Gost "Vesti" - Aleksandar Kukolj: Svetski tron naredni cilj

Planetarna smotra je tek krajem avgusta u Budimpešti, do tada neće biti mnogo takmičenja, tako da ću moći dobro da se pripremim.

M. Karović

Aleksandar Kukolj u "Vestima"

Elokventan i ambiciozan. Aleksandar Kukolj (25) je samo jedan u moru sličnih Srba njegovih godina. Razlika - ostao je u Srbiji! Nije se zaputio u beli svet tražeći prosperitet i sreću. U stvari, odlazi preko granice i pronosi slavu Srbije. Sa nedavnog šampionata Evrope u džudou, održanog u Varšavi, vratio se sa najsjajnijim odličjem u kategoriji do 90 kg! Trebalo mu je tri minuta i 28 sekundi da iponom savlada Francuza Aksela Kleržea.

Prvo zlato za Srbiju, a tek druga medalja. Tačno pre 10 godina na EP u Beogradu Miloš Mijalković (do 66 kg) osvojio je srebro. Ni Jugoslavija se ne može podičiti zlatnim medaljama u atraktivnom borilačkom sportu. Samo je Goran Žuvela bio prvak u Londonu davne 1974.

Rođen u Pragu

Na početku razgovora, u beogradskom dopisništvu "Vesti", samouvereni Kukolj otkriva tajnu:

- Igrom slučaj rođen sam u Pragu! Moji su poreklom iz sela Kukolji kraj Zvornika u Republici Srpskoj. Ali, otac je radio u Trudbeniku, pa se tako porodica našla na obalama Vltave. Sa majkom sam se vratio u domovinu, ali je ubrzo izbio rat. Bili smo prinuđeni da se preselimo u Beograd, a otac je otišao na prvu borbenu liniju.

Dolazak u srpsku prestonicu kanalisao je životni, a posebno sportski put. Nije baš uobičajeno da se deca bave džudoom.

- Igrom slučaja. Niko se pre mene u porodici nije bavio sportom. Kraj moje zgrade Trudbenik je pokrenuo džudo klub i odmah sam se upisao. Bilo je to pre 18 godina. Roditeljima je bilo važno da se bavim sportom kako bi me sklonili od negativnih uticaja ulice i kanalisali evidentnu energiju. Tako je sve počelo i traje. Ljubav na prvi pogled. Kada sam, posle 10 godina, prerastao sredinu prešao sam u ambiciozniju Rakovicu. Zauzvrat Rakovica je Trudbeniku dala nekoliko takmičara kako bi imali kvalitetniji tim za ligaško nadmetanje, pa smo na kraju svi bili zadovoljni.

Niste menjali klub?

- Ne. Rakovica je naš najtrofejniji klub sa 13 titula plus brojne pojedinačne medalje u svim uzrastima. Bogat istorijat, ali se na tome nije stalo. I sada imamo sjajnu generaciju.

Ali, to nije jedini klub za koji se takmičite.

- U džudou je dozvoljeno da se tokom sezone borite i za druge ekipe. Često sam u Nemačkoj, Austriji, Rumuniji, Turskoj... Najčešće su razlozi finansijske prirode, a dobro mi dođe i za održavanje forme.

Ostali izvori sredstava?

- Od kako sam 2010. osvojio prvu juniorsku medalju nalazim se na budžetu saveza i Olimpijskog komiteta Srbije, a u skladu sa rezultatima odobravaju mi sredstva za određene programe. Dugo nismo osvajajli medalje u džudou, pa je budžet malo skresan. A, opet, ima dosta onih u koje se ulagalo, ali nisu osvajali odličja. Nikad se nisam žalio. Uvek sam imao dovoljno sredstava, ali je bilo i perioda kada sam potpuno sam išao na pripreme i najjača takmičenja i to nisu bili laki momenti.

Poslednje odličje bi moglo da proširi sponzorski pul?

- Džudo nije imao rezultate, samim tim nije bio zanimljiv za ulaganje. Ljudi ga ne razumeju! Za početak bi mogli da nauče pravila ako već nemaju posebnu emociju ili vezu sa nekim takmičarem. Već neko vreme vidim svoju ulogu u popularizaciji. Bio sam jedini olimpijac, dakle ne bi imali nikoga da gledaju na borilištu u Riju da nisam ostvario normu. Sve što je veće interesovanje ljudi raste i popularnost sporta samim tim i broj potencijalnih sponzora.

Vaša iskustva?

- Kucao sam na brojna vrata i retko je bilo odgovora. Uvek sam sebi govorio: Videće oni kada budem šampion Evrope, sami će me tražiti! I, to se dogodilo. Ako i dalje neće, biću prvak sveta i čekati njihovu reakciju. Imam svoju priču i veru u sebe. Sve ostalo će doći samo po sebi. Moj posao je da privatnicima probudim interes da investiraju u mene.

Kakva je džudo baza u Srbiji?

- Malo sam se izdvojio iz generacije koja je bila pre mene, a nosila se mišlju da je jednostavno nemoguće da Srbin osvoji medalju na velikom takmičenju. Bile su to barijere koje sam morao da rušim svojom glavom. Sada su svi svedoci da neko ko je od glave do pete "proizveden" u Srbiji to može, ali su postavljeni novi standardi. Imamo sjajne juniorske i kadetske rezultate, a sa 25 godina praktično sam najstariji od takmičara koji beleže uspehe. Predvodnik sam mladog talasa i nadam se dobar primer, jer sam kao junior 2010. osvojio medalju na EP, prvu posle dve decenije! Kasnije još šest-sedam i to mlađima mora da bude zvezda vodilja.

Nije bilo lako osvojiti medalju u Varšavi?

- Bitna je činjenica da sam bio postavljen za drugog nosioca na EP, a Milica Nikolić, u kategoriji do 48 kg, bila je prvi. Po papirima je bila veći favorit od mene. Nažalost, završila je na sedmom mestu kao debitant. Meni je trebalo tri puta da ostvarim plasman da bi u četvrtom pokušaju došao do medalje. Naravno da je potrebno iskustvo, tako da se od Milice tek mogu očekivati vrhunski rezultati. Lično sam tipovao da će osvojiti zlatnu medalju.

Iskustvo iz Rija

Olimpijske igre u Riju su bile veliko iskustvo?

- Na svako takmičenje idem sa istim ciljem, a to je da osvojim medalju. To se nekada ispostavi kao dobro, nekad se ne ostvari. Želja za trofejom nikada ne može ništa loše da donese. Žreb me nije pogledao. Dospeo sam na prvog nosioca u drugom kolu i izgubio. Ispostavilo se da je osvojio zlato. Ostalo je otvoreno pitanje kako bi prošao da sam bio na nekom drugom mestu liste i imao lakši žreb. To je sport i karte koje vam podeli sa njima morate da igrate. Najbolje što možete. Nisam uspeo da pobedim u Brazilu, sa kartama koje su meni podeljene, i to je to.

Vreme sadašnje?

- Mislim da sam drugi čovek u odnosu na onog pre Rija. Ne zbog drugačijih ambicija, već sam stekao ogromno iskustvo i sve što se dešava plod je svega toga. Nikada se ne bi pojavio na takmičenju na kome mislim da ne mogu da osvojim medalju. Ne živim od učešća, pošto u njima nije slava. Izašao sam iz svega jači, mada je bilo i većih iskušenja da pokleknem. Nisam u Riju razočarao. Izgubio sam u tvrdoj borbi, ali sam uzdignute glave nastavio dalje. Poraz me čak i motivisao. Prošle godine na EP bio sam peti i to je za mene bilo razočarenje. Treći put mi se dogodilo da na EP budem peti i opet se nisam predao. Bilo je teško da verujem u sebe, a naravno  i drugi mada će reći da su verovali. Bilo mnogo onih koji su smatrali da nisam šampionski kalibar, jer gubim u borbama za medalju. I te stvari se vežbaju. Godinu dana predanog rada može dosta da unapredi, recimo dva odsto. Baš je to detalj da jezičak na tasu prevagne na moju stranu, pa mogu danas da se podičim titulom šampiona Starog kontinenta. Čim je prošao vrhunac pritiska, tenzije i medijske pažnje na OI i kada sam video da i sa tim mogu da se nosim, u danu sam sazreo za nekoliko godina. Do kraja godine sam imao oko 40 borbi i nijednu nisam izgubio. Slavio sam u Ligi šampiona za Rakovicu, na najprestižnijem džudo Grend slemu u Tokiju, gde sam iza sebe ostavio četiri domaća takmičara, pa Grend slemu u Abu Dabiju i probio se na četvrto mesto na svetskoj rang-listi. I 2017. sam počeo na isti način.

EPA/LESZEK SZYMANSKI

Aleksandar Kukolj u borbi sa Akselom Kleržeom u finalu EP u Varšavi

U Varšavi su pali Francuz, Švajcarac i tri predstavnika zemalja eks SSSR.

- Džudo je sport koji ima tradiciju i kvalitet u nekim zemljama bivšeg SSSR. Gruzija je osvojila ekipno prvenstvo, a Estonija i Letonija imaju dobre pojedince, ali nisu istaknute džudo nacije. Azerbejdžanci su neverovatni, plus Uzbekistanci i Kazahstanci. Tu su i Rusi. Znate da se predsednik Putin bavio džudoom i zbog toga su im neverovatna ulaganja. Imaju briljantne takmičare, trenere, uslove,  tehnologiju... Sjajan sistem koji uspešno funkcioniše.

Naredni izazovi?

- Krajem avgusta je Svetsko prvenstvo u Budimpešti. Do tada neće biti puno takmičenja. Boriću se na Gran priju u Kini, pošto planiram da se u Japanu pripremam dve nedelje, pa se sve geografski uklapa.

Logično, puno kvalitetnije i izazovnije od prvenstva Evrope?

- Učestvuju svi najbolji takmičari iz Varšave, ali dešavalo se na SP da se četiri najbolja Evropljanina nađu na postolju u mojoj kategoriji. Dolaze Brazilci, Kubanci, Mongolija ima odličnog borca, da ne pominjem Japan, Koreju, olimpijskog šampiona iz Kine... Iz perspektive takmičara, koji se priprema, ne gledam listu dok se ne pojavi žreb. Tog trenutka skoncentrišem se na prvo kolo i eventualno koga mogu da očekujem u narednom. Treće kolo je daleko, jer moram da prođem dva takmičara,  kao i eventualni rival, tako da o tome nema smisla razmišljati. Od 80-90 boraca koji se pojave mogu da se borim sa šest-sedam.

Medalja i za diplomu

Kroz osnovno i srednje obrazovanje Kukolj je bio vukovac i učenik generacije. Imao je velike predispozitete, ali se, zbog sporta, opredelio za privatni fakultet.

- Imao sam 19 godina i morao sam da donesem važnu odluku. Školovanje i sport su išli paralelno, ali su putevi morali da se razdvoje. Sport je sve više uzimao i zato sam izabrao Megatrend, jer sam na njemu imao slobode u smislu odlaska na pripreme i takmičenja. Tamo sam učio i sve uspevao da nadoknadim, a imao sam sjajne profesore koji su zbog finansija došli sa Ekonomskog fakulteta. Bilo je i protekcije, kada je reč o odsustvovanju, ali je nikada nisam tražio u kontekstu znanja. Jedine povlastice bile su da ranije ili kasnije izađem na ispit. I, danas sam u kontaktu sa profesorima od kojih sam puno naučio. Zalaganjem sam privukao njihovu pažnju i oni su saznali da sam vrhunski sportista, svetskog kalibra. To je stvorilo pozitivan efekat. Diplomirao sam 2014. Sada sam na Master studijama. Ostao mi je master rad koji sam razvukao zbog obaveza na OI i EP. U poslednjih šest meseci kod kuće sam bio jedva 15 dana!

Kako porodica reaguje i preživljava?

- Presrećni su i reakcije se ne mogu opisati. Nisu iznenađeni, pošto ako iko zna šta sam sve prošao i koliko je odricanja i teških momenata bilo ovih 18 godina to su oni. Upravo to daje dodatnu i pravu emociju u rezultatu, jer da je to lako niko ne bi bio naročito euforičan i svi bi to radili. Sport je takav. Bukvalno u jednom danu sve se isplati.

Promena kategorije?

- Iskreno, postoji mogućnost prelaska u kategoriju do 100 kg. Nisam siguran da li je menjati do narednih OI, mada bi to bilo suludo. To sve zavisi od toga da li postoji problem sa kilažom. Već četiri-pet godina se borim uglavnom sa istim takmičarima i tako će biti u narednom periodu. To je kao u tenisu. U prvom, drugom kolu Đokoviću može da se pojavi različit takmičar, ali kada dođe do završnice kruže ista imena. Malo i to postane monotono i ljudski je tražiti promenu i novi izazov. Statistički, borci u težim kategorijama duže traju zbog fizionomije borbe. Više se polaže na iskutvo i sporije se dešavaju stvari. Onda je i manja mogućnost od povreda.

Poruka za kraj?

- Apelujem na sve roditelje im se deca bave sportom. Tako se razvijaju mnoge psihofizičke sposobnosti. Da se raspitaju o onome šta nudi džudo, upoznaju se sa pravilima, jer je pogodan i za devojčice. Posle filtracije mogu da nastave i u drugim sportskim granama. Nema puno klubova, ali verujem da će i moji rezultati uticati na ekspanziju.