Da imam vremena možda bih se i obrijao
Velika igračka karijera je završena, košarkaška legenda je sada na najvišem mestu u sportskoj hijerarhiji, ali se bavi i humanitarnim radom, biznisom.
Tema za razgovor sa predsednikom Olimpijskog komiteta Srbije ima "mali milion", ali od kako je završio karijeru Vlade Divac najviše voli da priča o - fudbalu. Zato gotovo svaki razgovor sa njim kreće od najvažnije sporedne stvari na svetu. Pre nekoliko godina imao je pretplatnu kartu za ložu Čelzija, retko propušta mečeve voljene Sloge iz Kraljeva, podrazumeva se da je redovan i na Stadionu Partizana...
Vlade Divac priznaje da je fudbal prvi sport koji ga je "uzeo pod svoje" i nikada ga nije pustio.
"Prvo sam se, kao klinac, zainteresovao za fudbal, potom su na red došli košarka i odbojka. Mada, sećam se perioda kad je za vreme Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu aktuelan bio hokej na ledu, pa smo pravili nekakve improvizovane palice. Sve u svemu, bio sam prava sportska duša. Ipak, fudbal mi je bio i ostao broj jedan. Imao sam 12 godina kada sam kao petlić stajao na golu FK Polimlje iz Prijepolja. Jednom prilikom igrali smo utakmicu po kišovitom vremenu i zbog toga sam izbegavao da se bacam po blatu. Po završetku meča prišao mi je trener i posavetovao me da pronađem neki dvoranski sport, pošto golman mora u blato, tu nema razmišljanja. Zbog toga imam običaj da kažem kako mi je taj čovek uništio fudbalsku karijeru, jer bi, možda, bila uspešnija od ove košarkaške", uz smeh priča Divac.
Oterali ga iz fudbala
Jedno vreme trenirao je uporedo košarku i fudbal.
"Zato nisam imao problem sa prilagođavanjem kada sam definitivno napustio fudbal. Veoma brzo su me primetili skauti, pa sam dobio poziv kraljevačke Sloge. Kao 16-godišnjak postao sam prvotimac, da bi u narednoj sezoni bio ne samo standardan, nego i prvi igrač kluba, iako sam bio i duplo mlađi od svih ostalih. Tada je Conja Koprivica bio trener Sloge. Nažalost, te godine smo ispali iz lige, ali sam imao fenomenalnu sezonu iza sebe i zaigrao 1986. za reprezentaciju na Svetskom prvenstvu. Odmah posle toga prešao sam u Partizan".
Neki bi rekli - ostalo je legenda, ali Divcu nije bilo lako po dolasku u Beograd.
"Pomoglo mi je to što sam sa 14 godina otišao u Kraljevo i tamo počeo da živim sam, bez roditelja. Ipak, Beograd je nešto sasvim drugo i ko zna šta bi bilo sa mnom da me nije sačekao brat Ivica, koji je u to vreme studirao. Mnogo mi je pomogao da se koncentrišem na ono zbog čega sam došao u glavni grad".
|
Vujoševića su bojkotovali |
"Svaki od gradova u kojima sam proveo neko vreme doživljavam kao svoje. Od Prijepolja, gde sam rođen, preko Kraljeva, Beograda, pa sve do Kalifornije. Sve ima svoj razlog zbog čega je tako bilo. Na primer, za vreme boravka u Kraljevu sam sazrevao, postao čovek i stekao prijatelje za ceo život, dok sam u Partizanu postigao reprezentativne uspehe i bio deo tima koji je bio najbolji u Evropi. To mi je bila odskočna daska za NBA, gde sam izgradio veliku karijeru i gde se dogodio vrhunac. Teško mi je zbog svega toga da se odlučim i kažem kada i gde mi je bilo najlepše".
Možete li da navedete koji su to, bar najvažniji faktori da neko postane vrhunski as?
"Ima nekoliko stavki koje moraju da se realizuju da bi se neko ostvario, ne samo u sportu, nego i u svim drugim sferama života. Pre svega, moraš da poseduješ talenat za to što radiš. Drugo, da uživaš u tome što radiš, na trećem mestu da mnogo radiš i, na kraju, da imaš sreću da ti se neke stvari poklope u životu. Bez ta četiri faktora teško se dolazi do visina".
Vidite li nekoga od talentovanih srpskih igrača koji bi mogao da krene stopama vaše generacije?
"Nažalost, danas decu pritiskaju menadžeri i roditelji da uspeju u košarci, ali ne zato što je vole, nego radi ostvarenja finansijskog efekta. Ponoviću, poenta je da se čovek bavi sportom ili bilo kojim drugim poslom jer ga voli, a ako ga radi kvalitetno, doći će sve samo po sebi. Ja sam imao sreću da se to što radim plaća toliko koliko se plaća. Mogao sam da odigram još tri sezone u NBA i imam dobar ugovor, međutim, čim sam osetio da mi je košarka postala posao a ne zadovoljstvo rešio sam da stavim tačku na aktivno igranje. Dovoljno je da se dva puta dnevno svlačiš i presvlačiš, pa da se umoriš".
U NBA iz - zadovoljstva
Kakav je bio osećaj kada ste potpisivali prvi milionski ugovor?
"Lepše sam se osećao kad sam dobio prvih 100 dinara od Sloge! Bio je to prvi dinar koji sam lično zaradio".
Po dolasku u NBA igrali ste sa istom dozom drskosti i vica kao u novobeogradskoj Hali sportova. Odakle toliko samopouzdanje?
"Naprosto, znao sam zbog čega sam otišao tamo i jako sam verovao u kvalitet koji posedujem. Uopšte nisam imao potrebu nekom da se dokazujem, već sam želeo da, kao i uvek, igram iz zadovoljstva, najbolje što znam. Bio sam siguran da je to dovoljno da budem tu gde jesam. Mene i danas, pogotovo kad odem u Ameriku, pitaju kako sam postao jedan od najboljih dodavača u NBA. A, moj odgovor na to pitanje glasi: "Ne znam, samo sam to uradio, pošto sam umeo sekund ranije od svih da vidim šta će se desiti na terenu".
|
Veličanstveni trijumf tenisera |
"Imao sam sreću da me u ranoj fazi karijere uče sjajni treneri. Jedan od njih je Kimi Bogojević, on i danas razume bolje košarku nego bilo ko u Evropi. Kao klinac voleo sam da otvaram kontranapad, a Kimi je insistirao na tom prvom pasu. Iz tog razloga sam dosta vežbao na treninzima i to tako što sam bacao loptu u tablu, skakao i hvatao je i već u vazduhu gledao šta se dešava po terenu. Uživao sam da na taj način upošljavam saigrače. Paspalj je u Partizanu dosta koristi imao od toga".
Bilo je teških trenutaka u 2010, posebno za ljude u vašem Kraljevu?
"Tužno je bilo gledati scene razorenih domova i uplakane ljude, ali, s druge strane, nadu u bolje dane ulila je humanost koju su u rekordnom roku iskazali građani Srbije. Iako su teška vremena, svi su skupili snage da pomognu, pa pomoć stiže sa svih strana. Lepo je videti kad se ljudi udruže i pomažu jedni drugima. Zbog svega toga se nadam da se u Kraljevu neće na kraju završiti kao što je to bio slučaj posle zemljotresa u Mionici".
Da li vam je dan ponekad suviše kratak?
"Zaista imam dosta obaveza u radu Olimpijskog komiteta, koji podrazumeva brojne sastanke i putovanja, zatim su tu i aktivnosti na humanitarnom polju, porodične obaveze, ali, uz dobru organizaciju, sve se stigne na vreme. Kada bih imao više vremena, možda bih i obrijao bradu", šalom i smehom zaključio je razgovor Vlade Divac.
|
Tamna strana biznisa
Možda je pobeda na frontu za predsednika Olimpijskog komiteta Srbije neka vrsta satisfakcije? |
Samo Matija pod koševima
Da li je Vlade Divac imao nedoumica po pitanju povratka u otadžbinu, kada je okončao karijeru?
"Deca su nam odrasla u Americi i uvek sam razmišljao da, kada dođe vreme njihovom tinejdžerskom periodu, jedno vreme živimo u Srbiji. Luka danas ima 20, Matija 17, a Petra 13 godina".
Da li se neko od njih zainteresovao za sport?
"Matija trenira košarku, trenutno je u juniorima Partizana, Petra se nešto malo bavi odbojkom, dok je Luka oduvek bio više okrenut zimskim sportovima i to onim ekstremnijim, kao što su snoubord i skijanje".
Kako stoje stvari sa Matijom, da li ga i u kojoj meri "forsirate"?
"Visok je skoro dva metra, poseduje radne navike i sve je do njega. Nema tu potrebe za nekakvim forsiranjem, deci bi trebalo usaditi naviku da, kao što rekoh, uživaju u svemu što rade. Ili znaš ili ne znaš, koliko se bude izborio, toliko će i dogurati. Normalno da se nadam da će uspeti".
Pre nego što ste se skrasili u Beogradu, proveli ste neko vreme u Madridu. Zašto ste izabrali Španiju?
"Želja moje supruge i mene bila je da svi zajedno naučimo španski jezik. Smatram da je veoma značajno kada čovek zna više jezika. Sve u svemu, imali smo jedno lepo iskustvo. Igrom slučaja, Peđa Mijatović je tada bio u Realu, pa me je pozvao da pomognem njihovom košarkaškom pogonu, tako da sam godinu dana bio savetnik u Realu. Posle dve godine smo došli u Beograd, mislim da nam je to bila super odluka".
|
Pripreme za londonsku žetvu |
