Žena u sportu grubijana
U Srbiju je ragbi prvo stigao u Šabac 1919, a u Smederevo 2009. godine. Kao što se ragbi začeo u istoimenom malenom engleskom gradu i po tom mestu dobio ime - mada istorija navodi da je ragbi u praobliku bio poznat i dva veka pre Hrista - tako se 22 veka potom primio u Smederevu.
U malim srpskim gradovima čovek previše ne bira. Tako je i Marija Tanasijević, visoka 156 centimetara i teška 53 kilograma, do pre dve godine isključivo domaćica, prihvatila dobronamernu sugestiju sestre Ljubice, suvlasnika ragbi kluba, da dovede decu na trening: možda će im se dopasti ragbi.
Marija je i pre sestrinog poziva uveliko razmišljala za koji sport da zainteresuje sinove. Dva meseca s klupe gledala je igru, taman toliko je decu držala na oku i disciplinovala da idu redovno na treninge, potom se priključila svojim potomcima.
Sada, na prijateljskim utakmicama smederevskog ragbi kluba Iron fortreš (Gvozdena tvrđava), kod kuće i u gostima, Marija u dresu 14 je s grubijanima koji džentlmenski igraju ragbi.
"Još učim. Nemam s kim da treniram, nemam s kim da igram u Smederevu jer sam član ženske reprezentacije ragbi tima. Trenirala sam sa decom od 14 godina, pa sam molila da me prebace u tim sa starijim igračima. Sada, da bih održala formu, i na prijateljskim utakmicama igram u muškom timu", objašnjava Marija.
Ne žali se što nema suprugovu podršku - dovoljno je što je ne ometa. Ipak, počeo je krajičkom oka da prati ragbi utakmice od kako je Marija sa ženskom reprezentacijom Srbije u B grupi igrala u kvalifikacijama za prvenstvo Evrope u Danskoj.
Mlađi Marijin sin, Stevan (9), kapiten je petlića, stariji Milan (14) je u kadetima, Marija, kada nema utakmica ženskog tima, igra sa svojom decom u istom timu.
Marija se ranije bavila košarkom. Očigledno hrli izazovima: koš joj je, iz njene perspektive, bio "nebu pod oblake".
Često nas tako, dok živimo u uverenju da čvrsto držimo život u rukama, događaji vode u neočekivane poduhvate.
Po delima nekih istoričara, igru sličnu ragbiju poznavali su stari Kinezi 200 godina pre nove ere, ali i u Egiptu, Grčkoj, Rimu, Španiji, Filipinima, Polineziji...
Te su igre služile kao izvrstan i efektan model za čeličenje vojnika, za razvijanje refleksa, borbenog duha i zajedništva.
Zato je negdanji profesionalni vojnik britanske armije Fil Drejk (Phile Drake), bivši ragbista, dolaskom u Smederevo doneo u sebi i u prtljagu ljubav prema tom sportu.
Čim se malo privikao na novo okruženje, običaje, tempo i shvatio da nikad "nema problema", počeo je da propagira ragbi.
Ragbi savez Srbije podržao je ideju ne samo rečima već i delom: ragbi reprezentacija Srbije odigrala je u Smederevu dve utakmice. Sledeći korak bio je popularizacija po osnovnim i srednjim školama u gradu. Prijavilo se više od sto kandidata iz Smedereva i okoline do koje se proneo glas o ragbiju.
Sličnom se svako raduje, pa je Fil našao i istomišljenike u Smederevu. Nekadašnji ragbi igrač Čelika iz Zenice od dolaska u Smederevo, pre desetak godina, tugovao je za ragbijem. Sada je u Iron fortreš klubu trener petlića, pionira i kadeta.
Da bi izdržavao Iron fortreš, klub čiji je Fil predsednik, sponsor i suvlasnik sa suprugom Ljubicom, preduzimljivi vojnik je u Ulici kralja Petra Prvog, dugoj jedva 300 metara, u kojoj se stislo oko 40 kafea, na mestu gde je engleski bokser Robert Noden iz Sautemptona držao pab Time out, otvorio pab Džordž: ime lokala napisano je na čudnom engleskom, duhovito, prvo slovo je ćirilično.
"Ragbi nije sport samo za muške. Boks je grub sport, fudbal je grub, karate je grub, gotovo svaki sport je grub i žene se bave boksom, fudbalom, karateom. Zaključujem da ragbi nije grub. Ako ja sa svojih 40 kilograma znam kako da padnem, da se ne povredim, onda nije bitno ko igra protiv mog tima", kaže Marija.
