Okolić za "Vesti": Jedan as sve promenio
Fitnes centar Asprija u Berlinu takoreći je drugi dom 24-godišnjeg Aleksandra Okolića, odbojkaša Berlin Risajkling volejsa. Prva je sportska dvorana na Olimpija stadionu, gde svakodnevno ima po dva treninga, dok najmanje vremena provodi u stanu, koji je, takođe, u neposrednoj blizini.
Ne možete ga prevideti: visok 2,05, sportske građe, sa velikim šakama i dugim prstima kao pijanista. U razgovoru je krajnje prirodan i iskren, a rečenica koju spontano koristi "i onda sam rešio da dam sve od sebe...", zapravo je dokaz njegovog pobedničkog mentaliteta.
Rano odvajanje od porodice
Rođen je u Doboju, a detinjstvo provodi u Modriči sa roditeljima i mlađom sestrom i bratom, u gradu koji ga je predodredio za odbojku.
- U Modriči je odbojka prevladavala i bila popularnija od košarke. Bio sam sitan i mršav, ali kada sam počeo da treniram, naglo sam izrastao. Koliko sam voleo odbojku, govori i to što sam išao na treninge čak i sa visokom temperaturom. U razredu je dosta mojih drugova treniralo, a privlačila su me i takmičenja, putovanja, stalno smo negde išli - počinje priču Okolić.
To je trajalo oko dve godine, a onda je otac odlučio da ga 2008. pošalje na pripreme koje je organizovala Crvena zvezda u Svilajncu, s namerom da se uveri da li je Aleksandar stvarno talenat kao što su ga hvalili u Modriči.
- Prvih dana u kampu nije bilo sjajno, a onda mi je trener rekao: "Ili radi ovako, ili nema ništa od odbojke!" Kao da me je to osvestilo. Shvatio sam da treba da se fokusiram, a ne samo da skačem i udaram loptu svom snagom. Trudio sam se i bivao sve bolji, da bi posle deset dana trener rekao mom ocu da sam napredovao više nego neki za mesec dana. Takođe je rekao da bi me uzeli u Zvezdu i da bi on radio sa mnom.
Voli jake utakmice
Prošle godine je BRV uspeo da uđe u fajnal-for.
- Trener je video da volim da igram jake utakmice, što se pokazalo i u Ligi šampiona. Prolazili smo grupe i došli do fajnal 8. Prvo smo izgubili u Istanbulu, a kod kuće dobili. Igrao se zlatni set, pobedili smo i dočekali Ruse. Kada smo čuli koja ekipa dolazi, nismo preterano verovali u trijumf. Međutim, oslobodili smo se i pobedili ih sa 3:2, a zatim i u gostima u petom setu. Nikola Kovačević je tada bio veliki stabilizator u timu. Iako smo na kraju osvojili četvrto mesto, to je ogromno dostignuće za berlinski klub - smatra Okolić.
Aleksandar se tako u svojoj 15. godini našao pred životnom prekretnicom: da li da ostane u Modriči ili ode u Zvezdu koja je za njega kao "klinca" bila pojam? Otac, najpre šef policije, koji danas radi u Ujedinjenim nacijama, smatrao je da treba da ide, dok je majka reagovala "tipično zaštitnički" i bila protiv. Izazov je prevagnuo i Aleksandar je sa velikim snovima krenuo za Beograd. Međutim, početak nije bio onakav kako ga je zamišljao.
- Umesto u sportski internat, smestili su me u jedan srednjoškolski dom, prilično zapušten... U domu sam bio 8-9 meseci, i to je bila velika promena u mom životu. Moje ponašanje se pogoršalo, bio sam usamljen, tražio društvo i - izabrao pogrešno - priseća se Okolić.
Otac je u telefonskim razgovorima osetio da nešto nije u redu i izmestio je sina iz doma, kod tetaka u Beogradu.
- Trajalo je dva meseca da se izbaci iz mene to nezadovoljstvo i razočaranje. Ali, ne krivim nikoga, jer sam dosta sazreo u tom periodu - iskren je Aleksandar.
Ispoštovao Zvezdu do kraja
Kada se kompletna porodica 2010. preselila za Beograd, sve je opet bio u redu.
- Te godine su Bojović i Rašić bili srednji "blokeri" Zvezde, a mene su registrovali kao trećeg. Radili smo sa Željkom Bulatovićem i za dve godine sam dosta napredovao, sazreo, stekao novo društvo. Jednostavno, u mom životu se obrnuo jedan krug.
Zaigrao je za prvi tim kod trenera Duška Nikolića i do 2015. konstantno igrao u Zvezdi.
- Osvojili smo 5-6 titula, sve do nekog perioda kada sam osetio potrebu da idem dalje i da sam prevazišao tu ligu.
U Zvezdi je imao ugovor na četiri godine, plus dve, koji nije mogao tek tako da raskine jer je klub tražio ogromno obeštećenje.
- Rekao sam da ću ispoštovati sve što treba i otići bez ikakvog opterećenja, što bi rekli "čist račun - duga ljubav"!
Vreme za promene
Okolić ima još godinu po ugovoru koji je potpisao, i već polako oseća potrebu za promenom u sportskoj karijeri, ali kaže da je još rano da o tome govori.
- Konsultujem se sa menadžerom kako da zaobiđem problematiku kluba ukoliko odem. Osećam da bi bilo dobro da se oprobam u jačoj ligi, a prelazni rokovi su na kraju sezone, dakle, ostalo je još nekoliko meseci.
U to vreme je kadetska reprezentacija Srbije osvojila sve što se moglo osvojiti, a Aleksandar je i u prvom timu stekao puno dragocenog iskustva.
- Igor Kolaković me 2014. pozvao u reprezentaciju da popuni mesta Stankovića i Podraščanina, koji su tada bili u svojim klubovima. Tu sam se trudio i sam sebe testirao da li mogu da pariram tako jakim imenima.
Dolaskom Nikole Grbića na mesto selektora 2015. napravljene su dve reprezentacije: jedna za Svetsku ligu, i B-reprezentacija za Baku.
- Izabran sam za drugu selekciju i imao nedelju dana da popunim mesto dok ne dođu stariji. Dao sam sve od sebe za tih sedam dana, i sreća ili šta li je, to se dopalo Nikoli i rešio je da zameni Radića, starijeg trećeg srednjaka i ubaci mene.
Grbićevo poverenje
Prelomni trenutak se dogodio 2015. u Svetskoj ligi, kada je Srbija u dramatičnom meču nadigrala tada aktuelnog prvaka sveta Poljsku.
- Nikola me ubacio za meč loptu na servis. Ako pogrešim, ismejaće me, pomislio sam, ali on me samo potapšao i rekao da dam sve od sebe i da on snosi odgovornost. Svi gledaoci u dvorani Marakanazinjo viču: "Hajde Okola! (nadimci su mu Boske i Okola). Nisam osećao nijedan deo tela, ali kažem sebi da idem na sve ili ništa. Kada sam servirao, vidim da lopta leti i pada u protivnički teren. Odjednom svi trče i skaču na mene, iako još nisam bio svestan šta se desilo. To je čuveni as koji me je lansirao! Sledeći dan, protiv Amerike za finale, gubili smo sa 13:12 peti set. Nikola reši da ubaci mene na servis i korektora Sašu Starovića. Prvi servis je bio OK, osvojili smo taj poen i kod 13:13 serviram i udarim loptu sa malo više samopouzdanja. Bio je as, ali su protivnici tražili čelendž, koji je pokazao da je lopta bila pola napolju, pola u terenu, bukvalno na samoj liniji. Tako smo preokrenuli meč i ušli u finale, gde smo izgubili od Francuza, ali smo ipak uzeli srebro.
Jelena leči nostalgiju
Mladi sportista je pronašao veliku ljubav i oslonac kod devojke Jelene, koja ga često posećuje u Berlinu i pomaže mu da prebrodi samoću i jednoličan ritam treninga i utakmica. Njen duži boravak u Berlinu je za sada teško ostvariv, jer lepa Beograđanka vodi porodičnu firmu i poslovno je zauzeta. - Međutim, kada je tu, bukvalno svaki minut isplaniramo kako ćemo da provedemo. Ona dođe otprilike na svakih mesec i po dana, ili ja idem dole kad god mogu - objašnjava Aleksandar.
I pored ostvarenosti i uspeha u sportu, i dalje ne popušta čežnja za kućom, porodicom, devojkom, a nedostaje mu čak i naš srpski mentalitet.
- U timu su momci iz Kanade, Amerike, Francuske, Australije... Svi oni su dobri momci, družimo se, ali, recimo neki naš vic njima nije smešan, a meni nisu njihovi. To su te kulturološke razlike.
Okolić je, naravno, svestan da je još besmisleno da razmišlja o povratku u Srbiju, jer sportska budućnost mu se široko smeši i velika je satisfakcija kada pomisli koliko je napredovao od vremena kada se kao 15-godišnjak otisnuo u nepoznato. U Srbiju će tek posle završene sportske karijere, to je već rešena stvar, ali za sada je samo turista u rođenoj zemlji.
To su stvari koje se pamte za ceo život, kao i istorijsko zlato već sledeće godine u Svetskoj ligi, i to pobedom nad devetostrukim prvacima Brazilcima u Krakovu. Mada, uvek ima i onih manje lepih sećanja, kao što je iste te godine u januaru bilo nesrećno ispadanje Srbije u kvalifikacijama za Olimpijske igre u berlinskoj Maks Šmerling dvorani.
- To je bilo stvarno kobno za nas, pošto je san svakog sportiste da ode na Igre - kaže Aleksandar i dodaje. - Tokio nam je sada svima cilj, na to smo fokusirani.
Grbić ima viziju da dovodi mlade odbojkaše i njih forsira, tako da je prosek godina srpske seniorske reprezentacije 24-25. Okolić se uklapa u taj koncept.
"Osveta" Fridrihshafenu
U Bundesligi im je najtvrđi rival Fridrihshafen, koji je i sada trenutno prvi na tabeli.
- Oni su nas cele sezone pobeđivali, sve do finala kada su ostala dva meča, kada smo ih mi dobili i osvojili titulu. Tako smo u 2016/17 bili među četiri najbolje ekipe u Evropi i šampioni Bundeslige.
- Prošle godine smo bili treći na EP, izgubili protiv Nemačke i borili se za bronzu. Ulazio sam u kritičnim momentima kada gubimo ili dobijamo, kada je potrebna psihička stabilnost, i mogu reći da to nije nimalo jednostavno. Dok nisam došao do Nikole kao selektora, nisam bio tako psihički stabilan, više sam išao na snagu i agresiju. Svaki profesionalni igrač mora da to prevlada u sebi, jer mu to čini samo lošu uslugu. Trener treba da bude dobar stručnjak i psiholog, a opet ne previše prijatelj sa igračem. Skoro smo imali situaciju ovde u Berlinu gde je jedan mladi trener smenjen jer je bio previše popustljiv prema igračima, što takođe ne valja - smatra Aleksandar.
U Berlin je došao 2016. kao zamena za teško povređenog Australijanca Nehemijaha Motea, koji je bio tek potpisao za Berlin.
- S obzirom na njegovu ozbiljnu povredu kolena, mene su doveli kao trećeg "srednjaka" i "autsajdera". Znao sam da treba da dam sve od sebe, kao što uvek radim, i to sam i uradio - ponovio je Aleksandar svoju formulu za uspeh.
Menadžer berlinskih Volejsa Kaveh Niromand je jednom prilikom rekao da im se "posrećilo sa dolaskom Aleksandra koji je mlad, ima veliki potencijal za napredovanje i srčanost sa kojom može da se meri sa najboljim igračima Evrope"!
