Trenirao od jutra do mraka
Naša zemlja Srbija nije uvek imala mira i sreće, pitanje da li je nekad bilo lako živeti u njoj, ali je uvek imala šampione. Sveta ili kvarta, grada ili Evrope, nebitno. Jer, biti šampion je način razmišljanja, zlatna medalja je samo posledica i potvrda da ste najbolji u tome što radite.
Kako su i oni najbolji među nama, poput Ivane Španović ili Novaka Đokovića danas, nekada bili samo devojčice i dečaci sa loptom ispred zgrade ili u školskom dvorištu, a sada na tim igralištima ovih dana igraju neki budući šampioni.
Presudno je od starta razmišljati kao šampion. Jedan od njih je i Predrag Saša Danilović, koji može sa uživanjem da prelistava albume sa slikama iz igračkih dana i posmatra kako njegove kćerke Olga i Sonja i sin Vuk polako i sami postaju šampioni. Olga trenira tenis, Sonja odbojku, a Vuk - logično - košarku.
Legendarni košarkaš, nekada najbolji u Evropi, prisetio se šta je sve bilo potrebno da uradi na putu od školskog dvorišta do pobedničkog postolja na Svetskom prvenstvu i, u njegovom slučaju, brzo se sve svelo na suštinu - trening, rad.
- Ama baš sve sam dao! Da Bog da talenat, odnosno mama i tata, kao prvo, ali to je manji deo. Onda slede predanost, velika odricanja, rad, dosta treninga... Kada uslede padovi, potrebna je snaga da se to izdrži i ustane, jer je to neizostavni deo svakog sporta i svake karijere - naglasio je Danilović i izdvojio nešto što ne uspeva svim klincima danas, naročito u vreme kad roditelji postaju sve redovniji, angažovaniji i prisutniji kako na treninzima, tako i utakmicama.
- Moraš da naučiš da slušaš savete, pre svega, trenera, nikako roditelja, jer su oni često neobjektivni u proceni... Dosta stvari mora da se poklopi - nastavio je nekadašnji as Partizana, Virtusa, Majami Hita, Dalas Meveriksa i, naravno, reprezentacije Jugoslavije. - Normalno, mora da se ima sreće, bez toga ništa ne može da se uradi.
Prvi čovek Kuće košarke, u koju sa osmehom ulaze najtalentovaniji klinci, a izlaze formirani košarkaši i osvajači medalja na najvećim takmičenjima, opomenuo je najmlađe da se život profesionalnog sportiste i te kako razlikuje od onog koji vode njihovi vršnjaci.
- Kada si na početku nisi toga ni svestan, jer nećeš sigurno da kažeš da se razlikuješ od sredine zato što nosiš maramicu u sakou. Samim tim što živiš život pun samoodricanja, nisi kao ostali tinejdžeri - složio se Danilović, koji sve to može da posmatra danas i iz ugla roditelja talentovanih klinaca. - Ipak, uz rezultate, kasnije, dolaze neke druge stvari... Ali ništa u životu ne bi trebalo raditi samo zbog toga da bi se došlo do novog automobila, novca... Sva ta odricanja imaju smisla samo ako želiš da u nečemu budeš dobar, pa i najbolji!
Šteta što nisam rođen u Čačku
Saša Danilović jedan je od igrača koji su bili poznati po "dupliranju treninga", ne zato što ih je trener kaznio, već zato što se samo tako postaje šampion.
- Eh, da sam rođen u Čačku, samo bih zamočio ruke u Moravu i, sve pogađao, znate kakav ih glas bije. Da se malo našalim - kaže Sarajlija sa osmehom. - Pošto nisam, morao sam više da radim. I dalje smatram da rad čini 60, ma i 70 odsto uspeha, pa tek ostalo je talenat. Mnoge talentovane sportiste je to sprečilo da postanu šampioni. Talentovane osobe su često svesne svog talenta, pa baš nemaju toliku volju za radom.
Nikad nema predaje
Apostrofirajući evropsku titulu sa Partizanom 1992. kao ključni momenat u karijeri, ne zaboravljajući trenerske pečate Vujoševića, Ivkovića, Obradovića, Mesine i Rajlija, Danilović je rekao:
- I kada mi je bilo mnogo teško, a to je uglavnom bilo zbog povreda, nisam dovodio u pitanje šta ću da radim u životu - samo košarka! Nikad ne sme da se poklekne, nema predaje, moraš da nastaviš dalje istim intenzitetom, čak i jačim. To je i poruka onima koji bi da postanu vrhunski sportisti i ne samo sportisti. Da rade, rade, rade, ali i da vole to što treniraju, a ne da bi bili kul u društvu.
Menadžeri opasnost
Ponovio je iz bogatog iskustva, a po završetku igračke karijere dugo je bio predsednik Partizana, sada predsednik KSS, da su upravo roditelji ti koji sputavaju klince da ostvare velike stvari u sportu. Bez obzira na to što sve dolazi iz najbolje namere.
- Važno je da deca ne budu žrtve neostvarenih ambicija roditelja, da budu svesni da i ti menadžeri rade za njih, a ne obrnuto - naglasio je i ukazao na odnos koji je često okrenut naglavačke - gde karijerama mladih sportista upravljaju menadžeri, koji bi po prirodi stvari trebalo da budu u službi samih sportista.
U inostranstvo kao formirana ličnost
Jedan od najčešćih "saveta" je - odlazak u inostranstvo što pre, po svaku cenu.
- U inostranstvo? Da, kad si zrela, formirana ličnost - smatra Danilović, koji je u Bolonju 1992. došao kao šampion Evrope i sa Partizanom i reprezentacijom Jugoslavije.
Tokom karijere osvojio srebro sa Olimpijskih igara u Atlanti 1996, zlata sa evropskih prvenstava u Jugoslaviji 1989, Italiji 1991, Grčkoj 1995, Španiji 1997. i bronzu u Francuskoj 1999, a sve je počelo osvajanjem Evropskog prvenstva za juniore održanog 1988. u trošnim dvoranama u Vrbasu i Srbobranu pred nekoliko stotina gledalaca.
Evroligu je osvajao i sa Partizanom 1992. kada je bio najbolji strelac i MVP Fajnal fora u Istanbulu, i potom sa Virtusom 1998, koji je u znak zahvalnosti za sve što je uradio do povlačenja 2000. povukao iz upotrebe dres sa brojem 5.
