Gost "Vesti" - Sara Sakradžija: Srećna u svojoj koži
Nikad nisam imala idola i nikad nisam volela da budem neko drugi, možda se zbog toga nisam snašla u Cirihu i Monaku, pa sam došla u Staru Pazovu.
Prošle sezone su morale da pruže ruku boljem - Vizuri, a sada su trofeji u njihovim rukama. Ekipa Jedinstva iz Stare Pazove je glavna priča naše ženske klupske odbojke, pošto je osvojila Superkup na početku sezone, a tokom zime potvrdila status najboljeg sastava u zemlji u ovom trenutku osvajanjem trona i u Kupu Srbije. To je bio povod za priču sa Sarom Sakradžijom, predvodnikom generacije koja ove godine ispisuje najlepše stranice u istoriji kluba i koja se bori u plej-ofu za još jednu titulu - šampiona Srbije.
I to je bio pun pogodak! Osmeh na licu i iskrena priča ove šarmantne Zrenjaninke dodatno su ulepšali sunčane dane u Dopisništvu "Vesti" u Beogradu.
Ako dođe poziv - super
Reprezentacija nije za sada u Sarinim mislima.
- Kome ne bi bilo lepo da igra u nacionalnom timu, ali ne razmišljam u tom pravcu, ne opterećujem se. Krenula sam dobrim putem, pa ćemo da vidimo za dve, tri godine koliko je to realno. Inače, igrala sam u kadetskoj reprezentaciji, osvojili smo Balkansko prvenstvo. Iz moje generacije su do seniorki dogurale Bjanka Buša i Mina Popović. Odlaskom u Volero, izgubila sam se, nisam više bila na spisku. Ako dođe mojih "pet minuta", biće super.
- Ove sezone smo prvo osvojili Superkup, ali tada nije bilo euforije. Mnogi ne gledaju na to kao na neko veliko priznanje, ali uvek kažem - trofej je trofej. Svaki je važan. Potpuno druga priča je bila za Kup Srbije, naročito zbog toga što smo bili domaćini. Opština je pružila maksimalnu podršku i sve je organizovano na najbolji mogući način. I mi smo jedva čekali da počne. Prvo smo u finalu pre finala dobili Vizuru, a potom i Dinamo Pančevo. Plašila sam se da ne dođe do preteranog trošenja emocija, ali smo imale dovoljno snage da podignemo trofej. Sve je ispalo kako treba - sumirala je utiske Sara.
Uspon Jedinstva se poklopio sa njenim dolaskom.
- U Staroj Pazovi je odbojka najpopularniji sport, mnogo klinaca trenira, naročito devojčica. Kako klub ide stepenicama naviše, tako i ja napredujem. Ovo mi je četvrta sezona u Jedinstvu i definitivno najuspešnija u karijeri do sada. Prošle godine je Vizura bila bolja i pojedinačno i ekipno, a sada smo mi u takvoj poziciji. Sazrele smo, igramo konstantno dobro. Lično, imam korektne uslove u klubu, ne može bolje u Srbiji. Generalno, u našoj zemlji igraju klinke koje su proglašavane za najbolje na velikim takmičenjima u svojim generacijama. Odlično se trenira, ali jednostavno nema para i ta finansijska nesigurnost je razlog ranog odlaska. Eto, imam 23 godine, a jedna sam od najstarijih u našoj ligi!
Imajući u vidu prosek godina i u ekipi koju predvodi, ponekad može da se oseti i starija nego što jeste, iako je, praktično, tek na početku zrelog igračkog doba.
- Nekada sam kao dete, a nekada ozbiljna. Totalno sam nerazjašnjena samoj sebi. Inače, prija mi uloga kapitena, situacija u kojoj mogu da pomognem.
Često se govori o tome kako kapiteni imaju sklonost ka trenerskom poslu, ali Sara ne vidi sebe u toj ulozi.
- To sam osetila ove sezone. Nikad se ne bavim drugim ljudima, ne zanimaju me priče rekla-kazala, ali počela sam sve češće da primećujem kada neko dobro ne odigra, da se pitam zašto je tako, da analiziram. Ipak, ne vidim sebe kao trenera. Upisala sam turizam i hotelijerstvo na Univerzitetu Singidunum, sada sam treća godina. U ovom trenutku me interesuje samo odbojka, tu se još nisam dokazala. A za posle, nemam predstavu. Sve se tešim da će to doći s godinama.
Uživa u šetnjama
Kada ugrabi redak slobodan dan, Sara, pre svega, odmara.
- Zaređala su se takmičenja i jedva čekam svaku priliku za odmor. I često kažem sebi kako ću baš tada da uradim nešto, ali se to završi tako što preležim ceo dan. Inače, kad god ugrabim vremena, volim da šetam, pa se zato radujem proleću. To mi baš prija. Naravno, volim i da izađem sa prijateljima, da se provedem bar malo, dok sam još kod kuće. Pogledam i košarku, išla sam na Partizan sa ujakom. On redovno prati, a meni je zanimljivo da osetim tu euforiju.
Uspesi na terenu, uz neospornu lepotu, doneli su joj i povećano interesovanje javnosti, kao i raznolike komentare u medijima, na društvenim mrežama.
- Pogledam novine, prelistam, da budem u toku, ali se ne uzbuđujem previše oko toga. U suštini, nije mi jasno kada vidim neki komentar koji nije na mestu, kada neko reaguje loše na osnovu površnog utiska. Upitam se zašto to čini, ali ne razmišljam previše o tome, ne pogađa me. To sam ja, ne bih se menjala sada zbog nekog ko mi, u principu, ne znači.
Sara ističe da nije imala idola tokom karijere, ali da je pravila poređenja sa drugim odbojkašicama.
- Nikad nisam imala idola i nikad nisam volela da budem neko drugi. Srećna sam u svojoj koži. Naravno, nema čoveka koji se nekad ne poredi sa drugim. E sad, ne mogu da vidim sebe u potpunosti objektivno na terenu, svoju igru, već je procena otprilike!
Bez sreće u Cirihu i Monaku
Sara Sakradžija je dve sezone provela u inostranstvu - u Švajcarskoj i u Monaku. Ipak, to nije period koji pamti po dobrom.
- Sa 17 godina sam otišla u Švajcarsku. Klek se raspadao, kratko sam bila u Vojvodini... Bila je loša situacija. Preko menadžera Bojana Šimurine sam otišla na probu u Volero iz Ciriha na deset dana i tamo ostala, potpisala sam ugovor na pet godina. Tada je trener ekipe bila Ceca Ilić, dosta naših igračica se nalazilo u klubu i to je sve bilo u redu. Stalno smo pričali srpski. I u gradu je mnogo naših ljudi i nije bilo šanse da uđem u prodavnicu a da me neko ne razume, pomogne... Upoznali
U inostranstvo ovog leta
Ponovni odlazak u inostranstvo je izvestan ove godine.
- Mogla sam i ranije da odem, naročito prošlog leta, ali nisam osećala da sam spremna. Sada jesam. Osvojila sam trofeje, osećam se zrelo, igram u kontinuitetu i imam samopouzdanje. Inače, ne volim promene, ali na kraju ove sezone će mi to biti potrebno.
Omiljenu zemlju za nastavak karijere nema, ali...
- Ne razmišljam o nekom određenom gradu, državi i klubu, o "kulama i gradovima". Srećna sam zbog onoga što radim i želim da mi i dalje bude lepo, da uživam u tome. Zbog toga bih volela da odem, na primer, u Italiju ili Grčku, takvu neku zemlju.
smo neke naše momke-košarkaše. Fino smo se družili. Međutim, nisam se snašla. Istina je da i sada odlaze odbojkašice tih godina, ali bila sam mlada i veoma vezana za svoje. Nekako mi to nije prijalo, nisam se osećala dobro... Sve je tačno u minut, a u osam više nikoga nema na ulici, nema odlaska na kafu, šetnje, ne rade prodavnice, ništa se ne dešava - prisetila se Sara.
Putovanja u Monako su donosila olakšanje.
- U prvoj sezoni sam trenirala u Cirihu, a petkom letela za Monako na utakmice, pošto sam tamo igrala na pozajmici, u Četvrtoj ligi Francuske. Dobro je bilo što sam trenirala u Voleru, ali ne može da se napreduje bez jakih mečeva, naročito u mojim godinama. Sledeće sezone sam i živela u Monaku. To je predivan grad, ali nije baš za život, bar nije bio za mene u tim godinama. Verovatno bi bilo drugačije da sam došla na zalasku karijere. Imali smo tek dva, tri treninga nedeljno i mnogo slobodnog vremena. Srećom, tu su bili naši košarkaši sa kojima sam se družila - Milutin Aleksić, braća Ćalasan i jedan dečko iz Hrvatske. Oni su dosta stariji, ali su mi pomagali i bilo mi je baš prijatno. Ali, oni su svaki dan imali treninge i nismo mogli češće da se viđamo. To iskustvo iz Monaka mi je pomoglo da sazrim. Ipak, kada je trebalo najviše igrački da napredujem, ja sam nazadovala. Zato sam odlučila da se vratim. Bilo je raznih komentara, pa i pitanja zašto sam se vraćala kada sam već otišla, zašto nisam mogla da se snađem, da radim nešto drugo, da nađem dečka ili šta god. Nisam to tako gledala. Nije me bilo sramota da, praktično, krenem iz početka. Objasnila sam mojima i menadžeru Šimurini i oni su to potpuno razumeli. Želim da igram odbojku i to je bio pravi potez - poručila je Sakradžija.
Prijatelji otišli iz Zrenjanina
Predvodnica Jedinstva iz Stare Pazove je odrasla u gradu na Begeju, poznatom po vrhunskim odbojkašima, poput Maje Ognjenović, Jovane Brakočević, braće Grbić...
- Maju poznajem, naučila je prve odbojkaške korake gde i ja. I to su nas dobro naučili, insistirali su na tehnici i nije pomagalo što smo plakale i želele odmah mrežu. Ona je tako fina, mirna, prijatna, stalno se smeje. Obožavam je. Ne čujemo se često, ali kada se čujemo od nje dobijam podršku - rekla je Sakradžija.
Sarino detinjstvo u Zrenjaninu je bilo puno igre, ali i obaveza.
- Počela sam sa pet godina. Trenirala sam atletiku i plivanje. Tu sam osvajala medalje, ali nije mi bilo dovoljno, sve sam htela da probam. Dok sam išla u niže razrede mene su vozali sa treninga na trening. Odbojka je bila u mojoj školi, pa kad su već išle sve drugarice htela sam i ja. I ljubav prema odbojci je bila jača od svih drugih aktivnosti. Tako sam otišla u Klek, posle u Vojvodinu, pa u inostranstvo i sada u Staru Pazovu.
Korene vuče iz Like i Hercegovine, a roditelji su joj odrasli u Žitištu i Ravnom Topolovcu. I dok je otac Radomir igrao košarku, majka Marica se bavila manekenstvom, a tim stopama je krenula i njena tri godine mlađa sestra Luna.
- Ona je, takođe, igrala odbojku, bila je u Vizuri, ali je prestala pre više od dve godine. Prelomila je jedan dan, rekla nam je da ne vidi više sebe u tom sportu i da hoće da se bavi manekenstvom. Ostvarila je tu želju.
Danas Sara živi u Staroj Pazovi, često je u Beogradu, a u Zrenjanin retko odlazi.
- Drag mi je, ali oni sa kojima se družim uglavnom su otišli u Beograd, neki u Novi Sad... Baka i deka su mi na selu, u Žitištu, pa odem kod njih. Za razliku od Zrenjanina, Stara Pazova je mesto kojem su blizu i Beograd i Novi Sad, pa ljudi cirkulišu, odlaze i vraćaju se - zaključila je Sakradžija.
