Američki san živi u - Srbiji

Širom sveta, na stotine hiljada mladih ljudi mašta o odlasku u Ameriku i prilici da studiraju na nekom od tamošnjih univerziteta. Tek deseti deo dobije tu priliku, a još manji procenat uspe da stekne diplomu, znanje i zvanje. Od ovog ukupnog broja malo je onih koji su uporedo sa studiranjem mogli još da se bave i nečim što istinski vole, recimo sportom. Da im urođeni talenat i godine upornih treninga omoguće da dobiju stipendiju, pa čak i da se pojedine visokoškolske ustanove otimaju za njih.

M. Karović

Nataša Savović

Nataša Savović, poreklom Crnogorka, Pećanka rođenjem, a duhom Beograđanka od glave do pete, jedna je od malobrojnih devojaka koje su uspele da spoje i lepo i korisno. Kao talentovana odbojkašica, koja je vremenom stasala u vrsnu igračicu, dobila je školarinu za odlazak preko Velike bare, tamo je igrala odbojku, postala šampionka, izučila škole, diplomirala matematiku...

Reklo bi se da je ostvarila američki san, onaj o kojem sanjaju mnogi njeni vršnjaci i vršnjakinje. I onda, kad je mogla mirne duše da bira između brojnih ponuda za dalje usavršavanje ili zaposlenje koje bi joj potpuno obezbedilo budućnost, odlučila se za, po mnogima, neočekivani potez. Nataša je svoju odluku prijateljima saopštila na najjednostavniji mogući način - objavom na popularnoj društvenoj mreži Fejsbuk.

- Posle četiri i po godine, 8.000 kilometara udaljenosti od kuće, ostvarila sam veliki cilj. Samo Bog zna koliko je treninga iza dva šampionska prstena, koliko je sati učenja za diplome u primenjenoj matematici i statistici, sa priznanjem u Magna Cum Laude.
Vreme je da se vratim tamo gde moje srce pripada.

Razlozi za povratak

Kako tako, to je iznenadilo mnoge, ali ne i one koji je dobro poznaju. Jer, popularna Nale je i te kako imala dobre razloge za ovakav potez. Nije krila da ju je svih ovih godina mučila nostalgija. Da su joj nedostajali porodica, Beograd, Srbija, prijatelji. Dalje, ostanak u SAD značio bi oproštaj od odbojke, sporta kojem je posvetila život. A to bi bilo prerano, pošto će u februaru napuniti tek 23 godine. I na kraju, a možda je to i na prvom mestu, u njenom srcu posebno mesto već tri i po godine ima i jedan Saša. Upoznali su se i zavoleli na odbojkaškim terenima. A on je u Novom Sadu i, priznaćete, tolike hiljade kilometara daljine svaki dan ispunjavaju čežnjom.

- Dobro sam razmislila - naglašava Nataša čim se pojavila u našem beogradskom dopisništvu.
Poznajemo se godinama, zajedno smo provodili mnoga leta špartajući Srbijom uzduž i popreko, idući svuda gde se igrao dobar bič volej. Zato znamo, onim njenim sjajnim očima, širokim osmehom i neukrotivom nikolkidmanovskom kosom, na juriš će osvojiti simpatije svih zaposlenih u "Vestima".

I, bi tako!

- Kažem, o svemu sam dobro razmislila - nastavlja Nale. - Nedostajali su mi moji, nedostajao mi je Beograd, a da sam ostala posle četiri i po godine igranja odbojke na zaista visokom nivou morala bih ovom sportu da kažem "zbogom". Zato sam odlučila da spakujem kofere i da se vratim. Mami me odbojkaška lopta, mogu i želim još dugo da igram. A, karijera... Nešto mislim, sad već i kod nas ima mnogo američkih firmi kojima će jednom biti potrebna diplomirana matematičarka i, možda još pre, statističarka.

Naporan studentski život

Kako izgleda studentski život u Americi?
- Živela sam u apartmanu van kampusa Univerziteta, u uslovima koji se mogu opisati kao smeštaj sa pet zvezdica. Sa cimerkama sam delila veliki dnevni boravak i kuhinju, na raspolaganju smo imale bazen i teretanu. Ritam je naporan. Ustajanje je pre šest, dan počinje treningom u teretani, slede predavanja do ručka, potom tročasovni odbojkaški trening, a potom učenje u biblioteci. U devet, pola deset uveče vreme je za spavanje, pošto se treba spremiti za isti takav sutrašnji dan.
SAD imaju vrhunske odbojkašice iako nemaju profesionalnu ligu...
- Upravo tako i to zbog izuzetno organizovanih liga koledža i Univezitetskih konferencija, Samo Prva divizija broji 330 univerziteta i svi imaju odbojkaške ekipe. Putuje se s kraja na kraj Amerike, igra se po dva-tri meča nedeljno i to na izuzetno kvalitetnom nivou. Utakmice prati i po 20.000 ljudi. Ima dosta strankinja - Brazilki, Evropljanki, sa mnom je bila Beograđanka Aleksandra Đurić iz Radničkog. Naš trener, Mađar Forman, često bi putovao u Evropu i tražio dobre odbojkašice. Amerikanke su takođe sjajne, ali kad završe studije nemaju više gde da igraju. Zato sve više dolaze u Evropu, i to u - najjače klubove.

Put u Ajdaho

Prisećamo se leta 2013. godine, susreta na jednom turniru odbojke na pesku u Bačkoj Palanci, kad je Vaš novinar upoznao dva devojčurka - ćutljivu crnokosu Katarinu i veselu, kovrdžavu Natašu. Snimali smo jednu emisiju za potrebe OSS-a i zamolili smo ih da izgovore u odbojkaških krugovima sad već čuvenu rečenicu: "Ja sam Kale. Ja sam Nale, Uživajte sa nama u odbojci na pesku!"

Smejemo se. Tog leta Kale i Nale su otišle prvi put u Ameriku. Kako je sve počelo?

- Po završetku Sportske gimnazije našla sam se na raskrsnici - kako da nastavim da igram odbojku, a da upišem fakultet i da studiram. Znala sam da je kod nas to veoma teško, da jedno s drugim gotovo ne ide. Onda su mi neki menadžeri koji su mi tražili neki klub u Evropi predočili mogućnost odlaska u Ameriku gde bih mogla da "pomirim" ove dve ljubavi.

Odbojka joj je, ponovo ističe, bila odskočna daska bez koje ne bi uspela.

- Školarine u SAD su visoke i za njihove, a kamoli za naše prilike. Mnogi ljudi uzimaju ogromne kredite da bi studirali i posle ih otplaćuju pola života. Meni je to omogućio sport. Zahvaljujući odbojci, dobila sam sportsku stipendiju i četiri i po godine imala sve besplatno: školovanje, knjige, smeštaj, hranu, život...

Put ju je najpre odveo na jedan koledž u Ajdahu.

- To je otprilike kao kod nas Viša škola tokom koje sam najpre ozbiljno radila na usavršavanju engleskog jezika, imala klasično obrazovanje i vremenom uzimala sve više časova za usmerenje ka određenom univerzitetu. Moja želja u to vreme bila je građevina, pa sam se od jutra do mraka posvetila učenju i pripremanju za, tada mi se činilo, ovo buduće zanimanje.

Uporedo sa učenjem Nataša je sve vreme igrala odbojku za koledž. I to veoma ozbiljno.

- Amerikanci imaju veoma razvijen sistem koledž i univerzitetskih liga, ženska odbojka je popularna i praćena. U Ajdahu smo imali dobru ekipu i igrale sjajno. Na moju žalost, prve sezone sam imala ozbiljniju povredu zgloba, ali u narednoj smo bile treće u našoj konferenciji, a ja sam pokupila sva moguća pojedinačna priznanja. Dobila sam i nagradu All American, što znači da sam u tom trenutku bila među deset najboljih odbojkašica na američkim koledžima. I, ponovo mi je odbojka pomogla, jer sam dobila brojne i primamljive ponude sa univerziteta.

Svuda zajedno: Kale i Nale

Budućnost na pesku

Natašina velika ljubav je - odbojka na pesku.

Odlučila je da joj to sada bude i budućnost, da se u bič voleju najzad oproba i profesionalno, sa svojom dugogodišnjom partnerkom Katarinom Raičević.

- Kale i ja se znamo od detinjstva, bile smo rivalke, a onda klupske drugarice. U isto vreme smo otišle u Ameriku, samo što je ona otišla u Luizijanu, pa na Floridu. A, uz dvoransku odbojku, na pesku smo zajedno od prvog dana.
Katarina je, inače, ćerka nekadašnjeg atletskog šampiona Gorana Raičevića, koji je herojski dao život u borbi sa šiptarskim teroristima.

Ove dve devojke poslednjih pet godina igrale su po brojnim turnirima u Srbiji i možda bi, uz ozbiljan rad, mogle da krenu stopama naših šampionki Milene Matić i Marije Milošević.

- Odlučile smo da se potpuno posvetimo bič voleju, i to je prvi korak. Počele smo bazične, fizičke pripreme za novu sezonu, uskoro izlazimo na pesak i radićemo pod nadzorom Siniše Antonića, koji je ubedljivo naš najbolji trener. Nameravamo da igramo što više turnira, mada će nam biti teško da se snađemo za finansije pošto samo dva-tri turnira po Aziji koštaju najmanje 6.000-7.000 evra. Ali, tamo moramo da igramo da bismo osvojile prve bodove koji če nam biti ulaznica za ulazak na značajnija takmičenja po Evropi.
To znači da ste ozbiljno "zagrizle"?
- Jesmo - odlučna je Nale.
Mlade, a već iskusne odbojkašice, ozbiljne, atraktivne... nadaju se podršci Odbojkaškog saveza. Ili eventualnih sponzora.
 

Šampionka u Karolini

Prihvatila je za nju najpovoljniju, sa Univerziteta u Južnoj Karolini.

- Na moju žalost, tamo nisu imali smer građevine za koji sam se pripremala, pa sam morala da se prebacim na matematiku i statistiku. Nisam imala dovoljan fond časova, pa sam ceo jedan semestar više morala uporno da radim i polažem predmete da bih stigla ostale kolege. Mnogi nisu verovali da sam za tako kratko vreme, učeći matematiku tek na trećoj godini, uspela da postignem toliko mnogo, ali to mi je valjda u genima. Matematika mi je uvek išla lako. Uostalom, jedna moja sestra je diplomirala na matematici, a druga na - građevini.

Na univerzitetu Coast od Carolina ispunila je i odbojkaške snove.

- Dve godine zaredom osvojile smo šampionski prsten. Prve godine u solidnoj konkurenciji koja je okupljala univerzitetske ekipe naše oblasti, a druge u veoma prestižnoj konferenciji. Tokom te druge godine izgubile smo samo jedan meč u ligi, i to od Arkanzas Stejta, s kojim smo se posle napornog plej-ofa ponovo srele u finalu. Revanširale smo im se punom merom, na neutralnom terenu u Arlingtonu u Teksasu.

Tako se na Natašinoj ruci našao i drugi šampionski prsten i to se nekako poklopilo sa diplomiranjem. Usledilo je čuveno fotografisanje u onim školskim togama, sa četvrtastom kapom koja je u jednom trenutku dala posebnu draž Natašinoj neuobičajenoj lepoti, a već u sledećem poletela uvis. Kao i svaka druga američka studentkinja dala je oduška bacajući kapu u vazduh, a kao i svaka srpska devojka poželela da se što pre vrati kući.

I, šta sada Nale - pitamo, a ona sa karakterističnim osmehom i sjajem u očima odgovara:

- U Srbiji sam, među svojima. Sad ću igrati odbojku i to je dovoljno za sreću.
Američki san na srpski način.