Stefan Jović za "Vesti": U Minhenu kao kod kuće
Košarkaš Bajerna i trofejni srpski reprezentativac Stefan Jović (28) već godinu i po dana živi u Minhenu, gde se posle kraljevačke Sloge, zatim Radničkog iz Kragujevca i Crvene zvezde zaustavio u Bavarskoj na svom profesionalnom putu.
Ovih dana reporter "Vesti" je posle jednog treninga Bajerna razgovarao sa košarkašem koji je u igru uneo nekoliko novih elemenata na oduševljenje navijača minhenskog kluba.
- U Bajernu sam godinu i šest meseci. Super nam je i zadovoljni smo u i van hale. Za porodicu je ovde izvanredno i uživamo. Supruga i ja smo sa sinom prošle sezone posetili i videli sve znamenitosti u krugu od 150 do 200 kilometara oko Minhena, brojna jezera i dvorce. Na jezeru Kimze bili smo tri puta gde smo vodili moje roditelje, taštu i kumove. Gledamo da kad god nam dođu gosti da sa njima izađemo i posetimo nešto od interesantnog u Minhenu i okolini. Što se prestonice Bavarske tiče, sve je blizu i za dvadesetak minuta se stiže na svako mesto, ali je interesantno i da odemo i pogledamo po nešto zanimljivo što ipak ne viđamo svaki dan.
Posetili su ga roditelji u Minhenu.
- Majka je imala pomešana osećanja jer joj je drago šta se događa u mojoj karijeri, ali za nju smo daleko. Ipak, dobra je stvar što imamo redovnu avionsku liniju Memingen - Niš, pa nas svega sat i po deli od viđenja. Međutim, kuća u Nišu je prazna bez nas dvojice jer i moj brat je u Minhenu i radi u Intelu, tako da me muči jedino to što nemam vremena da češće odem dole i da vidim oca i majku.
Neš uzor
Ljubimac ste navijača minhenskog giganta?
- Publika prepoznaje posebnost u igri. Više puta sam pročitao o raznim sportistima u Evropi i svetu da se dosta toga uči, ali ima nešto što je urođeno. Mislim da čovek može imati dara za nešto, ali mora i da vežba. Mnogo sam voleo NBA legendu Stiva Neša kao plejmejkera. Za mene je bilo fascinantno sve što je on činio na terenu i pokušavao sam to da kopiram. Pratili smo NBA ligu i utakmice njihovih klubova i često je to bilo sve do jutra. Nemanja Gudić iz FMP bio je veliki navijač Lejkersa i zajedno smo gledali NBA dokle možemo da izdržimo ujutro. Drugi put smo gledali Finiks Sanse. Ja sam kupio i dres Stiva Neša, koji sam rado nosio. On mi je inspiracija po svom lepršavom stilu igre, kreativnosti i lakoći s kojom je igrao s tom visinom. Naravno, morao sam mnogo i da grešim dok sve to nisam uvežbao i stigao do samopouzdanja da mogu nešto da uradim.
Bajern u Evroligi nije uspeo da uđe u top 8.
- Situaciju smo dodatno pogoršali i doveli maltene do svršenog čina porazom od Darušafake jer i s tom eventualnom pobedom imali smo minimalne šanse da se nađemo među osam. Ipak, mislim da bi svi trebalo da budu zadovoljni do sada urađenim, pošto je malo nemačkih klubova koji su nanizali 13 pobeda u Evropi. Sigurno je da smo se posle nekih dobrih partija i rezultata nadali i razmišljali o top 8 fazi sve do poslednjeg momenta, ali mnogo povreda su bile problem. U isto vreme bili smo povređeni Buker i ja, a da smo svi bili zdravi, rotacija bi bila veća, klupa sa rezervnim igračima mnogo duža, pa bi i intenzitet utakmica bio sigurno drugačiji. Ovako smo bili "osuđeni" na šest-sedam igrača, što je premalo da bi se izdržao taj ritam i za nemačko prvenstvo, a pogotovo Evroligu. Sada će nam biti malo lakše kada to završimo.
U nemačkom prvenstvu ekipa je za sada neprikosnovena.
- Sledi nam domaće prvenstvo i plej-of. Nama naruku ne ide raspored jer imamo nekoliko teških duela, ali mislim da to nije ni loše pošto ćemo kroz te teške utakmice dočekati plej-of. U tri dana za protivnike imamo Albu i Bamberg, u poslednjem kolu Bon, igramo na strani protiv Gisena i Frankfurta, a kod kuće protiv Ulma. To je pet okršaja posle kojih nas čeka plej-of.
Povrede prošlost
Jović je kao i još nekoliko košarkaša Bajerna bio povređen tokom sezone.
- Povrede igrača su jedan od problema na koje mora da se računa i niko ne može da utiče na to. Povreda koju sam ja dobio posle Fenerbahčea je posledica umora, a ne kontakta. Pukao mi je butni mišić i to je posledica napora. Dva dana pre toga igrao sam 36 minuta protiv Fenerbahčea, a pre toga i protiv Bajrojta, takođe, rovit s povredom zgloba. Tako da jedan deo tela trpi posledice povrede drugog i meni je pukao mišić, što u tom trenutku nije delovalo tako ozbiljno. Osetio sam bol, doktor je već pod prstima osetio da nešto nije kako treba, a ja sam mislio da nije ništa strašno i da bi sredstvom protiv bolova mogao da nastavim brzo. Posle snimka magnetnom rezonancom su mi rekli da šest do osam nedelja može da traje pauza, pošto je doktor za 40 godina prakse video samo tri puta ovakvu vrstu povrede, a ja sam bio taj treći slučaj. Vratio sam se za tri nedelje, pa sam se krio po terenu jer nisam imao snage i treninga. Posle toga ponovo sam imao problema, ali sada je sve to prošlo i ja sam dobro.
Odgovara mu pozicija plejmejkera u ekipi.
- Posao plejmejkera je da oseti igru, pa čak i tamo gde je trener ne vidi, dobra komunikacija sa saigračima važna je u napadu, ali i u odbrani. To u Bajernu funkcioniše sa Bukerom i Radoševićem, bilo da igram visokim loptama ili niskim kroz noge protivnika. Sve to traži dobru pripremu i poznavanje rivala i pretpostavku kako se on pripremio za igru protiv nas jer svaka ekipa to čini na drugačiji način. To je za mene kao partija šaha. O svemu se zajednički dogovaramo. Važno mi je da vidim kako će se završiti ova sezona. Što se tiče napredovanja, to je vežbanje "igre leđima", pošto bih sa 100 kilograma i visinom od skoro dva metra mogao da još više da pomognem svojoj ekipi - zaključuje Stefan.
Jović je tih, uporan i radan i smatra da je to bolje nego mnogo pričati za medije. Takav stav iskazuje i prema suđenju u nemačkom prvenstvu, gde su arbitri naočigled navijača i publike svojim odlukama više puta oštetile košarkaše Bajerna. Stefan ne želi da to komentariše, mada je taj čudan odnos sudija prema Bajernu više nego lako uočljiv.
"Orlovi" znaju šta im je cilj
Reprezentacija Srbije se priprema za Svetsko prvenstvo u Kini.
- Koliko sam obavešten, okupljanje reprezentacije Srbije je sredinom jula i slatke muke biće ove sezone za selektora Sašu Đorđevića s obzirom na broj igrača. Nadam se da će se svi odazvati i ko god bude među 12 biće to ozbiljna reprezentacija. Nisam od onih koji mnogo pričaju o plasmanu i očekivanjima, nego sam više za rad tiho, mirno i polako s verom u sebe. Kod mene nema te euforije, ja to imam u sebi i "gorim" iznutra i bitno mi je da budem stabilan u glavi, a ne da izgorim pokazujući nekom zakucavanje, skok ili nešto drugo. Znam šta želim i koji mi je cilj i svi mi dobro znamo koji nam je cilj.
Trofej do trofeja
Jović je rođen u Nišu 1990, a od 2010. je profesionalac. Po dve godine igrao je za Slogu i kragujevački Radnički, a četiri sezone za Crvenu zvezdu. Bio je na NBA draftu 2012. Sa reprezentacijom Srbije na Mediteranskim igrama 2013. je osvojio srebro, iste godine na Univerzijadi bronzu, zatim svetsko srebro 2014. i olimpijsko 2016. U Zvezdom dresu je bio MVP igrač finala ABA lige 2016, u ABA ligi prvak od 2015. do 2017, osvojio Kup Srbije 2015. i 2017, prvak Srbije od 2015. do 2017. Šampionski put nastavio je i u Bajernu s kojim je prošle godine osvojio prvenstvo i Kup Nemačke.
Dobro društvo
- Moj kum živi u Minhenu 14 godina, radi u Intelu, drugi kum radi sedam godina takođe u Minhenu, u privatnoj firmi. Tako imam krug jako bliskih ljudi s kojim skoro svaki dan posle 18 sati mogu da se nađem da porazgovaramo, popijemo kafu.
I Vuk na parketu
Stefanov sin Vuk ima tri godine, krenuo je u vrtić. Uz njega je po ceo dan majka i otac oseća da treba da se malo više posveti sinu, pa će ovog proleća i leta više vremena provoditi uz njega. Kaže da mu je porodica uvek na prvom mestu i želi da vidi kako će se Vuk snaći u vrtiću gde će učiti nemački i engleski. Nekoliko puta je Vuk dolazio na utakmice da gleda oca, ali je trčao i jurio okolo što je bilo simpatično, ali Stefan to više ne čini. Trener Bajerna Dejan Radonjić ga je podigao s loptom da "zakuca" koš i to mu se mnogo dopalo.
- Kad sam ja tu, onda me stalno zove i diže ruke gore da ga podignem da ubaci loptu u koš. Od mene traži da to ponovimo 100 puta, a ja za to, ipak, nemam toliko vremena i zato smo rešili da ga više ne dovodimo na utakmice i treninge - kaže Stefan.
Majstor gitare
Stefan je često posle znao da zabavi drugare u Nišu, na Kopaoniku na pripremama reprezentacije svirajući gitaru.
- Dok sam igrao u Zvezdi, imao sam gitaru u stanu, tada je Vuk bio manji i svaki put kad bih svirao on je bio jako uznemiren, plakao je i bežao u drugu sobu. To je razlog zašto ovde nemam gitaru. Uželeo sam se da sviram jer to dugo nisam činio. Inače, gitaru sam počeo da sviram još u prvom razredu osnovne škole jer sam paralelno išao i u muzičku školu. I brat i ja smo završili školu gitare i klavira u muzičkoj školi. Na ideju da sviramo gitaru došli smo u izviđačima, gde je i naš otac bio jedno vreme. Videli smo dva brata koji su na terasi svirali i pevali. Stala je muzika sa razglasa, a za njih su doneseni mikrofoni.
Jedan je svirao, drugi pevao, a mi smo bili oduševljeni. Nije nam više trebalo razglas, pošto smo slušali samo njih. Brat i ja smo se raspitivali kako to ide sa učenjem sviranja, koliko vremena treba da se sve to savlada. Rekli su nam da za neke lakše pesme treba samo jedan dan i onda smo imali profesora Mišu koji nas je spremao za prijemni. Prve stvari naučili smo kod kuće, a onda smo završili muzičku školu. Majka je svirala gitaru, a otac harmoniku. Kod kuće smo imali četiri gitare, klavir i sintisajzer.
