Poslednji samuraj na Balkanu
U svetu sporta važi za jednu od istinskih legendi, on je samuraj sa zvanjem nosioca purpurnog pojasa devetog stepena. Vuk Rašović ovom drevnom veštinom profesionalno je počeo da se bavi tek u svojoj 20. ali i sada u 75. godini života svakodnevno trenira i takmiči se. Ovo je priča o čoveku koji je, dok su njegovi vršnjaci mastili olovku kako bi podvukli račun ostvarenih snova i želja, odlučio da preokrene stvari, pa je 12 puta osvajao titulu šampiona sveta u džudou.
Za njega je ovo jedan od najlepših i najzdravijih sportova, koji mu je kako kaže, omogućio da zadrži zdravo telo i bodar duh. Nastao je u jednom japanskom manastiru, izmislili su ga sveštenici kao specifičnu vrstu molitve, a kasnije su ovu veštinu prihvatili samuraji. Danas je to olimpijski sport u kome nije važna samo fizička, već i psihička spremnost takmičara, pošto je džudo najmanje borba dva tela. To je borba dve ličnosti, ali istovremeno i sukob sa samim sobom. Svojevrsna partija šaha na tatamiju.
Bijelopoljski čopor
- Rođen sam 20. decembra 1939. u Vrujicama, u Crnoj Gori, i verovatno će neko za mene reći da sam psihijatrijski slučaj. Kako drugačije objasniti da se neko, pune 54 godine bije! Poslednje mečeve sam imao pre desetak dana, i to je bilo moje poslednje zlato, sa turnira u Tursu, u Francuskoj. Prethodno sam ih osvojio ukupno 42. Iza sebe imam dva braka i četvoro dece, ćerku Dijanu (43) i trojicu sinova Branka (37), Relju (27) i Nebojšu (28), a od njih dve unuke i unuka. Relja se, po sopstvenom izboru, bavi gotovo svakom borilačkom veštinom. Dijana je akademski slikar.
Priznanja i od državeKao svojevrsna nagrada za posvećenost džudou, Svetska džudo federacija je Vuku Rašoviću 2009, u Atlanti, dodelila zvanje velikog majstora džudoa. I njegova država mu se odužila, odlikovan je Ordenom rada sa srebrnim zracima, dobitnik je Majske nagrade SOFK Srbije, član je Kuće slavnih Borilačkog kluba, a 2011. godine je dobio i nagradu za životno delo. Tada je i izrekao sledeće: |
- Sa džudoom sam se prvi put susreo u 15. godini ali tada još nisam znao ni koji je to sport, ni da će mi to biti ljubav do kraja života. Bilo je to u Bijelom Polju gde sam upisao gimnaziju. Moj otac je bio vojno lice, pa sam često morao da menjam škole. Osnovnu sam učio u Kruščiću (srez Kula), pa u Beogradu ,Užičkoj Požegi i Nikšiću. Prvi i drugi razred gimnazije završio sam u Bijelom Polju i Ivangradu gde sam i maturirao 1957. godine kao đak generacije.
- Tada, u Bijelom Polju, prvi komšija, ali i drug iz razreda bio je Vučica Radović, rođeni brat mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija. Vučica je od mene bio stariji pet godina, ali tih poratnih godina su odeljenja bila izmešana i mi smo postali odlični prijatelji, a zajedno sa mojim bratom od ujaka Vukašinom činili smo čopor. Nije nam bilo ravnog u Bijelom Polju, a sva trojica smo bili okrenuti sportu i knjizi.
- Vučica nas je kao najstariji trenirao trčanju i rvanju i jednom prilikom tako me je lansirao na četiri-pet metara od sebe, da su svi pomislili da će biti belaja. Međutim, ja sam bio apsolutno fasciniran načinom na koji mu je to pošlo za rukom i tek dve godine kasnije, 1956, od brata Veljka Medenice koji je već trenirao džudo, saznao sam da je u pitanju jedan od klasičnih zahvata ove japanske borilačke veštine.
Ruski romani
- Ali, Radovići mi nisu razvili samo tu ljubav prema sportu. Malo je poznato, ali Amfilohijev otac je bio jedan od najvećih poznavalaca Dostojevskog, mada je bio čovek sa sela. Preko njega sam upoznao ruske pisce i ta ljubav me takođe još nije prošla. Zapravo, ni ja, kao ni cela moja porodica nikada nije ni pomišljala da bih ikada mogao da se profesionalno bavim sportom. Toliko sam bio zaluđen za učenjem i književnošću da je bilo sasvim logično da posle gimnazije u Beogradu upišem Mašinski fakultet.
Znaš ko sam jaBeograd je 60-ih godina prošlog veka zaista je bio jedna od najlepših evropskih metropola. Naravno, i tada je bilo žestokih momaka, ali svako sučeljavanje mišljenja pesnicama završavalo se pružanjem ruke protivniku. Niko nije ni pomišljao da potegne nož, kamoli pištolj. Ubrzo sam i ja počeo da važim za opasnog momka, mada mi to nikada nije bila želja i nikada nisam bio nasilan. I danas se prepričava na Mašinskom fakultetu kako mi je prišao jedan od snagatora i kako bi me zaplašio pripretio: "Jel ti znaš ko sam ja. Ja sam Vuk Rašović. Jesi li se uplašio". Naravno da sam se uplašio i ustuknuo, ali se i danas od srca nasmejem tom događaju. |
- Bilo je to 1959. godine, imao sam 20 godina. Jednog vikenda, na plaži kod Šest topola presreo me je u to vreme čuveni rvač i legenda Beograda Miroslav Čitaković Čita, objasnivši da traži malo snažnije momke koji bi trenirali rvanje ili džudo u novoformiranom Sportskom društvu Student. Otišao sam iz radoznalosti, a moji prvi treneri, Milan Zagorac i Predrag Kilijan počeli su da mi pokazuju osnovne tehnike ove veštine, ali i da mi otkrivaju pravu suštinu džudoa. Marljivo sam vežbao i odmah te godine, na mom prvom takmičenju, Prvenstvu Srbije, od šest mečeva, pobedio sam u četiri i osvojio peto mesto. Činjenica da sam izgubio od Stojana Stojakovića i Mlađe Vukomanovića, koji su u to vreme bili najbolji džudisti cele Jugoslavije, za mene je bila samo dodatni podsticaj, a za moje trenere jasan znak da će od mene biti nešto.
- Počela su da se nižu takmičenja i prva mesta, ali paralelno sa sportom, ja sam vredno učio, ali i radio. Džudo je uvek bila moja velika ljubav koja nikada nije u onom materijalnom smislu bila uzvraćena. Ali, nijednog sekunda nisam za tim žalio. Naravno, sada je sve to mnogo drugačije i ako ste u nekom sportu uspešni država će odmah stati iza vas i podržati vas na mnoge načine. Ali, u toj poratnoj Jugoslaviji, svega je nedostajalo, samo ne sreće kod ljudi i entuzijazma da se gradi zemlja.
Žal za Olimpijadom
- Moja posvećenost džudou je iz godine u godinu davala sve bolje rezultate, pa sam u periodu od 1962. do 1971. godine osvajao prvenstva Srbije, 1964. godine postao studentski prvak SFRJ, a zatim u dva navrata i prvak zemlje. Sveukupno, mislim da sam u toj seniorskoj konkurenciji 30 puta bio pobednik kako Beograda, tako i Srbije, bilo u pojedinačnoj ili ekipnoj konkurenciji. Od međunarodnih takmičenja tu su svakako zlatne medalje iz Splita 1966. i Zastroga 1973. godine.
Pavić ispod jastukaNikada nisam prestajao da čitam i da se tako duhovno uzdižem. To je za mene bila prilika da vodim konverzaciju sa veličinama od kojih mnogi odavno nisu živi, ali su žive njihove poruke, poput Šekspira ili Servantesa. Takođe, to je za mene bila prilika i da porazmislim o porukama Lalića, Bećkovića, Basare, Josića Višnjića... Skoro da sam napamet znao Pavića, a njegov "Hazardski rečnik" sam dugo držao ispod jastuka. |
- Ostao je žal što nikada nisam otišao na Olimpijske igre. Prosto, tadašnji čelnici džudo saveza i Olimpijskog komiteta smatrali su da sam previše star, a ja opet oko toga tada nisam pravio pitanje. Bilo mi je sasvim dovoljno kako napredujem kao majstor džudoa i što na svim takmičenjima koja su mi dostupna ostvarujem dobre rezultate. Verujte da mi je i dalje najveći kompliment u rangu najsjajnije medalje, događaj sa Kupa Jadrana u Splitu 1966, koji je te godine bio i najjači turnir u svetu. U dva dana sam ostvario sve pobede i na kraju, u polufinalu protiv Nemca Helmuta Leopolda, a u finalu sam pobedio trostrukog prvaka Evrope Engleza Brajana Džeksa.
Na zajedničkom banketu šef britanske delegacije je podigao čašu vina i nazdravljajući svim takmičarima i predstavnicima zemalja učesnica rekao: "Svi smo mi ovde šampioni, ali ja hoću da pozdravim najvećeg među nama". Prišao mi je i podigao čašu u moju čast. To je bio zaista zvezdani trenutak moje karijere.
- Sa završetkom, barem sam u tom trenutku tako mislio, profesionalne sportske karijere, počeo sam više da se angažujem u afirmaciji i organizaciji džudo klubova i saveza u zemlji, razvijanju sudijske organizacije i dajući doprinos brojnim međunarodnim takmičenjima. U Srbiji sam osnovao tri džudo kluba: Mašinac, Voždovac i Trudbenik, koji i danas ostvaruju velike rezultate, ali i uputio u tajne džudoa više od 20.000 učenika svih uzrasta. Među mojim đacima su i neka deca koja su kasnije postala poznati slikari, glumci, uspešni direktori, ali i generali vojske i policije, jer nije tajna da je džudo upravo njihov sport. Tako sam imao prilike da brinem o karijeri ljudi koji su kasnije postajali načelnici šefovi policija, poput Marinka Kresoje, dugogodišnjeg šefa novosadske policije ili Mladena Markača koji je nastupao za reprezentaciju države protiv koje se posle borio.
Stari vuk
- U jednom trenutku sam mogao da se pohvalim da u tri vodeće srpske političke stranke imam svoje ljude na ključnim mestima. Naime, Slobodana Miloševića je obezbeđivao Senta Milenković, Vuka Draškovića Zvonko Osmajlić, a Vojislava Šešelja Boban Petković. Sve moji učenici. Posebno mi je zadovoljstvo što sam kao trener vrhunskih takmičara i vrhunskih ekipa podigao plejadu onih koji su uzimali evropske i balkanske medalje i titule. Takođe, organizovao sam 20 državnih prvenstava, ali i prvenstva Balkana (1983. godine), Evrope (1986. godine) i sveta (1989 godine.). Kao priznanje mojoj posvećenosti punih 12 godina (od 1987. do 1999) sam bio sportski direktor Džudo saveza.
- Mada mi je skoro 75 godina, ja i dalje svakodnevno vežbam, sparingujem sa tri puta mlađim protivnicima i takmičim se u veteranskoj konkurenciji. Tako je valjda i bilo moguće da na Evropskom takmičenju u Beču, 2004. godine, osvojim zlato posle četiri borbe koje su sve zajedno trajale manje od 60 sekundi ili to što sam 12 puta bio prvak sveta. Mislim da sam kao veteran osvojio više od 60 medalja, od čega je najmanje 40 bilo zlatnih. Zbog tih rezultata, Svetska asocijacija džudo majstora me je 2009. godine, u Atlanti, promovisala u zvanje grand masters šampiona, što je ujedno i najviše priznanje koje ova asocijacija ukazuje.
- Ali, grdno se varaju svi oni koji misle da se na ovim veteranskim takmičenjima okupi tek 20-30 nekadašnjih takmičara. Javnost ne zna da su upravo veteranska prvenstva u džudou među najbrojnijim, pa se na turniru pojavi oko 1.000 takmičara. Znači, u pitanju je kultura bavljenja sportom. Moj sin Relja tvrdi da ja na takmičenja idem zbog adrenalina, ali nije tako. Doduše, nemam ideju još koliko ću se baviti ovim sportom. Moj duh se nije zamorio, a iskreno, zaista ne znam bolji način da ratnik završi svoj život nego na borilištu.
