Kosta Jankov: Srbin sa tri NBA prstena
Poslednjih 15 godina Kosta Jankov je glavni evropski skaut NBA šampiona Golden Stejt Voriorsa. Zanimljivo je sagledati put ovog odličnog trenera sa 40-godišnjim stažom od banatskog sela Bočar preko Čelika iz Zenice kao pomoćnika Božidara Maljkovića, a zatim na istom zadatku i u najboljim danima splitske Jugoplastike, pa saradnje sa Duškom Vujoševićem sa juniorskom reprezentacijom SFR Jugoslavije (četvrti na SP u Edmontonu)...
Posle sezone u Apolonu, obreo se u Minhenu, a onda ponovo u Grčkoj, i to opet kao Maljkovićev pomoćnik u čak sedam narednih sezona u Panatinaikosu, Pari Sen Žermenu i Malagi, a odatle u Izrael. A pre puta u SAD među "ratnike" i osvojena tri šampionska NBA prstena, španska Unikaha 2003.
- Za sve je "kriv" moj komšija Ranko Žeravica, rođen u Novom Miloševu, opština Novi Bečej. Malo dalje je moje rodno selo Bočar. Od Rankove do moje kuće ima četiri kilometra. Moj otac Milan i majka Vidosava su se iz škole znali sa braćom Žeravica, Rankom i Milivojem. Ne zaboravljam Čedu, Rankovog bratanca, muzikanta i zaljubljenika u traktore. Ipak, bitan šraf za kraj priče. Naime, Ivan Jankov, rođeni brat mog oca, živeo je sa porodicom u Finiksu. Mama Vidosava kontaktirala je svog školskog druga Ranka. On je bio presrećan da po ko zna koji put može da učini dobro delo. Uključili su se Radomir Šaper, Bil Vol (direktor ABA USA) i Bob Vajnhauer (trener Arizona Stejta). Trebalo je "samo" kupiti povratnu kartu. Nije moj otac Milan mnogo razmišljao. Prodao je poveliki komad zemlje, odložio kupovinu traktora na neodređeno vreme, i kupio sinu povratnu kartu za Ameriku. Insistiram na ovom "povratna" jer sam od prvog dana znao da ću se vratiti. Nikada me nije zanimala Amerika. Zanimala me je samo američka košarka i da trenerski napredujem - priča o počecima Kosta.
Preko Sinanovića u Portland
Kako je došlo do toga da postanete skaut, šta vam je bio prvi zadatak?
- Kad sam završio rad u Malagi, doselio sam se kući, u Pariz. Tamo mi je živela porodica. Nisam čak ni raspakovao kofere, a sve se pokrenulo. Kasnije sam saznao da to baš i nije bilo samo od sebe. Prethodno sam preko svojih veza došao do tada 19-godišnjaka Nedžada Sinanovića i doveo ga u Malagu. Imao je 222 cm i bio je težak samo 89 kig! Momak do tada nije bio registrovan ni za jedan košarkaški klub.
Doveo sam ga u Malagu, a juna 2003, prvi put u istoriji NBA, ekipa Portlanda draftovala ga je kao momka koji nikada nije odigrao zvaničnu košarkašku utakmicu! Istovremeno, Portland je tražio skauta za Evropu. Kad su saznali za moju ulogu u vezi s Nedžadom, dobio sam ponudu da radim za njih. Ponuda koja je objedinila za mene najbitnije zahteve. Tako sam došao do svog prvog profesionalnog angažmana u NBA.
A kako ste stigli u San Francisko, u Golden Stejt?
- Kris Malin bio je igrač prvog i najpoznatijeg drim tima, onog iz Barselone 1992. Po završetku karijere promovisan je u generalnog menadžera Golden Stejt Voriorsa. Razočaran godinama lošim selekcijama i rezultatima, klub se odlučio za veliko spremanje. Njima je, na kraju čitavog niza promena, bio potreban i internacionalni skaut sa trenerskim iskustvom. Preko zajedničkih prijatelja, Kris je došao do mog imena. Tako je počela moja sada već 14- godišnja saradnja. Moj početak rada obeležio je Letonac Andris Biedrinš. Igrao se U18 Evropskog kvalifikacionog juniorskog turnira u Sisku. Bio sam direktan učesnik operacije u kojoj smo ga kao 18-godišnjaka 2004. "kidnapovali" i sproveli u SAD na nepoznatu lokaciju. Tamo je ostao do kraja drafta. Totalni anonimus koji je izabran od strane "ratnika" kao 11. pik u prvoj rundi. Tako je počela naša saradnja
Dukan za primer
Imate tri NBA i jedan NBA D - Liga prsten. Da li razmišljate da stignete Ivicu Dukana, koji ima pet NBA prstena?
- Ivica je svetao primer u kome su se poklopili posvećenost i znanje. Pomogao je mnogima do dobiju posao u nekom od NBA timova. Danko Cvjetićanin i Marin Sedlaček su napravili izuzetne NBA karijere kao skauti. Ne bih da brojim, merim i upoređujem. Upravo zbog toga što sam svestan koliko srećne okolnosti mogu da utiču na naš put. To je nešto na šta ne možemo da utičemo. Vidim da jedino broj godina, koliko imamo NBA ugovore, mogu da sasvim dovoljno govore o tome šta dajemo i šta za to dobijamo. Prstenjem se ne opterećujem.
Pomogli ste Ognjenu Kuzmiću, Dejanu Todoroviću...
- Ognjen je momak velikog talenta koga sam u njegovoj 18. godini preko poznanika zatekao u Drugoj ligi Finske. Kako on sam za sebe kaže, na biciklu, po snegu, na putu za trening. Došao je u Unikahu i već posle dve sezone je usledio prelazak među "ratnike". Sa tako trasiranog razvojnog puta Ognjen je dosegao do dva pobednička prstena, NBA i NBA - D Ligu.
Dalje, on postaje igrač Panatinaikosa, reprezentacije Srbije, Crvene zvezde i sada je igrač Reala. Dejan je došao je u Unikahu kao osoba koja nema registraciju ni za jedan košarkaški klub. Njegovo ime u KSS nije postojalo, pa samim tim nije odigrao nijednu utakmicu mlađih kategorija za selekciju Srbije. Zahvaljujući pravovremenom dolasku u Malagu, Dejan je dobio špansko košarkaško državljanstvo. Sada je u situaciji da su mu samo španski igrači konkurencija protiv koje treba da se izbori za svoj novi ugovor. Retka, retka privilegija. Lično, i Ognjena i Dejana sam video u ovim godinama kao NBA igrače.
Briga o mladima
Kako vidite srpsku košarku danas?
- Mene najviše interesuje rad sa mlađim kategorijama, i mogućnosti koje se igračima otvaraju u prelazu iz mlađih kategorija u seniorski tim. Upravo onaj period u kome se gube mnogi talenti. Jedan od prvih detalja koje sam davno uočio je da kod nas kada neki od "velikana" potpisuju ugovor sa najboljim mladim igračima u Evropi, prvo se traže izgovori šta ti igrači sve nemaju da bi se time opravdalo njihovo eventualno neigranje. Onda te igrače seljakaju "od nemila do nedraga", često do konačnog uništenja.
Mislim da je takav pristup pogrešan. U ozbiljan sistem su uvršteni razvojni put igrača, takmičenje, organizacija kluba na svim nivoima koji sve to prati... Sve se završava ugovorima koji garantuju obostrani profit. Znači, ovde pričamo o sistemu koji je vrlo isplativ za sve učesnike. Sam sistem čini deset komponenata. Ako samo jedna od tih komponenata nedostaje, u nedogled će se događati da igrači koji si bili veliki talenti u juniorskom stažu nestanu u svom prelazu ka seniorima.
Vaš rodni kraj treba da dobije Muzej "Ranko Žeravica"...
- Nadam se da će se to zaista dogoditi, ideja je divna. Vraćam se na Čedu Žeravicu, koji je Rankov bratanac. On pokušava, uz svesrdnu pomoć Rankove supruge Zage, da izgradnjom muzeja u Rankovom rodnom Novom Miloševu otrgne njegovo životno delo od zaborava. Ranko nas je sve zadužio. Kao i mnogi, i ja pokušavam da u okviru svojih mogućnosti pomognem da se to dogodi. Istovremeno šaljem poruku preko "Vesti" i "Koš magazina" i KSS. Toliko velikih trenera, igrača i košarkaških radnika, a mi nemamo adekvatan prostor u kome bismo sačuvali svoju istoriju. Nebojša Popović, Aleksandar Nikolić, Slobodan - Piva Ivković, Radomir Šaper... Ne pričam ovde o slici na zidu. Pričam o prostoru u kome se čuva istorija. Ne dozvolimo da nam se zatre pelcer najbolje trenerske košarkaške škole na svetu.
Savetnik Amerikancima
Bili ste savetnik u stručnom štabu SAD pred Mondijal u Japanu 2006.
- Kris Malin je, pored uloge u Golden Stejtu, bio i član stručnog štaba reprezentacije SAD. Trener Majk Kšiževski je tražio trenera-savetnika s internacionalnim iskustvom. Znam da je bilo nekoliko kandidata i svi smo bili pozvani na razgovor. Izabrali su mene i pružili mi priliku da budem jedina osoba u istoriji koja nije američki državljanin a da bude deo stručnog štaba.
Ugovori sve govore
Šta mislite o sadašnjim našim igračima u NBA?
- Kad je neko van SAD dobio prvi NBA ugovor, to mora da se poštuje. A ako se iz prvog ugovora izrodi drugi ugovor, to je onda za naklon. Za znatiželjne, to je dobra prilika za duboku analizu. Mogu samo da svima poželim i drugi i treći ugovor. Koliko znam, to mogu da ostvare samo košarkaši koje odlikuju najviši stepen radne etike, lična i igračka inteligencija i specifičan talenat. Ništa od ovog ne sme da nedostaje.
Luki neće biti lako
Šta se može očekivati od Luke Dončića? Da li je premlad došao u NBA?
- Niko i nikada u Evropi nije u svojoj 19. godini igrao košarku na nivou na kome je igrao Luka. Poslednje dve godine je ostvario neponovljive igre i napredak za tako mladog čoveka. Iz iskustva znam da su intelektualna, emotivna i fizička energija potrošni materijal. Koliki su Lukini kapaciteti, tj. koliko je od svega preostalo, da li će Luka imati strukturu oko sebe koja zna kako se sve to obnavlja i, na kraju, da li će Luka imati motiva da neiscrpno radi na tome, te odgovore sada nemam.
Postoji srpska škola košarke
Srpska škola košarke?
- Imao sam sreću da o nastanku srpske trenerske košarkaške škole slušam kazivanja od njenih tvoraca. Prvi, Ranko Žeravica, osoba bez čije pomoći ne bih bio tu gde sam. Radio sam sa njim i sarađivali smo od 1981. Takođe, dve godine sam radio u Minhenu dok je gospodin Borislav Stanković bio generalni sekretar FIBA. Iz njihovih kazivanja saznao sam i zapamtio da su, uz njih, i Nebojša Popović i Aleksandar Nikolić bili utemeljitelji srpske trenerske košarkaške škole. Svaki od njih je ponaosob dao nemerljiv doprinos stvaranju specifičnih metodologija kojom su unapređivali igrače i način igranja koji je afirmisao košarkaše i istovremeno postizao takmičarski rezultat timova koje su vodili.
Koristeći po sopstvenom izboru najkorisnija iskustva izvorne srpske trenerske škole, njeni najpoznatiji sledbenici bili su i još uvek jesu Dušan Ivković, Svetislav Pešić, Božidar Maljković, Dušan Vujošević, Željko Obradović i Aleksandar Đorđević. Zato, iskreno, ne volim kad neko za srpsku trenersku košarkašku školu kao neku odrednicu stavi reč "takozvana". Ta škola je toliko toga izrodila da zaslužuje da je bar mi Srbi priznamo za nešto što je zaživelo, što traje i što nije nastalo slučajno.
Primer iz Koteža
Šta vam nedostaje u sadašnjem trenutku srpske košarke?
- Isključivo javna polemika najboljih vizionara na temu kako dalje. Nadam se da će uskoro proraditi otvoreni forum na kojem će se voditi rasprave o životnoj problematici koja muči ceo region. Kako proizvesti više ekstra igrača i od njih zaraditi da bi sistem mogao da samoopstane. To vidim kao jedinu zdravu logiku kako možemo jednog dana da budemo konkurentni s najbogatijim klubovima u Evropi. Ali, postoji jedan mali veliki košarkaški klub Beko iz Koteža. Vodi ga grupa izuzetnih znalaca i profesionalaca.
Oni su za četiri godine uspeli da pošalju Lazara Škorića i Ivana Rauta na Fordham univerzitet. Mihailo Stojanov je na putu da takođe ode na univerzitet. Doveli su talentovanog Semina Burka iz BiH. Prošle sezone su bili četvrti u juniorske Roda lige, a član Beka je bio MVP lige. U timu je najtalentovaniji organizator igre u Evropi, rođen 2004. Kad roditelji mladog igrača čuju kako sve to funkcioniše, sve ih je više koji dovode svoje sinove da se i njima trasira razvojni put. Beko je već prerastao u organizovani sistem.
