Zovi Saru Kej i sve je - OK

Mnoge devojčice koje su odrastale sredinom osamdesetih godina prošlog veka još živo pamte one famozne sličice Sare Kej. Svetla klinka s pegicama, neprolaznim pantalonama zvoncaricama i šeširom širokog oboda, kao i čitava galerija njenih drugarica i drugova, koji simpatičnim stihovima opisuju - prve ljubavi. Kad neke od tih devojčica, spremajući stanove i otvarajući stare, prašnjave kutije, pronađu davno zaboravljene, ali očuvane albume sa pomenutim sličicama, prisete se detinjstva i prvih pravih leptirića u stomaku.

EPA/FRANCK ROBICHON

Neprikosnovena na mreži: Nataša iz doba kad je igrala za Srbiju

Poput tih devojčica, i neke od odbojkašica širom sveta povremeno su u prilici da se sretnu sa Sarom Kej. Tada se vrate u doba prvih odbojkaških treninga i lekcija i prisete kako su pale na čari ove prelepe igre. A Sara Kej je porasla i od mnogih tih devojaka je starija i po 10-15 godina. Ali, nekadašnji zanos u igri je ne napušta. Na teren svaki put izlazi puna želje da pokaže šta zna, kao nekad kad je ulazila u prvi tim čuvenog Jedinstva u takođe čuvenom Velikom parku.

Nataša Krsmanović - od malih nogu užička Sara Kej, ovog leta će napuniti 33 i još igra odbojku na vrhunskom nivou. Onako kako je pamtimo iz vremena prvih uspeha ženske reprezentacije Srbije. Dokaz za to je poziv Albe Blaž i njenog nekadašnjeg trenera Darka Zakoča da pojača ovu ekipu za finalni turnir CEV Lige šampiona, koji će se 5. i 6. maja održati u Bukureštu.

Rumunski tim, formalni domaćin ovog događaja, u polufinalu će podeliti megdan sa Galatasarajem i u slučaju pobede u finalu bi se borio sa boljim iz duela italijanskog Koneljijana i branioca titule Vakifbanka.

A za to je pomoć Nataše-Sare Krsmanović i te kako potrebna!

Galata favorit

Jednu od najboljih evropskih srednjih blokerki pozvali smo u jeku priprema Albe za fajnal-for. Na razgovor za "Vesti" pristala je iz prve, dobro raspoložena, strpljivo odgovarajaći na svako pitanje. Krećemo od ove, za neke neočekivane, jednokratne saradnje s rumunskim klubom.

- Ko pažljivo prati dešavanja u svetu ženske odbojke, za njega nije bilo iznenađenje što smo Tijana Malešević, još jedna moja Užičanka i ja dobile poziv iz Blaža. Alba je odlično odigrala prvu fazu Lige šampiona, ostvarila pet pobeda iz šest mečeva i prihvatila se domaćinstva finalnog turnira. Od tog trenutka čekali su rasplet i naredne rivale i razmišljali o pojačanjima. Tića i ja smo bile logičan izbor. Prvo, pojačaćemo konkurenciju baš na pozicijama koje garantuju bolju igru u odbrani - na prijemu i bloku, što je za ovakav turnir od velikog značaja. Drugo, obe smo sezonu počele i mnogo pre drugih završile u turskom Seramiksanu. S obzirom da se naš klub nije plasirao u plej-of i da nismo igrale u evropskim takmičenjima, bile smo logičan izbor i, da budem do kraja iskrena, ja sam poziv Albe i - očekivala.

Nije, naravno, beznačajno ni to što je trener Albe Darko Zakoč - dodajemo i Nataša, uz osmeh, odgovara:

- Naravno, Darko me dobro poznaje, još s početka moje karijere u Jedinstvu. Eto, posle toliko godina, ponovo sarađujemo i - sve je kao nekad.

Kakvi su prvi utisci o novoj sredini?

- Rumunsku odbojku dobro poznajem, imala sam o klubu iz Blaža neka lepa saznanja i od ranije, ne samo prateći njihove igre, već i zahvaljujući čestim dolascima u Rumuniju. Dobra ekipa, zaista. "Skockana" od nekoliko odličnih Rumunki i mnogih internacionalki - tu su i Nemica, i Turkinja, Brazilka, dve odlične Kubanke, Portorikanka... Nemaju previše međunarodnog iskustva, pa i na tom polju treba da pripomognem. Eto, ispada da sam opet - najstarija - smeje se Nataša i nastavlja. - A tu su i naše - Aleksandra Crnčević, Tijana. Prava je šteta što se Marina Vujović povredila, odsustvo takvog libera je veliki peh.

Kakve su šanse Albe protiv Galatasaraja?
- Ne treba da podsećam na kvalitet turske lige i njihovih klubova. Poslednjih godina, tamo su najbolje svetske igračice i, sudeći po tome, Galata je sigurno favorit. Međutim, i Tijana i ja ih dobro poznajemo. Ove sezone smo igrale za Seramiksan s njima i videle da su sklone oscilacijama u igri. Drugim rečima, mogu da igraju neverovatnu odbojku, videlo se to u onom presudnom meču u Novari u kojem su izvadile kartu za fajnal-for, ali mogu da i igraju ispod očekivanja. Mi se, dakle, spremamo za taj jedan meč kao za biti ili ne biti.

Drugi polufinalni par čine Imoko Volej Koneljijano i Vakifbank.
- Za mene je turski tim apsolutni favorit. Ne samo u ovom meču, već i na čitavom turniru - kratko i jasno će Krsmanovićeva.

Stalno sa svojima

Poslednjih godina, završnice evropskih kupova ne mogu da se zamisle bez naših odbojkašica. Nataši će ovo biti četvrti fajnal-for.

- Imala sam sreću da igram u klubu kao što je Rabita iz Bakua, u kojem se poklopilo sve što je potrebno za veliki uspeh: i finansijska sigurnost, i sjajna organizacija, i odličan tim i vrhunske ambicije. Tih godina ređali su se trofeji u šampionatu i Kupu Azerbejdžana, redovno smo igrali i na finalnim turnirima Lige šampiona. Tačno je, ovo će mi biti četvrto učešće na turniru, ali na kraju - to je turnir kao svaki drugi.

Ipak, dva puta ste igrali finale.
- Ali, nisam osvojila.

Ostaje žal?
- Ne, žaljenje se javlja onda kad ste blizu pobede, pehara, uspeha, a sve vam to nekako u sekundi, igrom slučaja, isklizne iz ruku. Rabita nije ni došao u tu situaciju. Oba puta finale smo igrale baš protiv Vakifbanka, koji je i tada bio jak kao zemlja, i oba puta smo - glatko izgubile.

Dobro, jednom ste im se i revanširale?
- Da, da - odzvanja Natašin smeh. - Jednom smo igrale s Vakifbankom i finale klupskog Svetskog prvenstva i vratile smo im milo za drago. U tom meču smo ih dobile lako i ubedljivo i - postale svetske šampionke!

Godine provedene u Bakuu, ali i one prethodne i one koje su tek usledile, pamti i po druženju sa saigračicama.
- Zaista sam imala tu neku lepu priču kroz čitavu karijeru, da sam u gotovo svakom klubu i zemlji u kojima sam igrala bila okružena našim igračicama i prijateljicama iz reprezentacije. U švajcarskom Voleru, koji mi je takođe ostao u srcu, bilo je mnogo naših - i Slađa Erić, Anja Spasojević, Ivana Đerisilo s kojom sam kasnije igrala i u Galatasaraju, u Bakuu su bile Mira Golubović, Jasna Majstorović, Sanja Starović, a trener nam je bio Zoran Gajić. U Peking sam išla sa Suzanom Ćebić, u Tursku sa Tijanom... Jedino sam neko vreme bila sama u Italiji. To druženje, to zajedništvo mnogo znači. Uz sve to, odbojka mi je kao što vidite donela i brojna putovanja po celom svetu, upozvanje mnogih ljudi i kultura, i to je neprocenjivo.

Percekcionista Darko Zakoč

Vraćamo se na početak priče, na ponovnu saradnju sa trenerom Darkom Zakočem, koji je u neku ruku jedan od najzaslužnijih ljudi za bogatu Natašinu karijeru.

- Šta reći u ovako malo vremena i mesta o čoveku i stručnjaku koji je toliko uticao na moje igračko stasavanje i dalji put. Moj prvi utisak posle toliko godina jeste da je Zakoč ostao manje-više isti, dosledan sebi i svojim principima. On je perfekcionista. Traži od ekipe i od svake odbojkašice ponaosob mnogo i - mnogo daje. Rekla bih da daje celog sebe i sve što zna. Insistira na tehnici, taktici, radu i poštovanju rada i obaveza. Ne odustaje od svojih ideala i ja bih iskreno svakoj odbojkašici na svetu poželela da na početku karijere imaju kraj sebe takvu osobu i takvog stručnjaka jer će im on olakšati i život i posao. Kad u ovom našem sportu, a to vremenom postane posao kao i svaki drugi, postanete profesionalac, tada se pred vas postavljaju samo zahtevi kojima treba da odgovarate. Tada više nema vremena ni prostora za ispravljanje nečega što ste propustili u prvim godinama karijere. Tada više niko ne može da vam skrene pažnju u čemu grešite i da sa vama radi satima, danima, mesecima, da hiljadu puta ponovi jednu te istu vežbu kako biste neki element u igri doveli do savršenstva. E, takav je Darko Zakoč, a takav je i Zoran Terzić s kojim sam deset godina radila u reprezentaciji, i takvi su mnogi naši ljudi koji vole to što rade i potpuno se predaju i igračima, i klubu, i sportu. Svima njima jedno veliko hvala za to što sam postala, za to što jesam - u dahu priča Nataša, a mi pomišljamo - retko je i stoga još lepše čuti ovakvo priznanje ljudima koji ponekad ostaju i gotovo bezimeni u dubokoj senci velikih uspeha.

Nataša - pitamo na kraju - saradnja sa Albom je kratka, samo za fajnal-for. Šta posle toga? I dokle?
- Ne znam još, sada sam potpuno koncentrisana na završnicu Ligu šampiona. Posle će doći neki novi klub, neke nove obaveze. Dokle? Ne znam ni to. Rekla sam već da sam poslednjih sezona, gde god da igram, najstarija i najiskusnija. Ali, neću ništa da najavljujem. Znate ono staro pravilo - igrač spomene oproštaj i onda produži za još jednu godinu, pa još jednu. Neću tako. Igraću dok uživam. A još uživam. I onda, kad tog osećaja nestane, znaću da je kraj - poručuje užička Sara Kej, koja i dalje gospodari onim odbojkaškim visinama nad mrežom.