Čavić: Ugrozio sam zdravlje zbog medalja

Najbolji srpski plivač svih vremena Milorad Čavić četvrtim mestom u finalu discipline 100 metara delfin otplivao je svoju poslednju trku u karijeri. Nekoliko dana nakon zvaničnog odlaska u penziju, Milorad se u emotivnoj ispovesti pita da li su svi uspesi i medalje bili vredni toga da ozbiljno ugrozi zdravlje.

Čavić je operisao kičmu pre dve godine, i tada su mu mnogi predviđali da se nikad neće vratiti u bazen. Demantovao ih je, ali po cenu nesnosnih bolova, koje i danas trpi.

"Malo sam umoran, kičma me muči. Pravi sportista i šampion se ne može zadovoljiti četvrtim mestom, ali kroz šta sam sve prošao poslednje dve godine, postigao sam više od očekivanog", priča Čavić.

♦ Šta bi promenio u finalnoj trci na OI?
- Kad razmislim o toj trci, ne postoji nešto što bih promenio da mogu još jednom da je otplivam. To mi donosi mnogo mira, verujem u to da sam sve ostavio u bazenu. Jedino što me razočaralo je vreme, koje je bilo sporo.

♦ Da li si zadovoljan kad podvučeš crtu?
- Ponosan sam što sam tokom karijere imao kontinuitet osvajanja medalja, kao i što je plivanje sada na daleko višem nivou nego 2000, kad sam prvi put nastupao za Jugoslaviju.

♦ Da li je operacija uzela danak?
- Ako nisam jedini, onda sam sigurno među dvojicom sportista koji su se vratili posle operacije kičme. To što sam uradio nije mala stvar. Da ljudi znaju kakve sam mučnine i bolove trpeo poslednje dve godine, gledali bi stvari malo drugačije. Ipak, ponosan sam na svoju karijeru. Opet bih ponovio isto.

♦ Kako ti je bilo posle operacije na kičmi?
- Oštar bol, koji osećam u kičmi svakog dana, ne dozvoljava mi da normalno funkcionišem. Ujutru mi je kičma ukočena, kad obuvam patike, moram da se oslonim na levu, nepovređenu stranu. Ne mogu da trčim, zbog povrede.

♦ Da li je to uticalo i na tvoju psihu?
- Bol nije samo fizički. Bolela me je i duša, pošto se nisam osećao kao čovek. Nisam mogao da se obrišem posle tuširanja ili da sam izađem iz kreveta.

♦ Da li su svi uspesi bili vredni toga da ugroziš zdravlje?
- Dugo sam razmišljao o tome. Kad bih imao priliku da se vratim unazad i odlučim da li bih izabrao isti put, do dan-danas ne znam šta bih uradio. Žrtve su bile prevelike, iako nisam o tome razmišljao. Kad je bolelo najviše, pitao sam se da li je vredelo.

♦ Šta te je još obeležilo tokom aktivnog bavljenja plivanjem?
- Kad sam bio prvi, bio sam najsrećniji na svetu, kad sam gubio, to je uticalo na moje raspoloženje.

♦ Šta sada?
- Nadam se da ovo nije kraj moje karijere u sportu. U bazenu da, ali velika mi je želja da se ostvarim i u drugoj ulozi. Nije mi želja da budem trener, ali planiram da otvorim akademiju plivanja u Beogradu, pa u Srbiji.

♦ Čemu možeš da naučiš naslednike?
- Voleo bih da prenesem deo znanja o plivanju i američkom sistemu našoj deci. Ovo u Srbiji je daleko od onoga što Ameri imaju. Ne govorim samo o sistemu rada nego i o razmišljanju. Filozofija rada je tamo sasvim drugačija.

♦ Možeš li to da pojasniš?
- Posle Pekinga sam tri godine živeo u Italiji i radio po evropskom sistemu, pa sam se potom poslednjih pet meseci vratio u Ameriku. Razlika je u razmišljanju. Evropljani su vrlo negativni kad je reč o sportu i fokusiraju se na ono što nemaju, a ne na ono što imaju.

♦ Da li si već imao sličnih iskustava u Srbiji?
- Kad gledam našu decu, ne verujem šta vidim. Ona se ne rastežu pre treninga, a većina naših sportista prestaje da pliva zbog povreda ramena, koje su direktno povezane s tim osnovnim stvarima.

♦ Šta bi prvo promenio?
- Nije poenta da idemo u teretanu da nabacimo masu jer ako nam mali mišići nisu jaki, onaj veliki nam ništa ne znači. Više puta sam pitao sportiste u Srbiji zašto rade neku vežbu i nisu ni sami znali da mi odgovore. Kad sam u Evropi pitao trenera zašto radim nešto, dobijao sam odgovor „Zato što ja tako kažem“.

♦ Kako si ti trenirao?
- Američki sistem daje odgovore i jedino će na taj način moći da me uveri da je ono što radimo ispravno. Bude li me u to uverio, verovaću još više i još napornije ću raditi. Sve mora da ima svoje zašto, a to pitanje nedostaje u Evropi.

♦ Da li bi imao još više uspeha da nisi plivao u eri Majkla Felpsa?
- Ne mogu se uporediti moji i Felpsovi rezultati. Bio sam jedan od mnogih sportista s kojima se borio u karijeri od 12 i više godina. Možda bih bio šampion, možda bih se bavio drugim sportom. Malo je ljudi na svetu koji su bili u prilici da plivaju u istom bazenu s Felpsom i bore se s njim za zlatnu medalju.

♦ Planiraš li da uđeš u međunarodne sportske institucije?
- Sad sam kandidat za sportsku komisiju Međunarodnog olimpijskog komiteta i budem li izabran, biću na korak od članstva u toj međunarodnoj porodici za stalno i radiću za sportiste. Još nisam u tim vodama, pa ne znam šta govorim. Znam da mi je to želja.