Trofejni Maksimovići u poseti "Vestima": U porodici je ključ uspeha!

Trofejna sportska porodica Maksimović je bila u poseti "Vestima" u Beogradu, što je bila prilika da se podsetimo njihovih najvećih uspeha, kao i da im dodelimo zaslužena priznanja za učinjeno u prethodnom periodu. Ivana je, sa vremenske distance od godinu dana, govorila o najvećem uspehu u dosadašnjem toku karijere, u društvu oca Gorana - selektora i majke Mire - ličnog trenera.

Ivana Maksimović sa specijalnim priznanjem "Vesti", koje je zaslužila kao osvajačica 100. medalje za naš olimpijski tim

Avgust 2012, letnji dani, puni neizvesnosti i iščekivanja. Srpski olimpijski tim je "štucao" od spominjanja imena onih koji su bili blizu odličja, ali su im nekako izmakla. Ta omča oko vrata, prevelika očekivanja, sve više su pritiskala, a onda su žene preuzele inicijativu i Igre koje su jurile ka debaklu odvele u potpuno drugom pravcu. Olimpijske igre u Londonu su postale najuspešnije za Srbiju još od Atlante 1996, odnosno ponovljen je najveći uspeh od raspada SFRJ do danas.

Dvostruki student

Srebrna olimpijka, koja je doživela i ono o čemu sanjaju svi srpski sportisti - da se popne na balkon Skupštine Grada Beograda, sada se odmara i želi da ovaj period iskoristi za učenje.
- Fakultet je bio po strani i red je da završim. Moram da počnem da učim. Studiram turizam na Univerzitetu Singidunum, na četvrtoj godini sam i to mi je sada prioritet. To je ono što me zanima, jedino osim sporta. Ne vidim sebe na poslu gde sam zatvorena u kancelariji po osam sati dnevno. To me ne privlači. Ali, eto, pošto mi tata nije dozvolio da upišem DIF, onda sam odabrala nešto čime bih volela da se bavim, a da nije sport. Volim da putujem, da upoznajem druge kulture. Takođe, studiram i na Visokoj sportskoj i zdravstvenoj školi, gde sam na drugoj godini.

Zlato Milice Mandić u tekvondou je bio vrhunac, ali se mesecima pre početka OI pričalo o 100. medalji za naš olimpijski tim i ko bi mogao da je osvoji. Licitiralo se imenima, nabrajali najveći aduti, shodno danima kada su bili zakazani njihovi izlasci na borilišta, a onda je za dobar deo nacije kao grom iz vedra neba stigla vest da je našoj zemlji (računajući sve kojima je glavni grad bio Beograd) stoto odličje donela 23-godišnja Ivana Maksimović, i to srebrno! Bez obzira na to što je bila u drugom planu kada je reč o srpskim favoritima, mlada Novobeograđanka se našla u centru pažnje čim je ostvarila olimpijsku normu, zbog lepote, neposrednosti i šarma kojim zrači, a u šta su se uverili svi i tokom posete dopisništvu "Vesti" u Beogradu. U društvu oca Gorana i majke Mire, unela je novu energiju u uobičajeni radni dan u najtiražnijem dnevnom listu dijaspore, a na početku razgovora se prisetila trenutaka kada je postala olimpijska vicešampionka.
- To je bio dan koji je sve promenio. Odmah te drugačije gledaju jer izađeš iz senke i postaneš osoba koju svi poštuju i kojoj se dive. I ranije je toga bilo, ali Olimpijske igre imaju svoju težinu - rekla je Ivana.

Taj dan, kao i kompletan boravak u Olimpijskom selu pamtiće ceo život.
- Oko godinu dana pre Londona je bilo zaista naporno. Sa trenerom-mamom i tatom išli smo često u Novi Sad, bilo je i dosta priprema van zemlje i turnira, a svaki je bio važan za Olimpijske igre. Dok sam stajala na postolju, sve slike su se motale kroz glavu - i šta smo prošli, koliko smo se nekada i svađali, koliko sam plakala kada nije išlo, koliko stvari sam propustila tokom leta i drugo. Ali, kada pogledam tu medalju sve je minijaturno i nebitno.

Ivana Maksimović (levo) na postolju na Olimpijskim igrama u Londonu

Ivani je pomoglo to što pritisak nije bio na njoj, već na nekim drugim srpskim sportistima.
- To je bila prednost, ali pre odlaska u London su mediji bili sve vreme oko mene. Roditelji su mi čak govorili da se toliko ne eksponiram, ali ja sam osećala da mogu do medalje kada god su me pitali o očekivanjima. Pritisak jeste bio na drugima, a sa mnom uglavnom konstatacije: "Ej, tata ti je uzeo medalju, sada je na tebe red." To su sve bile šale, samo što u svakoj šali ima pola istine. Bila sam opuštena na prvim Igrama, znala sam koliko mogu, samouverena, iako nije bio baš slavan period. Očekivalo se dosta, oko deset medalja i stvarno se smatralo da će biti najuspešnije igre do sada za srpski tim. Nama, strelcima, krenulo je od Andrije Zlatića. Posle sam i ja bila na postolju, pa Milica i vaterpolisti. E, to je već bilo slavlje.

U streljaštvu od 12. godine

Ivana se prvi put odlučila za streljaštvo sa 12 godina.
- Tada su me roditelji odveli baš u moj sadašnji klub Novi Beograd Ušće. Streljaštvom sam se bavila oko godinu dana i to mi je bilo zanimljivo, ali ne dovoljno da ostanem u tom sportu, jer je ekipa bila starija i nisam se uklapala. Moja ekipa iz škole i iz kraja je igrala fudbal u parku, košarku i druge stvari, pa sam se i ja povukla iz streljaštva i isprobavala druge sportove. Ipak, posle godinu dana pauze je bilo takmičenje u novobeogradskoj Palati sportova, gde smo bili pozvani kao gosti i tada sam ponovo poželela da se oprobam. Tata je čuo to "možda bih mogla da probam" i rekao je da ne može tako - "ili se odluči ili nemoj, moraš sad da izabereš, da budeš velika". Odlučila sam da hoću profesionalno da se bavim streljaštvom i stvarno su tada krenuli da ulažu u mene dosta, što je ubrzalo moj uspeh. U 2007. sam prvi put ušla u tim i išla na Evropsko prvenstvo i, eto, rezultati su sve veći i veći.

Kako vreme odmiče, Ivana sve više shvata značaj onoga što je učinila u Londonu pre godinu dana.
- U početku je bio haos, bilo je potrebno vreme da se sve slegne. Nekako, jesam svesna i veličine i težine svega toga - i presrećna naravno, mada mi je to samo osnova za sve što sledi. Ipak sam na početku karijere i toliko toga želim da ostvarim i postignem. Ponosna sam, ali i okrenuta novim takmičenjima.

Da će nastaviti istim putem je potvrdila i na nedavno održanom EP u Osijeku, gde je osvojila bronzu (MK puška trostav). Prethodno, zaslužila je i zlato (MK puška trostav) i srebro (vazdušna puška) na Mediteranskim igrama u Mersinu, na kojima je imala čast da nosi zastavu Srbije na otvaranju.
- Ova godina je bila, takođe, uspešna. Bronza na EP je kruna, a u 2014. imaću još veće izazove. Nova sezona počinje, praktično, u novembru, kada je finale Svetskog kupa u Minhenu, a glavno takmičenje sledeće godine će biti Svetsko prvenstvo u septembru. To je prvo mesto na kojem će se tražiti norme za Olimpijske igre u Rio de Žaneiru. Nadam se da ću u Brazilu ostvariti isti ili bolji rezultat nego u Londonu - zaključila je Ivana Maksimović.

Upoznala strelište

Rio će biti poseban izazov za Ivanu, a na sam pomen tog grada je osmeh još veći od uobičajenog, karakterističnog za olimpijsku vicešampionku.
- Ne bi škodilo da ga posetim i pre Igara. Bili smo u decembru i stvarno mnogo rade kako bi to bilo sve na najvišem nivou 2016. Tokom dvadesetak dana smo imali priliku da upoznamo taj grad. Sve je opušteno, ljudi su super, vreme je predivno, plaže takođe, streljane odlične. Doduše, i velika je gužva u saobraćaju. U odnosu na London, koji je divan grad, ali gde smo očekivali kišu i gde je bilo hladno vreme, ovde je stalno sunce. Jedva čekam da vidim kako će sve izgledati 2016.

Mira - i majka i trener

Mira Maksimović sa priznanjem "Vesti" Streljačkom savezu Srbije za dve olimpijske medalje u Londonu i 125. rođendan

Mira Maksimović ima dvostruke zasluge za Ivanin uspeh - i kao majka i kao trener.
- Kao majka, veoma emotivno doživljavam njene uspehe, a London je posebna priča. Kao što je Ivana rekla, u trenutku kada je bila na postolju proletele su sve slike napornog rada, velikog odricanja, sve se to vratilo u tih desetak minuta. Mnogo sam ponosna, veoma srećna zbog nje. Radi ono što voli i radi maksimalno dobro. Ivana se odriče dosta toga zarad želje da uspe i zbog toga mojoj sreći nema kraja kada dostigne cilj - rekla je Mira Maksimović.

Kao trener, ističe da je bilo lakše raditi sa Ivanom u početku.
- Kada je bila mlađa, bilo je lakše raditi sa njom. Tokom prvih koraka je sve upijala, učila, a kasnije je već bilo i tenzije, želje da se uzme kvota jer smo znali da vredi, da može. Pa onda, kada je uzela kvotu, krenula je priča o prvim Igrama. Znam kako izgleda taj predolimpijski period jer sam sa Goranom od aprila meseca 1988, a u septembru je uzeo medalju u Seulu. Znala sam da će biti teško tih meseci, a mora da se balansira. Moja prednost je u tome što kao majka znam kada treba da se povučem i kada da dam gas. Bilo je svega, ali je ona veoma poslušno dete. Sve što se dogovorimo, sve se ispoštuje.

Pun pogodak Maksimovića

Među Maksimovićima je streljaštvo glavna tema, a upravo je porodica najbitnija tačka oslonca, osnovni razlog brzog uspeha Ivane. Ona ima i mlađeg brata Marka, koji je na studijama u Americi i, takođe, bavi se streljaštvom. Posebno je zanimljivo što je tamo trener Džejmi Lin Grej, koja se našla na stepenici više na pobedničkom postolju u odnosu na Ivanu na Olimpijskim igrama u Londonu.

Goran - i otac i selektor

Ivana je nastavila stazama slavnog oca Gorana, koji je 1988. u Seulu doneo zlato tadašnjoj SFRJ.
- To su bile prve medalje u streljaštvu, bronza Jasne Šekarić, pa moje zlato. Sećam se da je druženje bilo fenomenalno i to je ono što je odlika i drugih Igara posle tih. Nažalost, u Londonu nije bilo baš tako jer je bila drugačija koncepcija sela. Nije bilo nekog mesta za okupljanje. Ranije se znalo - ako nemaš gde, sedneš ispred zgrade i tu se svi skupe i pokrenu razne priče. U Londonu nije bilo tako, a na to se i nadovezalo vreme. U Riju će sigurno biti bolje - istakao je Goran, koji je do sada bio v.d. selektora, a u toku je konkurs za izbor novog.

Goran Maksimović u "Vestima"

Goran se nada da će u Brazilu biti još više uspeha, kada je reč o srpskom streljaštvu.
- Mnogo nam je značila podrška OK Srbije i Ministarstva omladine i sporta. Nastavlja se u pravom pravcu, i to mora da donese rezultat. Imamo postavu vrhunskih strelaca, a njima treba dodati i Milenka Sebića i Dimitrija Grgića. Možemo da budemo još masovniji u Riju nego u Londonu.

Upravo na Ostrvu je Goran doživeo neke od najlepših trenutaka u životu.
- Bio sam srećniji kada je Ivana uzela srebro nego kada sam ja stigao do zlata 1988. Retko se dešava da neko na prvim Igrama, tako mlad, ostvari takav rezultat. Sa druge strane, pošto znam kako su radile, kako ju je Mira forsirala i šta se dešavalo, naročito u poslednja dva meseca pred Olimpijske igre, bilo je jasno da je spremna za velike domete. To nije bilo slučajno, već je nagrada za uloženi trud. I nastavljeni su uspesi i ove godine, a biće ih i sledeće - optimista je Goran Maksimović.

Tata je stroži

Ivana je brzo odgovorila na pitanje o tome ko je stroži - tata Goran, koji je selektor reprezentacije Srbije ili mama Mira, lični trener.
- Tata!
Taj odgovor je iznenadio mamu, koja je rekla da je to novina za nju, pa je usledilo objašnjenje.
- Tata je stroži, ali zato što mama radi sa mnom, pa me zna. I onda, kada treba malo da stisne, onda to ne izgleda strašno - objasnila je Ivana.