Bato, pucaj kao magnum

Aleksandar Atanasijević, odbojkaš svetskog renomea, jedan od dva-tri najbolja korektora planete, igrač je od koga na terenu svi rivali zaziru, a privatno momak koga je - nemoguće ne voleti! U to smo se po ko zna koji put uverili ovih dana, kad su se naši odbojkaši na poziv selektora Nikole Grbića okupili sa svih strana kontinenta da započnu novu letnju priču reprezentacije Srbije.

A. Čukić

Vrhunski odbojkaš i ljubimac navijača: Aleksandar Atanasijević

Ono malo slobodnog vremena između igračkih i kondicionih treninga u zemunskoj dvorani Master i brojnih sastanaka na kojima im je Nikola do tančina predočio sve dobre i loše strane rivala u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, momci su iskoristili da na brzinu završe i neke privatne obaveze, vide se sa najbližima i na - druženje sa navijačima. A u takvim prilikama Atanasijević se bezbroj puta potpiše na nečiji dres, loptu ili podlakticu, još više fotografiše, razmeni pokoju reč i širokim osmehom zahvali na komplimentu.

Iako smo mu u tom opštem metežu, u čijem je središtu bio, uputili poziv da bude gost redakcije "Vesti", popularni reprezentativac nijednog trenutka nije oklevao:

- Samo recite kad Vam odgovara i - dolazim.

A. Čukić

Lična karta

Datum rođenja: 4. septembar 1991.
Mesto rođenja: Beograd
Visina/težina: 200 cm/92 kg
Klubovi/trofeji: Partizan - šampion Srbije 2010/11, PGE SKRA Belhatov - titula prvaka i Kup Poljska 2011/12, Superkup Poljske 2012, srebro CEV Liga šampiona 2012, bronza klupsko Svetsko prvenstvo 2012, Peruđa - srebro CEV Liga šampiona 2017.
Reprezentacija: EP - zlato 2011, bronza 2013, Svetska liga - srebro 2015.

U dogovoreno vreme, u minut tačan, stiže u naše beogradsko dopisništvo. Utisak o tome koliko ga vole i oni koji ne prate odbojku još više se pojačava u prvom susretu sa našim kolegama u "Vestima".

Idemo od stola do stola i upoznajemo ga sa zaposlenima. "Ovo je jedan veliki partizanovac" - predstavljamo mu našeg Zorana Simonovića iz hronike, na šta ovaj dodaje: "Ja sam široki, a ti si Bato visoki partizanovac."

Atanasijević se, kao da se znaju godinama, odmah raspituje da li će kolegu videti na košarkaškom derbiju i prognozira da će crno-beli dobiti Zvezdu (na žalost "zvezdaša" izgleda da je unapred video šut Novice Veličkovića za pobedu, a bio je i uživo prisutan u dvorani "Aleksandar Nikolić").

Idemo dalje od stola do stola, a koleginica Jelena Arsenović ga pita zašto je ošišao one svoje prepoznatljive kovrdže. Odbojkaš se smeje i kaže da mu to sad svi prebacuju.

- Znam za "Vesti" i koliko su važne našim ljudima u inostranstvu - kaže nešto kasnije dok sa zanimanjem razgleda nekoliko prošlih brojeva. - Uvek sam se pitao kako se odvija proces pravljenja novine.

Teško je mirno popričati sa Vama pored tolike pažnje koju uživate? Da li je to počelo da Vam smeta?
- Nije i nadam se da nikad neće. Zaista uživam u druženju sa ljudima, pogotovo mladima. Sećam se koliko je meni kao klincu značilo kad uživo vidim nekog poznatog sportistu. Sad razmišljam - igramo u Novom Sadu, a ovaj dečko ili devojčica došli su čak iz Niša da nas gledaju. I to mora da se poštuje! Zar nije lepše da se on kući vrati punog srca zato što smo mu posvetili minut pažnje - širom otvorenih očiju priča mladi as.

Srećan u Italiji

Srbi zbog svih uspeha proteklih decenija vole odbojkašku reprezentaciju, ali pretpostavljamo da je u inostranstvu to još drastičnije...
- Imam sreću da sam posle odlaska iz Partizana bio najpre u Poljskoj, a sada u Italiji, u dve zemlje sa najvećom odbojkaškom kulturom u Evropi. U Belhatovu, recimo, kad Vas jednom upoznaju - prate Vas do kraja karijere. Oni zaista znaju sve - svu moju statistiku, kad sam postigao neki as, kad sam igrao loše... Italijani su drugačijeg temperamenta, oni lično doživljavaju sve naše uspehe i tuguju u našim porazima. Vatreni su i bučni. U mojoj Peruđi, uz to, fudbalskli klub nije u Seriji A i mi smo najpopularniji sportisti u gradu. Onda nije čudo što je na finale Lige šampiona u Rim došlo čak 12.000 naših navijača!

Kad smo već kod najjačeg klupskog takmičenja, baš Vas bije maler - kao i u dresu poljskog kluba ponovo ste na domaćem terenu stigli do finala i opet izgubili od...
- Od Zenita! Da, ekipa iz Kazanja je čudo. Ništa nismo mogli.

Bilo je neobično gledati da se, recimo, čuveni Zajcev i Vi, toliko puta odbijete o ruski blok...
- Ni nama to nije bilo po volji - smeje se Bata. - Ali, treba znati da je Zenit u svim takmičenjima napravio seriju od pedeset i nešto mečeva bez poraza. To je jedna mašinerija koja, kad se pokrene, melje sve pred sobom. Znali smo da oni moraju da odigraju mnogo loše, a mi previše dobro, da bismo ih iznenadili. Igrali smo dobro, ali... Nama je, ipak, bilo važnije da u polufinale dobijemo najvećeg rivala - Lube Maćerate i taj cilj smo ostvarili.

Ipak, Lube je šampion Italije...
- Da, Dragan Stanković nam ne da titulu. Mi smo ih pobedili u nekoliko važnih mečeva, ali Lube je prvi prošao kroz cilj.

Ne krijete da Vam je lepo u Peruđi...
- Ugovor me za Sir Sejfti Peruđu vezuje još jednu godinu i iskreno se nadam da ću ga uskoro produžiti. Mislim da sam time sve rekao. Klub je sjajno organizovan. Vole nas, nastoje da nam u svemu ugode. Grad je prelep za život. Vodi nas Lorenco Bernardi, svetska odbojkaška legenda, koji je i odličan trener. A predsednik Đino Sirći nas toliko obožava da svakom igraču daje nadimak.

U Srbiji Vas svi znaju kao Batu, vidimo u italijanskoj štampi i na internetu da korektora Peruđe zovu Magnum?
- Pa, to je predsednik smislio. Kao, pucam jako kao taj moćni pištolj - smeje se Bata. - On je i Zajceva prozvao "car", a Podraščanina - Potke.

Marko Podraščanin, Mihajlo Mitić i vi ste predstavnici srpske odbojke u Peruđi...
- Nažalost, trio nam se raspao, pošto je Mitić potpisao za ruski Surgut. Nedostajaće nam, ali želimo mu sreću.

A. Čukić

Dečiji kamp u Ivanjici

Mnogi su se začudili kad je Bata prošle godine u proleće, najpre na društvenim mrežama, a potom i u štampi, objavio vest da zajedno sa saigračem iz reprezentacije Nikolom Rosićem osniva letnju školu odbojke - Play Volley kamp.

Na tako nešto sportisti se obično odlučuju kad završe aktivnu igračku karijeru?
- Baš tako, ali Nikola i ja smo primetili da, nažalost, naši veliki asovi s godinama pomalo padnu u zaborav. Dok realizuju neku ideju, ma koliko ona bila dobra, a njihova škola ili klub kvalitetni, deca već pronađu neke nove ljubimce i uzore. Zato smo odlučili da pokrenemo školu odbojke dok nam još traje ova naša kakva-takva popularnost - kaže Atanasijević.

Zašto baš Ivanjica? I odakle sve očekujete polaznike kampa?
- Zato što smo u mlađim kategorijama često išli na pripreme u taj grad i videli da postoje svi mogući uslovi za prijatan boravak i rad sa najmlađima. Hvala Ivanjičanija što su nam izašli u susret. Kamp će se, inače, organizovati u tri smene od po sedam dana, sve ukupno od 13. jula do 3. avgusta. Očekujemo decu raznih uzrasta, a već imamo najavu iz moje Peruđe da će poslati pedesetoro mališana. Sa njima će raditi sjajni treneri - Zorica Lazić, profesor Goran Nešić, Marko Nikolić iz Stare Pazove, kao i naš bivši kolega iz državnog tima Bojan Janić. Naravno, Rosić i ja ćemo svaki slobodan trenutak ponovo iskoristiti da budemo s decom.
U kampu će se, naglašava naš mladi igrač, insistirati na pravim vrednostima - poštovanju protivnika, fer-pleju, prihvatanju poraza, disciplini u igri, kako biti deo tima, a pored treninga i utakmica predviđene su i šetnje, obilasci spomenika, časovi engleskog jezika, zabavne večeri, karaoke...
- Sve je to odbojka, sport kome sam posvetio život - ponosno će Bata.

Odbojkaši kao familija

Odbojkaši su nas navikli da su jedna velika familija. Bez obzira na mesta rođenja, klubove iz kojih dolaze i one u kojima igraju, svako okupljanje u reprezentaciji Srbije im je neka vrsta porodičnog praznika.

- Tako smo vaspitani. I to ne bi moglo da opstane da je veštački nametnuto. Svih ovih godina tako smo vaspitavani. Mi svi volimo ovaj naš brzi i uzbudljivi sport - progovara iz Atanasijevića onaj dečak, koji je pre skoro pune decenije ušao u profesionalne vode.

Kad Vas čovek vidi na terenu, reklo bi se da i dalje uživate u svakom meču?
- Onog dana kad prestanem da uživam, verovatno ću prestati da igram. Ali taj dan je daleko. U to sam duboko uveren. Pa, evo, pogledajte jednog Ivana Miljkovića. Igračka i ljudska legenda. Pleni pažnjom gde god da se pojavi. A on i dalje uživa u igri.

Prvi potpredsednik OSS, od skora i šampion Turske, verovatno je najbolji korektor svih vremena. Mnogo puta su Vas i poredili, proglašavali njegovim naslednikom... Pretpostavljamo da Vam je bio igrački uzor?
- Sigurno jedan od najvećih uzora. Mada, nikad nisam imao pravog idola. Trudio sam se i dan-danas se trudim da od svakog vrhunskog odbojkaša pokušam da "skinem" neki potez koji mi se sviđa. Onda to pokušam da primenim u svojoj igri. Mislim da je to pravi put i to bih savetovao deci koja počinju da se bave sportom. Nije recept samo u besomučnom ponavljanju određenih poteza, već u tome da nešto što vam se sviđa primenite u igri.. Znate, meni je u mlađim kategorijama malo nedostajao rad na tehnici. Kad sam sa primača servisa prešao na korektora, govorilo se - moje je samo da skočim i jako udarim loptu.

Pomoć Zorice Lazić

A nije baš tako?
- Nije. Odbojka se stalno menja. Čim postanete dobri, čim desetak puta prođete, sva sila rivala, trenera, stručnih štabova do tančina analiziraju vašu igru. I, onda vas sačekaju! Zato u našem sportu i stalno mora da se izmišlja nešto novo. Sad sam udario ovako, sutra moram onako. Zorica Lazić, koja je vrhunski stručnjak za rad sa mladima, otkrila mi je jedan novi način "ulaska" korektora u igru u fazi napada. Zato se trudim da se menjam. Recimo, ja sam jedan od retkih korektora koji strašno voli da igra odbranu.

A menjate se i tokom igre... Od Vas se očekuju ubitačni servisi, razbijanje blokova, a Vi često pričate sa saigračima, publikom...
- Kad ekipi i meni ide dobro - sve je u redu. Kad osetim pad, kad jurimo rezultat, kad nam ne ide, činim sve da nešto promenim.. Dižem publiku na noge, navlačim ih na našu stranu. Sve je to neophodno u tih sat, sat i po, koliko jedan susret traje.

U skladu s tim, da li će se nešto menjati i u igri reprezentacije Srbije?
- Prvo, naši navijači treba da znaju da mi uvek želimo najbolje, da uvek idemo na neko takmičenje da bismo bili najbolji. Da to ne može da uspe uvek "kriva" je žestoka konkurencija u našem sportu. Ona je sad u odbojci kao i u svetskom fudbalu - svako svakog može da pobedi.

U tom moru superkvalitetnih ekipa i igrača, šta može da donese prevagu?
- Svi isto ili slično radimo, svi slično treniramo, svi se međusobno odlično poznajemo. Tu nema tajni. Kad se izađe na teren, sve je u - glavama igrača. Tu veliku ulogu ima i naš selektor Nikola Grbić koji nas svojim ogromnim znanjem i iskustvom sa svetskih terena i najvećih finala razmrda i da nam pravi savet u pravom trenutku. On svim igračima, bez obzira na ime i prezime i reprezentativni staž, prilazi podjednako, s istom pažnjom i velikim očekivanjima. To je velika stvar. Dalje, mi sada u reprezentaciji imamo grupu igrača koji mogu da reše bilo koji meč, tako da naš tehničar Nikola Jovović ima ogromne mogućnosti u pripremi napada. A imamo i nešto što druge reprezentacije nemaju.

Šta to?
- Pa, Srećka Lisinca! On je odbojkaš koji iskače iz svih mogućih šablona za čiju igru niko nema pravo objašnjenje i recept.

Znači, idemo na Svetsko prvenstvo i ponovo na medalju u Svetskoj ligi?
- Mi uvek idemo na pobedu - širokim osmehom potvrđuje ovaj dragi mladić dok se opraštamo na vratima redakcije.

Srećno, srpski odbojkaši. Srećno Bato. Pucaj - kao magnum.