Povratak na najveća vrata
Studije u Americi, a još više povreda, udaljile 25-godišnjeg Beograđanina od reprezentativne forme, ali selektor Nebojša Ilić ga nije zaboravio.
Jovan Popović (25) pripada velikoj grupi srpskih veslača koji su sredinom prve decenije novog milenijuma u velikom stilu zakoračili na svetsku scenu. Kao rođeni Beograđanin, bez obzira na široku paletu sportova u glavnom gradu, odlučio je da 1997, kao 10-godišnjak, počne da trenira veslanje.
Posle izuzetno uspešnih epizoda u mlađim kategorijama, Jovan je svoj veslački dar počeo da pokazuje i u seniorskoj konkurenciji. Ipak, kada se očekivalo da zasija punim sjajem povreda ga je odvojila od čamca. Dve godine ga nije bilo u reprezentaciji, ali uprkos tome, selektor veslačke reprezentacije Srbije Nebojša Ilić nikada nije izgubio veru u njegov kvalitet. U februaru ga je posetio u Kaliforniji, gde studira na Berkliju i tada je skovan plan o njegovom povratku.
"Iza mene je težak period. Reprezentacija je postala deo mene, ali nisam mogao da branim boje nacionalnog tima gotovo dve godine. Tek tada sam izgleda shvatio koliko mi je sve to značilo... Dugo sam se oporavljao od povrede, a onda pokušao da se polagano vraćam u formu, trenirajući na koledžu. Ipak, pokazalo se da tako dugo neću dostići nivo na kojem sam bio uoči povrede. Selektor Nebojša Ilić me je posetio u februaru i tada smo se dogovorili da se vratim u državni tim. Bez razmišljanja sam prihvatio da pauziram godinu dana na koledžu da bih se potpuno posvetio treninzima, jer sam kipeo od želje da se vratim u svoj veslački element", priča Popović.
Posle sezone u Americi, na raspolaganje reprezentaciji stavio se 6. juna. Kako ističe, s početka mu je bilo izuzetno teško da se prilagodi novom-starom sistemu treninga.
"Tek kada sam došao u Srbiju i kada sam počeo sa treninzima, shvatio sam koliko sam izašao iz forme. Bilo je očigledno da sam stagnirao u Americi, ipak, znao sam svoj cilj i ništa mi nije bilo teško. Niko od reprezentativaca nije bio načisto kako će izgledati sama sezona, ko će s kim veslati. Posle zagrevanja u skifu, seo sam u dvojac i prvi važan ispit imao sam na Svetskom kupu u Lucernu gde sam veslao u paru sa Aleksandrom Filipovićem. Nismo prošli dobro, što je bilo možda i očekivano s obzirom na neiskustvo i na kratak period koji smo imali za uveslavanje. Posle Lucerna desio mi se još jedan peh. Operisao sam umnjake, došlo je do komplikacija, tako da sam morao neplanirano da pauziram nekoliko dana duže. Selektor je odlučio da me na pripremama za Svetsko prvenstvo u dvojcu bez kormilara upari s Nikolom Stojićem, s kojim sam poslednji put veslao 2006, i to u četvercu. Bili smo solidni na pripremama, ali nismo bili načisto šta možemo na Bledu. Ipak, nadljudskim naporima uspeli smo da ostvarimo prvenstveni cilj i da obezbedimo Srbiji vizu za Olimpijske igre u Londonu. Potvrda da smo Stojić i ja dobra kombinacija usledila je na Evropskom prvenstvu u Plovdivu, gde smo osvojili bronzu".
Pripreme za narednu, olimpijsku, godinu odavno su počele. Svi reprezentativci, uključujući i Popovića, s velikim motivom krenuli su u borbu za mesta u srpskoj veslačkoj reprezentaciji za London, kojih trenutno ima - šest.
"Svakako da je mogućnost za učestvovanje na najvećoj sportskoj smotri dodatni motiv za sve nas u reprezentaciji. Naporno treniramo, niko ne pamti da smo ikada ovako pripremali. Između nas, pak, vlada zdrava konkurencija, bodrimo se međusobno i zaista je milina raditi u takvoj atmosferi. Što se mene lično tiče, imam ogromnu obavezu prema selektoru Iliću, koji mi je pružio veliku šansu da se vratim u državni tim, ali i prema ostalim momcima, jer moram da potvrdim svoje mesto ovde".
Ušli smo u olimpijsku godinu, Igre se sve brže približavaju, Popović veruje da će biti među putnicima za London.
"Prihvatam pohvale i kritike stručnog štaba, sve s željom da budem među odabranim za London, a nadam se mi poći za rukom da predstavljam Srbiju na Igrama, pogotovo što su mi izmakle one u Pekingu. Naš selektor je u nekim izjavama pred početak priprema kazao da ćemo ići na medalju u Londonu, tako da nema razloga da ne verujemo da imamo i kvalitet za to. Mislim da je krajnje vreme da riznici mnogobrojnih odličja sa velikih takmičenja dodamo i - olimpijsko".
Doveslao do Berklija
"Zahvaljujući rezultatima u veslanju dobio sam poziv da budem stipendista ovog koledža. I, posle položenih testova obreo sam se u Americi. Mogućnost da stekneš ovako kvalitetno obrazovanje je upravo jedna od najvećih dobiti bavljenja ovom sportom. Naravno, uz sve ono što donosi i nastup za nacionalni tim, koji je nešto posebno za svakog od nas ponaosob. Godina na Berkliju košta 55.000 dolara i to retko ko može sebi da priušti. A ja sam zahvaljujući veslanju ipak sebi obezbedio ulaznicu na ovaj univerzitet", ističe Popović.
Popoviću je do kraja studija ostalo još godinu dana i za njega je "pitanje za milion dolara" - šta posle toga.
"Bližim se velikoj prekretnici u životu, kada ću morati da odlučim gde i šta dalje. Mnogo napora sam uložio da bih otišao u Ameriku i truda na samim studijama, da bih olako, kada završim, okrenuo svemu leđa i vratio se kući, bez makar pokušaja da u Americi radim na polju za koje sam se obrazovao. Takođe, godinu dana sam u vezi sa jednom Amerikankom... S druge strane, svestan sam da bih u tom slučaju morao da ostavim iza sebe veslanje, bez kojeg trenutno ne mogu da zamislim život. Kada god sam bio u Srbiji, zbog velikih obaveza oko veslanja, bio sam takoreći pod staklenim zvonom, nisam imao vremena da istražim sve mogućnosti koje se kod nas pružaju. U svakom slučaju, očekuje me teška odluka, a šta god da odlučim, žaliću zbog onoga, čega sam morao da odreknem". |
