Šampion Evrope u ringu

Šarmantna i nasmejana, nikada bez patika i ostale sportske opreme, vesela i spremna za razgovor. Tako Zrenjaninci opisuju svoju 29-godišnju sugrađanku Ivanu Popadić-Popov, nekadašnju atletičarku i reprezentativku Srbije, a danas višestruku prvakinju Evrope u savate boksu.

Ivana Popadić Popov

Ivana se bavi sportom otkad zna za sebe. Još kao beba bolovala je od bronhitisa zbog čega je često odsustvovala iz obdaništa i škole. Kada je pošla u prvi razred zbog zdravstvenih problema bila je oslobođena fizičkog. U Zrenjanin je došao jedan poznati dečji lekar i preporučio Ivaninim roditeljima da bi trebalo da se bavi sportom i da je to najbolji lek za njene tegobe. Počela je da trči i pobedila je na školskom krosu. Imala je tada devet godina i išla je u četvrti razred osnovne škole.

Bolnica umesto Jamajke

- Sa nepunih 16 godina ušla sam u seniorsku reprezentaciju Srbije u trci na 800 metara i bila sam najmlađi član. Tada sam i postala prvak Srbije za mlađe juniore, starije juniore i seniore na 800 m. Oborila sam državni rekord u dvorani za juniorke.
- Imala sam 18 godina kada sam oborila svoj lični rekord 2:07,72 na 800 metara i bila spremna da otputujem na Jamajku na Svetsko prvenstvo za juniorke. Zadesio me neverovatan peh, ne znam čijom nepažnjom dobila sam trovanje stomaka i umesto u avionu za Jamajku, završila sam u zrenjaninskoj bolnici.

- Srušio mi se svet, bila sam očajna i razočarana, čak spremna da napustim sport, ali usledile su utešne reči trenera i to mi je bila prekretnica. Kao da sam za tih nekoliko dana u bolničkoj postelji sazrela i počela drugim očima da posmatram sport i moju ulogu u njemu.

Susret sa zmijom

- Tokom bombardovanja 1999. prkosno sam trenirala svakodnevno i uopšte se nisam obazirala na sirene, svakodnevne večernje odlaske u skloništa i strah. Bila sam valjda spremnija nego ikad i uspela da obezbedim odlazak na Kup Evrope, gde sam i postala prvak na 800 m.

Stručnjaci hvale njenu brzinu

- Dok sam trenirala atletiku i iz dana u dan postajala sve brža, moj sparing partner jednog dana postao je bicikl koji je vozio moj trener. Bicikl je odrađivao sve što je moj trener Jani Hajdu želeo, a ja sam nošena silnom željom da budem najbolja, uvek nastojala da budem brža i od njega. Sećam se da sam jednog prolećnog dana umesto trčanja u Karađorđevom parku rešila da trčim pored reke Begej.

- Trebalo je da istrčim 16 kilometara. U jednom trenu ispred sebe sam ugledala štap. Nameravala sam da ga preskočim i istog časa shvatila da je u pitanju zmija belouška. Od prevelikog straha počela sam da vrištim i da bežim koliko su me noge nosile, sve vreme misleći da je zmija pohitala za mnom i da će me sustići...

- Sećam se i kada mi je jednom za vreme trke pukao šnir na šprinterici, a trčala sam trku na srednjim prugama. Moj trener je sve to iskusno ispratio, snašao se u trenu, iz svoje patike izvadio pertlu i nekako mi je doturio. Na brzinu sam uvezala patiku i završila trku. Pamtim i kada sam na prvenstvu Vojvodine u Senti, a tada sam bila još pionirka, u trci na 800 metara, pala odmah nakon starta u opštoj gužvi koja je nastala na stazi. Dok sam se pridigla, oderanih i raskrvavljenih kolena, ostale trkačice već su dobro poodmakle. Razmišljala sam za trenutak da odustanem i da nemam nikakve šanse, ali onda je u meni proradio sportski inat, potrčala sam kao nošena vetrom i na kraju prva prošla kroz cilj.

Sudbinsko poznanstvo

- Krajem 2006. u hali sportova Medison u Zrenjaninu, sasvim slučajno sam upoznala svog budućeg supruga Slobodana Popova, dvostrukog svetskog prvaka u savate boksu. Bila je jaka i hladna zima, ona čuvena banatska golomrazica. Bilo je skoro nemoguće trenirati pod otvorenim nebom, pa smo i mi atletičari spas potražili pod svodovima najstarije montažne dvorane u Evropi.

- Zbog loše podrške, situacije i atmosfere u atletskom klubu Proleter, teška srca sam napustila kraljicu sportova i na Slobodanov nagovor prešla na savate boks. Borilački sport mi je bio potpuno nepoznat, ali istovremeno i primamljiv, pa iako nisam znala ni pesnicu da stisnem, uz pomoć mog Bobice brzo sam pronikla u tajne i lepote ove plemenite veštine i već za godinu i po dana postala treća na svetu.

- Dva puta sam osvajala evropske titule i postala sam vicešampion sveta u kategoriji do 52 kilograma. Stručnjaci kažu da zahvaljujući atletici posedujem izuzetan rad nogu, odličnu brzinu i izdržljivost. Obožavam da u ringu ja diktiram tempo borbe i nametnem svoj neki ritam. To lomi protivnice i bukvalno ih uništava.

- Završila sam Fakultet za sport i turizam i stekla diplomu trenera sa neophodnom radnom licencom koja mi omogućava da se pored aktivnog bavljenja savate boksom, posvetim i pedagoškom radu, odnosno trenerskom poslu. Zajedno sa suprugom osnovala sam savate klub Banat i kik-boks klub Fighter. Imamo trenutno više od 70 članova, većina su talentovani i željni učenja i usavršavanja. Dok sam još bila student, da bih obezbedila džeparac, radila sam kao kondicioni trener košarkaša, odbojkašica, tenisera, igrača američkog fudbala. I dalje imam atletske treninge, trčim po 10-12 kilometara i na taj način razvijam svoju izdržljivost, ali i održavam mentalnu ravnotežu i onda kada to spojim sa savateom, dobijem jednostavnu formulu uspeha i već godinama osvajam medalje na evropskim i svetskim takmičenjima.

Ritual pre meča

- Na poslednjem svetskom kupu u Plovdivu ubedljivim pobedama stigla sam do finala, prethodno savladavši četiri protivnice. U Bugarskoj je sve proticalo besprekorno, ali od početka u organizaciji takmičenja mnogo toga nije štimalo. Kao da je izostala komunikacija domaćina, organizatora i nas boraca, pa umalo nisam ostala bez zlata.

Rekli su mi prvo da sledi pauza i ja sam nakon četiri naporne borbe pošla da se malo odmorim. Sve vreme nisam znala koji meč po redu imam u finalu, ali sam bila uverena da će mi na vreme javiti i započela svoj uobičajeni ritual odmora i opuštanja. I dok sam se ja odmarala, do mene je dotrčala uspaničena devojka iz organizacije i na lošem engleskom me nekako obavestila da je moj meč na programu za 10 minuta.

- Nisam bila zagrejana, nisam imala opremu na sebi, skočila sam u panici i bukvalno iz pidžame obukla opremu i rukavice, na brzinu se, onako usput zagrejala i odlično odradila meč. Niko valjda nije bio srećniji od mene, ali i te hostese. Njoj je bilo veoma neprijatno, a kamen joj je pao sa srca kada sam je onako sa zlatnom medaljom izljubila nakon dodele odličja i ozarena lica saopštila da sam joj sve oprostila.

- Na svim međunarodnim takmičenjima uz mene je moj trener i suprug Slobodan - Boba Popov kao savetnik. On ima veliku tremu pred moje mečeve, postaje veoma dosadan, priča mi, sugeriše, planira taktiku, a ja pokušavam da sačuvam svoj mir, pa se desi da ga pola čujem, pola ne čujem, jer sam obično u nekom samo svom ritualu. On to naravno odmah primeti, malo se ljutne, ali sve dođe ubrzo na svoje kada borba počne.