Levoruki šampion sa Gardoša
Zemun je moj centar sveta, obožavam Dunav i pecanje, kafane i tamburaše, ali poštujem pravila, zna se kad je vreme za uživanje, a kad za rad...
Za Aleksandra Karakaševića (40) je reket bio logičan izbor pošto potiče iz stonoteniske porodice. Iz te ljubavi se izrodila trofejna karijera, koju sada lagano privodi kraju, a u Rio de Žaneiru ovog leta će upisati pete Olimpijske igre.
Levoruki šampion je osvojio četiri zlata u miksu na Evropskom prvenstvu (sa Rutom Paškauskijene 2000, 2005, 2007. i 2009. godine) i po jedno srebro (2002) i bronzu (2010), kao i tri bronze u konkurenciji dublova (sa Slobodanom Grujićem 2003. i sa Slovencem Bojanom Tokićem 2009. i 2011) i jednu u pojedinačnoj konkurenciji, na kontinentalnom šampionatu u Poljskoj 2011. godine.
Ostvario je brojne uspehe i na drugim takmičenjima i branio boje zemunske Mladosti, njemu omiljenog Partizana, Voždovca, Uniree iz Uzdina i Crvene zvezde. Takođe, igrao je u klubovima u Nemačkoj, Bugarskoj i Španiji.
Oženjen je Jelenom Nišavić, bivšom rukometnom reprezentativkom naše zemlje i osvajačicom srebrne medalje na Svetskom prvenstvu u Srbiji 2013. godine, sa kojom ima sina Ivana.
Dani u Burencetu
- Zemun je moj centar sveta. Kao baš mali, stalno sam provodio vreme u Zemunskom parku, pošto sam živeo na 20 metara odatle. Tako je bilo do pete-šeste godine, a onda sam se preselio u Gornji grad. Kasniji period pamtim po Gardoš kuli. Tamo sam i propušio i to me prati kroz celu karijeru jer izgleda da kada si pušač onda si automatski i alkoholičar, kockar, narkoman. Od te cigarete je napravljena fama. To je jedino ono što bih voleo da nisam, možda bih bolje igrao, ali takav sam. Valjda mora da se ima neki porok.
- Imam osećaj da je na Gardoš dolazio ceo Zemun, moja generacija, kao i na Kej kod Venecije. I mogu da kažem da ništa ne bih menjao u mom detinjstvu, da je bilo prelepo. Drugačije vreme je bilo, deca su bila drugačija. Mi smo se družili u školskom dvorištu i u salama, igrali fudbal, košarku... Doduše, ja sam odmalena mnogo putovao, išao na razna takmičenja i nisam imao dovoljno vremena za to.
- Obožavam Dunav, naravno. Volim pecanje. To su retki trenuci kada mogu da sedim po pet sati i gledam. Moj deda-stric je bio maltene najbolji alas u Zemunu. On je meni ostavio tih pecaljki i svega koliko hoćeš, ali ja od toga nemam ništa. To je sve razdeljeno. Žao mi je što nemam vremena sada za pecanje, ali ću ga naći. Imaću i svoj čamac.
- Kako smo odrastali, tako smo upoznavali i kafane, prave kafane. Kum i ja smo dane provodili u Burencetu, od neke 20. godine. Bilo je perioda kada smo znali sve konobare, gazde kafana, muzičare, pa i goste. I ja sam čovek od krvi i mesa, volim da popijem, naročito dobar viski, ali su uvek morala da se znaju pravila kada je vreme za tako nešto, a kada se radi... Ta ljubav prema muzici, naročito prema tamburašima, potiče iz porodice. Voli ih i moj ćale Milivoje. Genetika... Bar da sam povukao na njega kilažu samo. Eh, gde bi mi kraj bio...
Nesanica zbog Atine
- Nikada neću zaboraviti Igre 2004. godine u Atini. Tu smo Grujić i ja, maltene, imali poen za medalju, odnosno za ulazak u polufinale, gde bi igrali sa Rusima i sigurno ušli u finale. Posle tog poraza nisam mogao da spavam tri-četiri meseca, a i kada jesam sanjao sam uvek iste poene. Toliko smo se spremali, a onda završili kao peti. To je kao da si niko i ništa, to niko i ne zna. Mene taj "jedan poen" prati ceo život.
Medalja za ćaleta
- Zbog stonog tenisa sam dobio jedine batine od ćaleta. Nervni slom je preživeo kada je došao jednom iz inostranstva i doneo neke gume, a ja ih tražio da mi da. Nisam se zadovoljio ni gumama koje mi je izvadio iz ormana već sam insistirao baš na onim koje je tek doneo. Ma ja sam još sa tri-četiri godine znao koja je guma deblja, a koja tanja. Od kada sam video reket, zaljubio sam se u njega i više nisam imao nijednu drugu igračku. Dobijao sam ih po 30 za rođendan. Moja ljubav je uvek bila veća prema reketu nego prema samom stonom tenisu. On uvek mora da odbija najbolje, da se čuje najbolje. Sećam se, sa šest-sedam godina, kada sam išao na pripreme sa tatom, pa kada je Šurbek izvadio "trista" guma na sto i krenuo da meri. Ja sam mogao tako da sedim po ceo dan. A, kada mi je dao šest, kao da mi je dao ne znam šta. Ma blesavo dete, umesto da se igram sa autićima uvek sam samo gledao u rekete.
"Bože pravde" i "Hej, Sloveni"
- Prvi sam sportista kome je svirana himna "Bože pravde". To je bilo u 2005, pošto se prethodno već odvojio crnogorski savez. Nisam znao da će svirati, iznenadio sam se kada sam video našu zastavu. Prelep osećaj, neponovljiv... Obožavam tu himnu, ali i "Hej, Sloveni". I danas se naježim kada je čujem... I, kada nas nema, navijam za timove iz nekadašnje Jugoslavije. Ne mogu ja sada, na primer, da gledam Hrvate u fudbalu i da navijam, recimo, za Norvešku. Pa Hrvati su nedavno u Francuskoj igrali kolo nasred ulice. Povuklo ih, blisko im je to. Možemo i ne moramo da se volimo, ali su mi bliži svakako.
- Ćaletu sam posvetio medalju u miksu 2000. godine, prvu sa EP. Mi smo uvek imali različite poglede na stoni tenis. On ne smatra da je miks bitan, a verovatno bi bilo drugačije da ga je osvojio. Naslušao sam se toga šta je dubl, šta miks, šta ekipa. A onda sam osvojio bronzu na EP 2011. u pojedinačnoj konkurenciji i sada, kada krene priča, ja kažem u šali kako ovo drugo nije važno. Naravno, ne mogu da kažem da sam prestigao oca, Lupuleskua ili Kalinića. Ipak oni imaju svetske medalje... Činjenica je isto tako da se najbolji stoni tenis svih vremena igrao od 1993. do 2000... Interesantno je to da sam petnaestak dana pre EP 2000. dao izjavu da treba ukinuti miks. Nije ni bilo planirano da ga igram. Trener Litvanke Rite Paškauskijene je pitao našeg trenera da li bi igrala sa Slobodanom Grujićem, a pošto je on bio zauzet rečeno mi je da ću ja igrati miks. Tako je započeta naša dominacija na EP i imam osećaj da je baš zbog toga i bio ukinut miks. Postalo je dosadno.
Sećanje na Atlantu
- Tu 2000. godinu pamtim i po tome što sam propustio SP. Kaznili su me iz domaćeg saveza jer sam otišao sa priprema u Kikindi, gde se nije znalo ko pije, a ko plaća, da potpišem ugovor sa klubom u Nemačkoj. Dok su se oni kupali u Maleziji, ja sam iz inata trenirao na Zlatiboru dva meseca, po snegu. I onda sam zaigrao u Oksenhauzenu, najjačem klubu Evrope u tom periodu. Žao mi je što to nisam ranije učinio jer sam se mimoišao sa trenerom Leom Amidžićem.
Odmah po mom potpisu je otišao, a stigao je drugi, sa kojim su nastali problemi. Kada sam, na kraju sezone, zamolio da me puste, ispali su korektni. Odlučio sam da više neću igrati u Nemačkoj, ali je stigao poziv Pliderhauzena. Dogovorili smo se da ne moram da živim tamo i tako sam ja 12 godina bio redovan na liniji Beograd-Štutgart. To je bilo lepo vreme. Igrao bih i danas da nisam pokidao tetivu pre tri godine i da nisu ispali iz lige.
Odmerio snage sa Troickim
- Da sam sada na početku, mogao bih sebe da zamislim i u nekom drugom sportu. E sada, kada kažem tenis, mnogi će reći kako bi se danas svi oprobali u tom sportu. Ali, uveren sam da bih igrao veoma dobro. Inače, teniseri mi stalno pričaju, Janko, Viktor i drugi, kako je mnogo lakše na stonom tenisu, kako samo stojimo dok oni trče. Rekao sam im: "Dobro, aj' ja da ne serviram, vi da ne servirate i da vidimo ko će više poena da osvoji u oba sporta." Troicki i ja smo igrali stoni tenis pre dve godine, u vreme kada je bio suspendovan. Evo, biće možda sada prilike u Riju. Baš imam veliku želju da igram sa njim i sa Jankom, pa i sa Novakom, da vidimo... Pošto je naš sport "veoma lagan".
- Kada se spomenu Olimpijske igre, ja se uvek prvo setim Atlante 1996. Kao klinac sam se neočekivano kvalifikovao i našao zajedno sa zlatnom generacijom košarkaša, debitantima odbojkašima, vaterpolistima... Od tada sam upisao još tri nastupa - u Atini 2004, u Pekingu 2008. i u Londonu 2012. Sada očekujem pete - u Riju de Žaneiru. Hoću da odigram dobro još jedan veliki turnir, kao drugi najstariji u stonom tenisu ovog leta u Brazilu. Ja sam još u Pekingu hteo da se oprostim, ali sticajem okolnosti je ispalo drugačije. Ostaje žal što me nije bilo u Sidneju 2000, vezao bih šeste. Ovako, posle Rija, odigraću još jednu sezonu i gotovo. A posle? Videćemo. Imam ponude da budem trener, iz Rusije, Portugala...
Život je van interneta
- Nekada je bilo drugačije na Igrama. U Londonu, pa i u Pekingu, svi su po ceo dan bili na internetu, na telefonu. Toga nije bilo 1996, kada smo stalno bili zajedno. E sada, ja ne bih bio ja kada ne bih našao slične. Brzo sam otišao kući jer sam se iznervirao što sam ispao već u prvom meču, ali sam pre toga sa rukometašima, među kojima je i budući kum mog deteta Ivan Nikčević, igrao karte. Inače, obožavam sport i, kada god sam imao priliku, išao sam da gledam druge sportove i da bodrim naše.
- Kada je reč o društvenim mrežama, ja danas imam pet otvorenih naloga na Fejsbuku, a nijedan nije moj. Ne znam ko ih je otvorio. Imam samo nalog na Linkedinu, koji sam otvorio da učinim drugu. Nisam ljubitelj toga, dovoljne su ove aplikacije za komunikaciju kao što su Viber i NjhatsApp. Nema potrebe da kažem drugima gde sam i šta radim, da napišem nešto, pa da oni lajkuju, komentarišu. Mogu da kažem da je sjajna stvar kada svi znaju ko si po imenu, a mnogi ne znaju kako izgledaš. To se meni dešava. Naravno, ima ljudi koji vole da se medijski eksponiraju, da izlaze po tabloidima. Ja to ne volim. Ko je dobar sa mnom, uvek može da dođe do mog telefona. Ne treba mi Fejsbuk da svako može da me nađe kada hoće.
Volja je ključna
- Ne znam šta bih bio da nisam sportista, ali je činjenica da smo odrastali u veoma teškom periodu. Zbog toga smo i očvrsnuli. Posle bombardovanja, ratova i sličnog, sve ostalo je lako. Danas klinci imaju mnogo bolje uslove, ali nemamo vrhunske pojedinačne sportiste kao nekada. Pojavili su se atletika i plivanje, na primer, ali nema rvanja i boksa, u kome smo bili majstori, pa džudoa, karatea... I mog stonog tenisa, koji se gasi, a nekada je bio mnogo veliki sport u SFRJ. U velikoj krizi je i u Evropi... Sećam se, mi smo igrali u barakama. Zemunska Mladost je imala rupe na patosu kada sam počeo da igram, ali to nikome nije smetalo. Ključan je voljni momenat.
- Danas me najviše ispunjava sin Ivan i žao mi je što nemam još više vremena za njega. Imam sreću da je moja žena Jelena bila sportistkinja, pa me razume. Ona je izuzetna majka i to mi je posebno drago. Želja nam je i da proširimo porodicu... Žao mi je i što nemam više vremena za filmove i još više za pozorište, koje obožavam. Iz tog sveta imam prijatelje poput Marka Živića, Miloša Samolova i Miroslava Momčilovića, koji obožava stoni tenis. Eto, odlazak u pozorište je jedan od razloga za izlazak iz Zemuna.
- Proputovao sam mnogo i, kada ne bih živeo u Zemunu, onda bi prvi izbor bila Italija. Espreso, vespa i teraj batice. Dvokratno radno vreme, bleja rano popodne, ma raj na zemlji...
