Sada želim i svetsko zlato
Stari hit grupe "Smak" ide ovako - "O, kad će doći dan, da sletim u Japan"... Ovih dana, iako još uživaju u sjaju zlatne medalje osvojene na 30. Prvenstvu Evrope, tu pesmu već počinju da pevuše i naše odbojkašice. Pa i Milena Rašić.
- Napišite ovako: iz Redakcije "Vesti" smo proletos krenuli u pohod na bronzu na Gran-priju i evropsko zlato. Doneli ste nam sreću, pa ćemo naredne godine da se vidimo i pred Svetsko prvenstvo u Japanu - počinje odmah posle pozdrava kapiten ženske reprezentacije Srbije čim je kročila u prostorije našeg beogradskog dopisništva. - Rekla sam tada, a sada ću ponoviti - nedostaje mi svetsko odličje!
Nema nam druge, dogovor važi! Uostalom, ove sjajne devojke su po ko zna koji put pokazale da je njihova reč - zlata vredna.
Visoka, nasmejana crnka koja je proletos prvi put ponela kapitensku traku "A" državnog tima nasledivši u toj ulozi Maju Ognjenović, jedna je od retkih igračica koja je na nedavno završenom šampionatu Starog kontinenta "oživela" uspomene iz Beograda 2011. godine. Sada samo Stefana Veljković, Tijana Malešević i naša sagovornica mogu da se pohvale da su šampionke Starog kontinenta bile - dva puta.
Zato je odmah pitamo, da li se beogradskog slavlja setila u Bakuu i da li nekako može da uporedi ova dva Prvenstva Evrope...
- Turnir u Beogradu je održan pre šest, a meni se čini kao da je bilo pre 20 godina... - zamislila se Milena i odmah nastavila: - Tada smo bile među najmlađim igračicama i osećaj je bio neverovatan. Igrati u našem glavnom gradu, pred našom publikom koja iz dana u dan puni dvoranu i koja nas motiviše da napravimo pravi podvig... to ću pamtiti celog života. Sasvim je drugačije igrati u drugoj zemlji... Ipak, ako treba da poredim, možda mi je ova zlatna medalja draža! Osvojili smo je superiorno, i to sa mlađim sastavom. Došlo je do smene generacije i to se nije osetilo. Devojke ne samo da su pokazale da mogu da pariraju svakom protivniku u Evropi, nego i da su - bolje.
Vera jača od sumnji
Idemo koji mesec, godinu unazad. Podsećamo Milenu da su se posle Olimpijskih igara od repreztentacije oprostile već pomenuta Maja Ognjenović, pa Jovana Brakočević, Jelena Nikolić, Suzana Ćebić... Ovog leta nije bilo u timu ni Silvije Popović - koliko je to samo zajedničkih medalja, koliko zajedničkih mečeva!
Takve promene nijedna ekipa na svetu ne bi izdržala?
- Priznajem da smo i mi razmišljale na sličan način. Normalno je da se svaka reprezentacija u nekom trenutku menja, da kad-tad mora da dođe do neke smene generacija, ali ostati bez pet, šest takvih vrhunskih igračica, koje su kreirale i iznosile igru, zaista je bilo mnogo. Odjednom, postala sam jedna od najstarijih u državnom timu i nekako prećutno preuzela obaveza da se nađem devojkama pri ruci, da ih savetujem, podržim, pomognem da se prilagode sistemu i da tako svi zajedno stvorimo pobedničku atmosferu. Bilo je važno da se sve one u reprezentaciji ne osećaju kao debitantkinje već kao da su tu godinama.
Posle sjajnih igara na Gran-priju poslata je jasna poruka da je na Prvenstvu Evrope cilj zlato. Međutim, kako se turnir bližio, činilo se da se pojavila neka bojazan...
- Sad se zna i zbog čega. Odjednom smo se našle u brojnim problemima zbog povreda. Još u Kini su se povredile Brankica Mihajlović i Sanja Malagurski, tokom priprema ja... Nije nam bilo lako. Malo treninga u kompletnom sastavu, neke loše pripremne utakmice i porazi, dobar rezultat na Prvenstvu Evrope više nije bio tako siguran...
Milena zastaje, po njoj se vidi kroz kakve sumnje i dileme su tih dana prolazile sve naše odbojkašice.
- Ali ja sam nekako znala - opet će uz osmeh kapitenka - da smo jače od svega. Toliko dugo se znamo, toliko treniramo i živimo zajedno! To je u meni probudilo novu veru. Eto, ispalo je da smo titulu osvojile lako, ma prelako, sa samo dva izgubljena seta, ali verujte mi da je bilo izuzetno naporno tokom čitavog Prvenstva držati koncentraciju i visok nivo igre. To samo mi znamo.
Da sve bude još fascinantnije, reprezentacija Srbije je zasela na presto bez kapitenke!
Tačnije, Milena je bila sve vreme tu, kraj terena, ali osim nekoliko minuta u susretu sa Belgijom, nije ulazila u igru.
- Pred finalni turnir Lige šampionki pukao mi je mišić lista noge, a sada kost i trebalo je duže vremena da zaceli, pa da počnem da treniram. Dogovorili smo se da pođem na Prvenstvo i da zaigram samo ako bude potrebno. Srećom, nije trebalo. Zna se kakvi su nam srednji blokeri, Stefana i Jovana su igrale vrhunski, pobeđivale smo sve redom. Šalila sam se da sam ovog puta bila tim-menadžer. A protiv Belgijanki sam ušla kad je sve već bilo rešeno, i to na moje insistiranje. Selektor je malo vrteo glavom, plašio se da ne daj Bože ne obnovim povredu. Priznajem, imala sam toliku tremu da sam iz servisa jedva dobacila do mreže!
Titula nema cenu
Posle skoro decenije u reprezentaciji prvi put ste igru gledali sa strane?
- I bilo mi je puno srce. S jedne strane bilo mi je žao što ne mogu da igram, a opet - uživala sam. Gledam kako devojke igraju, kako sve funkcioniše kao sat, i kako odmiču mečevi postanem svesna da nam niko ništa ne može. Dobro, pred finale sam malo zazirala, ne toliko zbog Holandije koliko zbog onog starog pravila da na jednom turniru ne možeš istog protivnika da pobediš dva puta. Ali, čim smo dobile prvi set znala sam da je zlato naše. Nisam se plašila ni kad su naše rivalke smanjile na 2:1 jer je bilo očigledno da je razlog tome bio u našim glavama. Terzić lepo kaže: "Nije gotovo". I nije, dok mi ne završimo. Srećom, ekipa nam je takva da uvek može da se vrati i ponovo uzme konce igre u svoje ruke.
I onda - zlato!
- Ponavljam, presrećna sam. Ne mogu još da opišem kakve su mi misli prolazile kroz glavu dok sam stajala na pobedničkom postolju, primala medalju, podizala pehar, gledala našu zastavu i slušala himnu. Neopisivo. I - nema cenu.
A onda, euforija. U Srbiji, Republici Srpskoj, čitavoj dijaspori. Doček na aerodromu, izlazak na čuveni balkon Skupšite grada, svečani prijemi, gostovanja po redakcijama, televizijskim emisijama...
- Sve što smo radile u poslednjih pet meseci, sve najvažnije je stalo u poslednjih tri, četiri dana. Znale smo koliko ovaj naš uspeh, ova šampionska titula znači našim navijačima, celom narodu. Uostalom, kako svih proteklih godina, tako i sada u Bakuu, mi smo bile svesne da nas ljudi prate, da za nas navijaju, da im donosimo radost. Za to vredi igrati, za to vredi boriti se. Tačno je, na nekim ranijim dočecima i proslavama bile smo uz naše ostale sportiste, nikad same, ovako izložene pažnji, nikad ovoliko "razapete" - smeši se Milena. - Ali, za to igramo. Kad prođu godine, kad prođu karijere, svaka od nas sećaće se ljubavi koju su nam navijači dali i zato nam ništa nije teško.
Opraštamo se s Milenom Rašić, želimo joj srećnu novu klupsku sezonu. Za koji dan kreće u Tursku, u novi pohod na trofeje s Vakifbankom.
- Devojke su, takođe, već u svojim klubovima, sve imaju najviše ambicije. Dogovorile smo se - klupske sezone priprema za Gran-pri, Gran-pri priprema za Svetsko prvenstvo.
I onda novi juriš na zlato...
- Tako je. A, pre toga se vidimo u "Vestima", za sreću - umesto pozdrava će kapitenka zlatnih odbojkašica Srbije.
Berićetna godina
Milena će 2017. dugo pamtiti. S razlogom, jer joj je jedna od najuspešnijih u karijeri. Kako klupskoj, tako i reprezentativnoj. Evo kratkog podsećanja na trofeje i nagrade tokom ove godine:
- april - sa Vakifbankom je u italijanskom gradu Trevizu osvojila titulu prvakinja Evrope, a proglašena je i za najbolju blokerku CEV lige šampionki
- maj - u japanskom gradu Kobeu predvodila je Vakifbank do zvanja klupskih prvakinja sveta i izabrana za najbolju blokerku ovog takmičenja
- avgust - u Nandžingu u Kini je sa reprezentacijom Srbije stigla do bronze na finalnom turniru gran-prija i, logično, bila prva srednja blokerka
- oktobar - u Bakuu je sa našim državnim timom osvojila zlato na 30. Prvenstvu Evrope
Tijana kao mašina, Stefana nezadrživa
Milena ističe da je zlato iz Bakua pobeda timskog duha, zajedništva i kvaliteta cele ekipe, ali ipak pristaje da "skenira" svaku od njenih saigračica.
Nikad nije bilo sporno da nam je reprezentacija napadačka...
- Kad imate takve odbojkašice kao što su Tijana Bošković i Brankica Mihajlović, to je i očekivano. Šta da kažem o Tići a da se ne zna. Ona je prava mašina koja donosi bezbroj poena. I to na svakom meču. Ona ne bira mečeve, samo osvaja poene. To je naš kvalitet plus, i kad nam ne ide, samo bacimo loptu Tijani. Ona i perfektno ide u blok. Ko je pažljivo pratio mogao je da vidi koliko nam znači u tom segmentu igre. Brankica je bila rovita od povrede, ali kako je Prvenstvo odmicalo bila je sve bolja. Najbolja - u najvažnijim mečevima. Zahvaljujući njima idemo na te visoke lopte koje neodbranjivo postaju poeni.
13
medalja osvojila je sa reprezentacijom Srbije
Srednji blokeri?
- Poznato je da je ta naša linija najbolja na svetu, ne samo zbog igre u odbrani i blokova koji su osnovna obaveza, već i zbog napadačkih sklonosti. Stefana Veljković ne može da se čuva. Ona udara jako, ima ruku kao i Brankica, pogledajte njenu statistiku. A Jovana Stevanović je čudo. Celo leto je trenirala i "tražila" svoj servis, inače veoma neobičan, u kojem lopta propadne, i našla ga je baš na Prvenstvu. Ponavljam - najbolje su na svetu.
Igra u odbrani?
- Za mene, neverovatan posao je napravila Tijana Malešević. Ona je jedan od najbitnijih faktora na terenu. Nije uvek napadački aktivna, ali u pokrivanju linije, polja... potpuno je gospodarila prijemom. Isto važi za Jelenu Blagojević koja je "pohvatala" sve lopte iako ovog leta prvi put u životu igra na poziciji libera.
Bojana Živković je potpuno odmenila Maju Ognjenović?
- Na Bošu smo svi ponosni. Godinama je u reprezentaciji, ali s malom minutažom poored neprikosnovene Maje. Odjednom je naš prvi tehničar, na tako značajnom takmičenju. Puna samopouzdanja i sigurnosti. Upošljavala je podjednako sve igračice, što je veoma važno za raznovrsnost našeg napada. Ni u jednom trenutku kod nje se nisu videli zamor, zastoj, sve je radila perfektno. Povremeno je i "kuvala" i time rivalkama dodatno ubijala volju.
To je bio "kostur" ekipe koja je iznela celo takmičenje...
- A tu su i Ana Bjelica, Slađa Mirković, Teodora Pušić, Bianka Buša, Mina Popović, Bojana Milenković... Sve su sjajne!
Laf Gvideti
Kad smo pre nekoliko meseci pričali o uspesima Vakifbanka, naša reprezentativka je imala samo reči hvale za trenera turskog tima Đovanija Gvidetija. Niski uspeha sa brojnim državnim selekcijama simpatični Italijan dodao je još jednu medalju - evropsku bronzu sa Turkinjama. Možda bi odličje bilo i sjajnije da Turska u polufinalu nije naletela na Srbiju.
Kako je prošao susret sa Gvidetijem - pitamo Milenu.
- Uobičajeno, srdačno smo se pozdravili, uostalom nije prvi put da smo na velikim takmičenjima na suprotnim stranama. Znao je on šta može da očekuje.
Da Vam sad ne "vrati" u Vakifbanku nekim posebnim tretmanom?
- Dobila sam nekoliko dana slobodno, tako da je sve u redu - smeje se naša kapitenka. - Već smo se čuli, dobro zna kakva me je povreda mučila. Ali čim stignem u Istanbul ulazim u pun trenažni proces i - počinjem da igram. Rekla sam Đovaniju da mogu da skačem samo 50 odsto, a on je odgovorio: "Dovoljno."
