Stojić: Možemo do medalje u Londonu
Nikola Stojić govori o svojih 25 godina u veslačkom sportu, "čudnoj“ sezoni, svim svojim olimpijskim igrama, očekivanjima od Londona, svom najvećem sportskom uspehu i razočarenju, receptu za dugovečnost, naslednicima u veslanju...
Nikola Stojić postao je sinonim za srpski veslački sport u poslednjih 10-tak godina.
Najstariji aktivni veslač ove godine je obeležio četvrt veka bavljenja ovim sportom, a kako kaže i dalje i ne razmišlja da okači veslo o klin.
To mu uostalom i ne dozvoljavaju rezultati. Bez obzira što će 15. decembra napuniti 37 godina ovaj rođeni Beograđanin i dalje je u top formi a sezona za nama je najbolji dokaz toga. Na Svetskom prvenstvu na Bledu krajem avgusta i početkom septembra u paru sa Jovanom Popovićem u dvojcu bez kormilara obezbedio je za Srbiju jednu od dve "vize“ za Olimpiijske igre u Londonu dogodine (na istom takmičenju normu za London ispunio i teški četverac) a u smiraju sezone na šampionatu Starog kontinenta u Plovdivu, takođe sa Popovićem, osvojio je evropsku bronzu.
Sa ogromnim motivom krenuo je u susret novoj sezoni u kojoj će, pored Igara u
Londonu, biti još mnogo velikih izazova, između ostalog i Svetski kup koji će u maju, prvi put u istoriji, biti održan i u našoj zemlji.
Protekla sezona je bila veoma čudna za tebe. Promenio si mnogo "saigrača“ ali
na kraju je nađena dobitna kombinacija, pošto si u paru sa Popovićem vađenjem
olimpijske „vize“ i osvajanjem bronze u Plovdivu uspeo da takmičarsku godinu
da zaključiš sa odličnim rezultatima. Kako ti gledaš na ovu sezonu?
"Sa Markom Marjanovićem sam u 2010. bio treći na Svetskom kupu, osvojio evropsku bronzu a za dlaku nam je izmaklo finale na Svetskom prvenstvu. Ipak, ova kombinacija nije pokazivala da može više od toga pa je stručni štab odlučio da u pripremama pokušam da veslam u skifu i u dubl skulu sa Dušanom Bogićevićem iz Smedereva. U toku zime je sve išlo dobro ali kada je krenula sezona videlo se na regatama da nemamo potrebnu brzinu pa me je Nebojša Ilić odustao od dubl skula i ponovo me je upario u dvojcu bez kormilara sa Marjanovićem. Na Svetskom kupu u Minhenu smo osvojili solidno osmo mesto, u Hamburgu smo došli do B finala i zbog nekih zdrastvenih problema, a nakon ove regate Ilić i Dejan Guslov su odlučili da pokušaju sa nova dva dvojca i da vide kako će to funkcionisati. U Lucernu sam veslao sa Todorovićem ali smo tamo zabeležili katastrofalan rezultat. Bili smo tek u C finalu što je moj najgori plasman na svetskim kupovima u celoj karijeri".
"Pod utiskom lošeg rezultata nakon povratka sa ovog takmičenja svi smo bili pod
neviđenim pristiskom. Nije se znalo ko će s kim da vesla a mesec dana pred Bled
odluka je pala da ponovo sednem u čamac sa Popovićem s kojim sam poslednji put veslao 2006. S početka nije sve išlo po planu, pogotovo što je Popović kasno stigao iz Amerike i što je zbog problema s umnjacima desetak dana morao da pauzira. Uprkos tome u pripremama za Bled smo pokazali da tehnički odlično funkcionišemo i da imamo brzinu. Na samom šampionatu smo to i dokazali. Nakon nešto slabije prve trke u repesažu, u kojem nismo imali pravo na grešku, bili smo na visini zadatka. Sjajnom trkom osvojili smo drugo mesto iza Mađarske, pobedivši fenomenalnu posadu Južne Afrike i tako smo se plasirali među 12 najboljih. Odličnom taktikom, čiji je cilj bio pre svega da osvojimo jedno od prvih 11 mesta koja su vodila u London, uspeli smo da na kraju takmičenje završimo na 10. mestu iako smo možda mogli i koje mesto više".
"Kasnije u Plovdivu smo očekivano osvojili bronzu koja je sama po sebi veliki uspeh, ali sam ja lično bio nezadovoljan iz razloga što smo u finalu mnogo zaostali za Grcima i Italijanima. Iako je razlika u rezultatu bila kao na Bledu tada nismo veslali protiv njih pa to nismo osetili. Startovali smo loše u finalu, bili poslednji, ali smo na svakih 500 metara popravljali plasman za jedno mesto i na kraju smo kroz cilj prošli kao treći. U svakom slučaju biti treći u Evropi jeste veliki rezultat ali bih bio mnogo srećniji da smo u finalu uspeli značajnije da ugrozimo Grke i Italijane. Sve u svemu i to finale je pokazalo da trenutno mnogo zaostajemo za nekim posadama i da ukoliko želimo da ih prestignemo najbolje svetske posade u svim disciplinama moramo mnogo više da treniramo, i kvalitetnije i obimnije, iako smo i do sada svi trenirali pakleno".
Imao si ogromu čast da učestvuješ na čak tri olimpijade – igrama u Sidneju 2000, Atini 2004. i Pekingu 2008. Kakve utiske nosiš sa najvećih sportskih događaja na svetu koji su san svih sportista?
"Veslačko takmičenje na olimpijskim igrama se u suštini ne razlikuje mnogo od
svetskih šampionata s tim što na olimpijadama ima manje ekipa pa se osećaš
privilegovano što učestvuješ na njima. U dvojcu bez kormilara u kojem sam nastupao na svim mojim igrama učestvuje 13 posada, za razliku od planetarnih šampionata gde može da ih bude neuporedivo više. Takođe, na igrama ima mnogo više gledalaca. Recimo, u Sidneju u poslednjih 700 metara trke oko staze je bilo 40.000 navijača što je stvarno bila fenomenalna i neuobičajena slika za veslanje. U organizacionom smislu za same sportiste svaka olimpijada je manje-više slična. Čim počne samo takmičenje fokusiramo se samo na rezultat tako da mnoge druge stvari uopšte ne primećujemo. Za mene lično u najlepšem sećanju ostale su Igre u Sidneju, možda i zbog toga što su to moje prve Igre, što smo putovali daleko, preko pola planete, i što smo tamo bili 25 dana. Sidnej je jedan prelep grad, bili smo smešteni u olimpijskom selu u kojem i zaista osetiš da se deo jednog velikog događaja. Vidiš mnogo poznatih sportista i osećaš se privilegovano što si deo cele te priče. Takođe, Đorđe Višacki i ja smo u Sidneju bili jedni od favorita za medalju i možda je i to razlog što sam se osećao tako dobro. Bili smo dominantni, sa svima smo mogli da se takmičimo, što nije bio slučaj ni u Atini ni u Pekingu, ali smo na kraju ostali bez medalje. Iako mi je to malo pokvarilo rasoploženje sama činjenica da sam učestovao na Igrama bila mi je dovoljna da budem presrećan".
"Možda jedina zamerka na Igre u Sidneju bila bi to što je smeštaj u Olimpijskom selu bio u kućama i kontejnerima, naravno koji su bili deluks sređeni, pa kako kome zapadne. Mi smo bili u kućama dok su recimo kajakaši bili u kontejnerima. Međutim, kada je počelo samo takmičenje niko više nije obraćao pažnju na to. U Atini smo mi veslači bili smešteni u jednoj kući jer je veslačka staza bila daleko od Olimpijskog sela, tako da smo bili odvojeni od glavnih dešavanja. Zbog toga i nismo imali utisak da smo deo tog velikog događaja. Mladen Stegić i ja smo se plasirali u finale, i uz malo sreće, a u borbi za medalje smo bili peti. U organizacionom smislu Atina će mi ostati u sećanju i iz razloga što je nekako sve odrađeno u poslednjem trenutku. Mi smo došli u Atinu šest dana ranije kada su se odrađivali završni radovi na mnogim objektima. Kada je Peking u pitanju veslao sam u paru sa Goranom Jagrom i osvojili smo sedmo mesto, trijumfovavši u B finalu. I u Pekingu smo bili u Olimpijskom selu koje je zaista bilo impozantno. Kinezi su se pokazali kao odlični domaćini. Bio je prisutan ogroman broj volontera koji su vas na svakom korako presretali i nudili pomoć. Posebno je impresivan bio restoran pod ogromnim šatorom u kojem je u svakom trenutku moglo da obeduje 5.500 sportista. Zanimljivo je da iako su Kinezi spremali hranu iz gotovo svih svetskih kuhinja u restoranu je bio i “Mekdonalds”. On je izgleda neizostavan. Takođe i na svakom koraku aparati sa “koka-kolom” koja je jedan od zvaničnih sponzora Igara.
Šta očekuješ od Londona i u organizacionom i u rezultatskom smislu?
"Pošto London već ima iskustva sa organizacijom olimpijskih igara nema sumnje da će sve biti na najvišem nivou. Veslači će kao što je bio slučaj u Atini biti smešteni van Olimpijskog sela pošto je veslačka staza daleko od njega pa ćemo biti smešteni na nekom univerzitetu, u kojem smo boravili 2006. na Svetskom prvenstvu. U tom smislu nećemo osetiti čari Igara na pravi način. Što se rezultata tiče verujem da Srbija ima makar jednu posadu koja bi mogla da se umeša u borbu za medalju. Selektor je već najavio na početku priprema da traži ekipu koja će biti kadra i za postolje. Za sada imamo dve “vize” a da li će ta najkvalitetnija posada biti dvojac bez kormilara ili teški četverac ostaje da se vidi. Realno trenutno nemamo kvalitet da pucamo na medalje u obe discipline. Lično mislim da najbolji mogući četverac u ovom trenutku ima izgledniju priliku da se umeša u borbu za medalju u odnosu na najbolji mogući dvojac bez kormilara. Naime, u dvojcu je nenormalna jaka konkurencija".
"Kako sada stvari stoje Novi Zeland i Velika Britanija imaju posade koje samo čudom mogu da ostanu bez prva dva mesta. Svi ostali su prema svemu prikazanom daleko iza njih. Pored ova dva čamca tu su i briljantne posade Grčke, Italije ali i Kanade, koja je bila ove godine tek peta na Bledu, ali koja je u Pekingu bila druga. Veslači iz ovog čamca su napravili dve godine pauzu i to je jedini razlog što ove godine nisu bili na njihovom nivou ali nema sumnje da će do Londona postati ponovo veliki kandidati za medalju. Za razliku od dvojca u teškom četvercu je situacija znatno lakša. Naš četverac je ove sezone veslao blizu svih ostalih posada. U ovoj disciplini osim Velike Britanije koja je dominirala ove godine svi ostali čamci su tu negde tako da smatram da imamo veće šanse. U svakom slučaju za sada je rano govoriti. Kada krene sezona videćemo u kakvoj ćemo formi biti svi ponaosob. Na Svetskom kupu u Beogradu u maju mislim da će se rešiti dilema koja će to ekipa biti naša najbolja ekipa u Londonu i koja će tamo pokušati da se prvo plasira u finale, a potom i da napadne medalju. Nadam se da ću ja biti član te najbolje ekipe, bilo da je to dvojac bilo da je to četverac".
U 25-godišnoj karijeri si osvojio pregršt medalja. Koju bi posebno izdvojio?
"Ubedljivo najsrećniji sam bio kada sam sa Višackim na Svetskom prvenstvu u Kelnu 1998. osvojio bronzu u dvojcu. To je bio prvi put da sam veslao u finalu seniorskog planetarnog šampionata u nekoj olimpijskoj discipline i da sam osvojio medalju i to u jednoj nezaboravnoj trci. U zadnjih 1.000 metara smo ušli kao četvrti a Višacki je stalno ponavljao “Tu su nam Amerikanci, zapnimo”. Nismo se predavali, napadali smo ih gotovo ceo kilometar i u bukvalno poslednjom zaveslaju smo ih i pretekli. Sa tri stotinke prednosti smo prošli kroz cilj ispred SAD. Sećam se svog osećaja kada smo izašli da primimo medalju. Blistao sam kao da smo postali svetski prvaci. Iako sam posle toga ostvarivao bolje rezultate ta medalja mi je ipak najdraža. Nasuprot ovom uspehu srebro na Svetskom prvenstvu u Lucernu 2001. smatram svojim najvećim razočarenjem. Iako smo Višacki i ja postali svetski viceprvaci izgubili smo zlato u poslednjim metrima iako smo od početka vodili.
U veslanju si 25 godina. Gde crpiš motiv da i dalje ideš na treninge i takmičenja
koji znaju da budu izuzetno naporni?
"Svi koji su samnom veslali, osim Jagra koji se još drži, dosta davno su se povukli iz veslanja. Iako svi nekako očekuju da se ja povučem meni je sasvim normalno da i dalje veslam pošto i dalje imam taj osećaj zadovoljstva svakim treningom i takmičenjem. Motiv da svakim zaveslajem budem sve bolji je još uvek prisutan i dokle god tako razmišljam neću se povući. Kada prvi put odem na trening sa mišlju kako da uhvatim neku krivinu definitivno ću staviti tačku na veslačku karijeru. To što imam 37 godina uopšte me ne mori. Nisam jedini koji je aktivno veslao i u četvrtoj deceniji a kod nas ali i u svetu ima takvih primera. Inače, kada sam 1997. završio studije u Americi zaposlio sam se u struci u Čikagu i tada sam odlučio da prekinem sa veslanjem. Radio sam šest meseci ali sam se predomislio i odlučio da se ponovo aktiviram ne bi li se plasirao na Igre u Sidneju. Od Sidneja je prošlo 11 godina a ja sam još u veslanju. Jednostvano, volim ovaj sport i sve dok budem uživao a s druge strane postizao dobre rezultate biću tu.
Pored veslanja trenutna preokupacija su ti četvorogodišnji sin Nemanja i dve i po
dana mlađa kćerka Lana. Čime bi voleo da se baviš nakon veslačke karijere?
"Uporedo sam veslačkom karijerom završio sam građevinski fakultet. Ipak, trenutno
uopše ne razmišljam šta posle aktivne karijere. Da li ću se posvetiti građevini, veslanju ili ću se baviti nečim sasvim trećim ne mogu trenutno da kažem pošto ne razmišljam mnogo unapred iako me mnogi pitaju šta posle. Sada sam tu gde sam i potpuno sam fokusiran na to. Ukoliko bih ostao u sportu u nekoj od funkcija, što i priželjkujem, mislim da bih se našao u nekoj ulozi trenera ali samo seniora, jer sam siguran da ne bih imao smisla da radim sa podmlatkom. Veslanje je sport koji ima kontinuitet odličnih rezultata na međunarodnoj sceni.
Kako gledaš na novi talas sprskog veslanja pogotovo na Simovića i Matovića koje mnogi krste “novi Stojić i Jagar”?
"Drago mi je što ima mnogo mladih sprskih veslača koji postižu dobre rezultate.
Evidentno je da imamo mnogo talentovanih veslača pred kojima je lepa budućnost,
samo u slučaju ako se budu potpuno predali treninzima i ako budu bili spremni na
veliko odricanje. Najave za Simovića i Matovića tipa “novi Stojić i Jagar” mislim da
nisu prikladne jer naše karijere i naši razvojni putevi ne mogu da se porede. Mislim
da je prikladnije da se mnogi ugledaju na recimo Radoja Đerića i Miloša Vasića koji
su u sklopu fenomenalnog razvojnog programa Veslačkog kluba Partizan i Veslačkog saveza Srbije koji je imao za cilj da se pronađu talenti i van Beograda došli iz Trebinja, odnosno Zvornika sa svega 15 godina. Njih dvojica su od jednog skupa talentovane dece uspeli da iskoče i da evo sa svega 20 godina uspeju da budu u timu koji je izvadio olimpijsku “vizu”, što je ogroman uspeh. Oni su talentovani, veliki radnici i mogu da budu primer i uzor svima jer su za razliku od mene uspeli da već sa 20 godina ostvare rezultate na koje sam ja čekao mnogo duže", kaže na kraju Stojić.
