Trijumf duha: Reprezentativac u kolicima

Novembra 2007, tada 19-godišnjem Milošu Zariću iz Užica srušio se svet. Talentovani fudbaler, pred kojim je bila zavidna sportska karijera, ali i odličan srednjoškolac, koji je nameravao da krene na studije u Beograd, doživeo je tešku saobraćajnu nesreću u kojoj je povredio kičmu i ostao prikovan za invalidska kolica. Međutim, ovaj mladić iz užičkog naselja Pora nije klonuo duhom. A najmanje onim, sportskim! Naprotiv!

Danas, više od dve i po godine posle noći iz koje se probudio ne osećajući svoja stopala, Miloš drži na vratu tri medalje osvojene u Asenu u Holandiji, na nedavno završenom Evropskom prvenstvu u atletici za osobe sa invaliditetom.

- Ove medalje mi mnogo znače! One su najbolja moguća potvrda mog stava da se u životu nikad ne treba predavati, pa ni u najtežim trenucima kad čovek spozna najgoru od svih istina. Bez obzira na sve, imam dosta dobrih razloga da živim - kaže Miloš.
 

Nakon što je posle dugotrajnog lečenja došao kući u invalidskim kolicima i suočio sa milion problema, pa i sa sažaljivim pogledima majke Vere i prijatelja, Miloš je gotovo pao u očaj. Ipak, brzo se podigao i odlučio da se uhvati u koštac i sa svojim nepokretnim stopalima i sa onima koji su počeli da ga otpisuju...

- Hej, Miloše, rekao sam sebi, pa ti imaš 20 godina i predaješ se. Nemaš na to pravo! Posle toga počeo sam da radim vežbe i da učim. Ubedio sam sebe da nije tragedija doživeti tešku povredu i ostati invalid, već je tragedija predati se, zatvoriti u sebe i lišiti mnogih životnih radosti koje su nadohvat ruke. A kad su moja majka, moja sestra i moji prijatelji videli da hoću da živim punim životom, još više su me zagrlili i pogurali - priča Miloš.

- Život u kolicima je večita borba u kojoj moraš non-stop da pobeđuješ. Ja sam pobedio, jer danas vozim auto, imam devojku, putujem svetom, treniram atletiku i uz sve to gajim nadu da ću možda i stati na stopalo...

Atletikom je počeo da se bavi početkom prošle godine zahvaljujući sugrađaninu Željku Čelikoviću, srpskom paraolimpijcu u atletici, koji je prošao sličan životni put. Željko je upoznao Miloša, prepoznao njegov sportski talenat i odveo ga na atletska borilišta.

- Već posle nekoliko treninga u Užicu, Željko me poslao u Beograd, u kamp naše atletske reprezentacije na probu. Tamo su me oberučke prihvatili i nedugo posle toga obreo sam se na Zlataru, gde sam zajedno sa ostalim reprezentativcima učestvovao na pripremama. Usledila je zimska pauza i već u aprilu ponovo sam krenuo sa treninzima, a potom stigao i na Evropsko prvenstvo u Holandiju.

U zemlji "lala", Miloš je procvetao od sreće: u kategoriji "F 55" osvojio je srebrnu medalju u bacanju koplja rezultatom 20 metara i 70 centimetara, jednu bronzanu medalju osvojio je za bačeni disk (23,80 metara) , a drugu bronzu za bačenu kuglu na daljinu 8,70 metara.

- Ne mogu vam opisati kakva je to sreća kad primate medalju za svoju zemlju. U tom trenutku zaboravio sam i na noge i na bolove, i na sve nevolje koje su me pratile od onog trenutka kad sam doživeo tu nesreću - kaže Miloš, pokazujući svoje medalje.

Živi sa majkom Verom u prizemlju nedovršene kuće u naselju Pora, a na spratu žive njegova sestra i zet. Miloš i Vera jedva sastavljaju kraj sa krajem. Njihova jedina primanja su Milošev dodatak koji dobija na ime tuđe nege i pomoći.