Prvak sveta u trinaestoj godini

U početku su njegovi glavni partneri u šahu pored majke bili baba i deda, tako da njima duguje zahvalnost za prve šahovske korake. Prve velike uspehe doživeo je već u osnovnoj školi, pa je ako učenik sedmog razreda podelio prvo mesta na prvenstvu sveta u Kanu 1997, u konkurenciji predstavnika iz 85 zemalja. Tako je postao prvak sveta u šahu u trinaestoj godini.

Marko Živančić, internacionalni majstor

 

Sledeće godine podelio je prvo mesto na omladinskom prvenstvu Jugoslavije do 21 godine, a bio je najmlađi učesnik na turniru. Te godine je imao i najveći rejting od svih omladinaca u zemlji do 21 godine. Usledila su učešća na pet svetskih prvenstava i četiri evropska, nastupi za kadetsku i mladu reprezentaciju tadašnje Jugoslavije. Danas je Marko Živanić iz Užica internacionalni majstor koji je pobrao mnoge titule i ima svoje đake kojima prenosi znanje. Živi i radi u Americi. Veruje da nikom ništa ne pada sa neba i da bez velikog truda nema uspeha u životu.

Majka učitelj

- Rodio sam se 1984. u Užicu. Roditelji kažu da sam vrlo rano razlikovao boje i naučio skoro sva slova. Kao mali sam počeo da se interesujem i za neke logične probleme, što, ako se uzme u obzir da su mi roditelji profesori matematike, nekako dođe prirodno. U školi sam odmah skrenuo pažnju na sebe kao marljiv učenik, a u četvrtom razredu i kao talentovan šahista.

- Interesantno je reći da prve šahovske korake nisam napravio zahvaljujući ocu, koji je tada bio poznat užički šahista, imao je titulu Fide majstora, već zahvaljujući majci koja me je negde sa četiri godine počela pomalo uvoditi u tajne ove magične igre. Rano sam počeo povremeno da idem na neka šahovska takmičenja gde sam gledao oca kako igra sa ekipom i malo-pomalo poželeo sam da se okušam na nekom turniru.

Druženje u srpskoj kafani

Došla su prva takmičenja na nivou grada i ja sam skrenuo pažnju na sebe pobedom na prvom turniru u kategoriji najmlađih. Tada je usledio i moj prvi odlazak na kadetsko prvenstvo Srbije i za početak odlično peto mesto. Pošto su drugi moji rivali koji su bili na turniru već bili uveliko iskusni, ovo sam smatrao za više nego dobro i bilo je to prvo pravo priznanje za moj trud. Ubrzo su i drugi shvatili da sa mnom moraju ozbiljno računati, a nije trebalo dugo čekati da stignu prvi rezultati. Počeli su da se ređaju uspesi najpre na domaćim takmičenjima, a ubrzo i na međunarodnim turnirima najvišeg ranga.

Dečja radost

- Bilo je raznih zgoda na takmičenjima, sećam se bila je zima i krenuli smo na neki turnir u okolini Užica. Bili smo mladi, učenici osnovne škole, za prevoz smo se snalazili kako smo znali i umeli. Krenemo autostopom, ali dok smo išli po glavnom putu koji je bio očišćen od snega sve dok nismo skrenuli na sporedni put. Automobil je počeo da se zaglavljuje, a vozač nam tada kaže:

"E, momci baš dobro što sam vas povezao, taman sada da malo gurate auto." I tako ispade da umesto besplatnog puta smo morali dobar deo puta da guramo auto. Ali, kako smo svi bili mladi to nam je nekako i bilo smešno, pa se nismo mnogo ljutili.

- Uspesi su se ređali i dalje, ubrzo sam osvojio titulu Fide majstora, a zatim i internacionalnog majstora kao tada najmlađi. Tada sam često putovao na razne međunarodne turnire. Tu sam se upoznao sa predstavnicima mnogih zemalja, a sa mnogima sklopio poznanstva koja su ostala i do današnjih dana. Jedno od najinteresantnijih mesta gde sam tada boravio bilo je prvenstvo sveta u Parizu u ubrzanom šahu, u Evrodiznilendu.

- Bili smo deca, a imali smo besplatne karte za neograničen ulazak u park, skoro da smo zaboravili na takmičenje. Jedva smo čekali da se završe partije i onda su ljuti rivali postojali neustrašivi komandosi na najrazličitijim mestima izmišljenim za zabavu u Evrodiznilendu. Više smo pričali kako se ko proveo i ko se više uplašio nego ko je koga pobedio.

Gde ti je otac

- Postizao sam uspehe na mnogim takmičenjima iz matematike i fizike, na neka dalje nisam išao jer su se mnoga preklapala sa šahovskim prvenstvima sveta i Evrope, pa je logično šta je bilo prioritet. U sedmom razredu zabeležio sam izuzetan uspeh iz fizike, prvo mesto na republičkom takmičenju i treće na saveznom. Sećam se, tada se kup u šahu igrao u Bečićima, a u Budvi je bilo savezno takmičenje iz fizike. Pre podne sam rešavao zadatke iz fizike, a popodne sam opet nastupao u šahu. Pošto se većina mojih tadašnjih rivala opredelila da se profesionalno bavi šahom nikako im nije bilo jasno kako mogu da budem uspešan na dva fronta.

- Turnir u Kanu za mene je na kraju imao izuzetno neprijatnu epizodu. Naime, kada se odlučivalo o konačnom poretku u finišu, moj otac koji je išao na taj turnir kao moj pratilac i sekundant, iznenada se razboleo i u zadnji čas je prebačen u bolnicu kao životno ugrožen. Nekako sam smogao snage da to sve prebrodim i pobedim. Na kraju sam se kao šampion sveta sa ostalom delegacijom vratio sam, dok je moj otac ostao u bolnici još dve nedelje. Tu mojim neprijatnostima nije bio kraj. Sledio je novi šok. Dok je cela ekipa nesmetano prolazila kontrolu, mene su sa velikim peharom u rukama ispitivali gde mi je otac i zašto se sam vraćam.

Raspust u skloništu

- Za izuzetne uspehe na takmičenjima iz fizike i matematike direktor škole je po prvi put odlučio da nekog nagradi da ide na letovanje na more 10 dana o trošku škole. Iako mi je ovo priznanje mnogo značilo, zbog silnih obaveza koje sam imao morao sam da odustanem od tog letovanja jer su me u tom periodu čekala šahovska takmičenja. Na kraju osmog razreda, kada je trebalo da se spremam za upis u srednju školu, dešava se bombardovanje i konačan raspad zemlje. Svakako, to je sve moralo da utiče na razmišljanje jednog petnaestogodišnjeg dečaka, jer dok su moji drugari iz drugih zemalja bezbrižno razmišljali o uspesima na šahovskim takmičenjima ja sam morao negde u nekom skloništu da čekam da se to završi.

- Rešio sam da nastavim školovanje na Matematičkom fakultetu u Beogradu. Tad sam počeo da se bavim i muzikom i za kratko vreme sam veoma dobro svirao sintisajzer. To nije bilo ništa čudno jer moja sestra svirala je gitaru i onda sam se i ja nekako malo-pomalo zainteresovao. Mnogi su mi kasnije predlagali da se uključim u neki orkestar, ali sam shvatio da bi to bilo previše.

U društvu delfina

- Odlazak u Beograd na studije predstavljao je za mene novi izazov. Na studijama je krenulo dobro, uvek sam voleo matematiku i nije mi padalo teško da se uz šah posvetim maksimalno i studijama. U tom periodu stiže poziv od trenera šahovske ekipe UTD univerziteta iz Dalasa, Rada Milovanovića, da nastavim studije na UTD univerzitetu i nastupam za njihovu ekipu, inače višestrukog studentskog prvaka USA i Panameričkih igara. Odluku sam doneo brzo, jer sam žudeo za većim izazovima.

Sačekao sam da završim prvu godinu studija, spakovao kofere i otisnuo se na put u novu avanturu. Znao sam da u SAD kao član studentske ekipe moram da i dalje redovno dajem ispite. Po dolasku u SAD dočekala me je sasvim druga situacija nego u Srbiji. Sve se znalo precizno, kako moje obaveze prema ekipi tako i odnos uprave prema meni. Početak je bio više nego sjajan. Nisam se čestito ni raspakovao, usledio je put na veliki otvoreni turnir u Hjustonu i moja pobeda.

Delovalo je sve kao bajka. Usledila su mnoga zanimljiva putovanja ne samo po USA već i u Kinu, Kubu, Jamajku, Meksiko, igranje po turnirima širom Evrope. Sem pobeda na raznim takmičenjima ostao mi je u sećanju nezaboravni boravak na Jamajci i kupanje u bazenu, u društvu delfina.

- Moram da pomenem boravak na Kubi gde su se predusretljivi domaćini na svakom koraku trudili da nas ugoste što bolje. Posebno su me oduševili načinom igranja i uopšte jednom neverovatnom spontanošću.

Studenti i video-bim

- Dvostruki sam dobitnik povelje teksaskog parlamenta. Jednom za za najbolji rezultat na fajnal foru, a drugi put za izuzetne rezultate koje je postigla škola u Fort Vortu, čiji sam bio trener. Kadeti koje sam trenirao osvajali su medalje na svetskim, kontinentalnim i američkim prvenstvima. Za praznike su me učenici zvali u goste. Bilo je to jedno izuzetno iskustvo kome se nisam nadao kada sam polazio na studije u Ameriku.

- Završio sam i master studije na Computer science. Jednom na predavanju pošto smo se vratili sa Panameričkih igara kao pobednici, profesor je na trenutak pustio na video-bimu moju sliku u gro planu, kratko skrenuo pažnju svim studentima da je njihov kolega bio član pobedničke ekipe. Do kraja tog časa na bimu je stajala moja slika.

Moram da priznam da je to bilo priznanje koje da sam bio u Srbiji ne verujem da bih doživeo. Ovde su ipak druga pravila. Uspeh se posebno ceni. Tu me je zapazio profesor dr Ovidiju Daesku i angažovao za asistenta na fakultetu. Odbranio sam i doktorsku disertaciju 30. maja na na prestižnom Univerzitetu Teksas sa temom "Algoritamske metode za probleme u vojnom planiranju". Bilo je to ostvarenje jednog sna, nažalost ne među svojima.

- O povratku za sada ne razmišljam. Jednog dana možda, ali mnogo toga treba da se promeni u Srbiji. Iskreno se nadam da će se neko setiti da veliki broj mladih, ambicioznih, obrazovnih ljudi ne bi želeo da odlazi u svet kad bi tu imali bilo kakvu šansu za ostvarenje svojih želja. Život u zemlji gde ste rođeni ne može samo parama da se nadoknadi, ali kada nemate nikakvu perspektivu, onda nemate ni izbor i ne preostaje ništa drugo nego put pod noge. Ipak, nadam se da i Srbiji dolaze neka bolja vremena pa će i oni s iskustvom poželeti da se vrate i svoje znanje podele sa drugima.