Podsećanje na Manilu: Četiri decenije od svetske titule "zlatnih dečaka"

Na današnji dan 1978. jugoslovenska reprezentacija se drugi put domogla trona na košarkaškom mondijalu.

Vestionline

Tito sa košarkaškom reprezentacijom

Odakle ste? Iz Jugoslavije? Tito, nesvrstani, košarkaši...

Ko god je u ono doba nekadašnje države, koja se rastezala "od Vardara pa do Triglava", sa crvenim pasošem putovao svetom, bar jednom je u nekom, makar najzabitijem delu planete vodio ovakav razgovor sa lokalnim građaninom. Amerikanac, Rus, Kinez ili Bušman... svejedno. Tadašnje Jugoslovene su svi prepoznavali po "najvećem sinu naroda i narodnosti", njegovom prijateljovanju sa Naserom, Nehruom i ostalima i – "zlatnim dečacima".

Čast svima, ali u to najsjajnije doba SFRJ jedino su košarkaši istinski bili kao kralj Mida – pretvarali su u zlato sve što bi dotakli.

Zato i sada, s povodom, skinemo prašinu sa jednog događaja od pre tačno četiri decenije kad je reprezentacija Jugoslavije ponovo, osam godina posle Ljubljane, zasela na svetski presto. Beše to 1978. u Manili.

Vestionline

Krešimir Ćosić na najvišem mestu pobedničkog podijuma

Od tog, osmog Svetskog prvenstva prošlo je ravno 40 godina, ali za danas sredovečne poklonike sporta - kao da je juče bilo. Na Filipine su se obrušila dva ciklona. Prvi je poharao gotovo većinu od 7.000 ostrva ove države, a drugi – u vidu nasmejanih košarkaških virtuoza u plavim dresovima, u zemlji diktatora Ferdinanda Markosa zaveo je - svetsku diktaturu.

- Više volim da pričam o Mondobasketu u Portoriku iz 1974. jer smo se tu igrački rodili Kića, Praja, Mirza i ja. Onda je došao Lijež 1977. kad smo Kića i ja sa Sovjetima u finalu igrali onu čuvenu odbojku. U Manili se nije dogodilo ništa novo. Otišli smo tamo da se igramo košarke, bijemo "zbornaju" na sto načina i – uzmemo svetsku titulu – na svoj prepoznatljiv, "dorćolski" način pričao je jednom prilikom o Svetskom prvenstvu Zoran Moka Slavnić.

I zaista, jugoslovenska reprezentacija se prosto poigravala sa rivalima. Zaigravši po sistemu "čvrsto u odbrani – slobodno u napadu", na čemu je insistirao strogi profesor košarke Aleksandar Nikolić, plavi su redom preslišali Senegal (99:64), Južnu Koreju (121:85), Kanadu (105:95), Filipine (117:101), Italiju (108:76), SAD (100:93), SSSR (105:92), Brazil (91:87) i Australiju (105:101).

Sa devet uzastopnih pobeda ušli su u veliko finale sa Sovjetima, željnim revanša za neuspehe na tri prethodna Evropska šampionata.

- Jednom prilikom sam njihovom selektoru, čuvenom pukovniku Gomeljskom, rekao: Džabe crtate te šablone kad ni mi ne znamo kako ćemo da odigramo – još jedna od Slavnićevih dosetki govori o genijalnosti njegove generacije.

Jedina senka, jedina briga pred finale, bila je teška povreda kičme Delibašića, koji od susreta sa "azurima" bukvalno nije mogao da hoda. Mirza je, međutim, otišao kod nekog Kineza, lokalnog majstora akupunkture, i na sopstvenu odgovornost tražio da igra. Kad su ga Sovjeti, onako bledog kao duha, tog 14. oktobra 1978. videli na parketu – dugo su bili u šoku.

- Ne mogu da poreknem da je bilo dramatično. Poluvreme je završeno nerešeno (41:41), posle 40 minuta bilo je 73:73. Produžetak takođe napet, ali mi na kraju slavimo sa 82:81 i - Jugoslavija je po drugi put postala prvak sveta. 

Dražen Dalipagić, koji je bio najbolji igrač i četvrti strelac turnira, Dragan Kićanović, Ratko Radovanović, Peter Vilfan, Zoran Slavnić, Mirza Delibašić, Branko Skroče, Krešimir Ćosić, Duje Krstulović, Željko Jerkov, Rajko Žižić i Andro Knego, predvođeni legendarnim Acom Nikolićem, zaseli su na tron posle deset utakmica bez poraza! Postali su i ostali košarkaški besmrtnici.

U najbolju petorku, uz Oskara Šmita, koji je s Brazilom osvojio bronzu, i sovjetskog gorostasa Vladimira Tkačenka, ušli su Kićanović, Dalipagić i Ćosić. 

- Znate u čemu je tajna naših uspeha... U tome što smo bili jedinstveni, što smo bili složni i međusobno se uvažavali. I što smo umeli da se zezamo. Od ranog jutra smo bili spremni na šalu. Uhvatili bismo nekog kelnera, šefa recepcije ili jednostavno nekog od nas i "vadili" mu dušu. Pa, eto, mozak te ekipe bio je Ćosa. On je bio moj košarkaški tata, koji je mogao da predribla čitav tim, udari rampu, uzme loptu, pređe ceo teren i zakuca u koš. E, tom Ćosi, koji je bio mormon i strogo se držao nekih pravila, ja sam znao da sipam alkohol u voćnu salatu. "Care, ti si to uradio", pitao bi me užasnut, a ja bih mu odgovorio: "Znaš da tako nešto nikad ne bih uradio" – otkrio je Slavnić u serijalu "Medalje zauvek" posebnu dimenziju ove čuvene generacije.

"Zlatni dečaci" za nezaborav.

Finale, 10.000 gledalaca

Jugoslavija - SSSR 82:81 (41:41, 73:73, 9:8)

Jugoslavija: Slavnić 4, Kićanović 17, Dalipagić 21, Jerkov 4, Ćosić 6, Vilfan 6, Žižić 6, Radovanović 10, Delibašić 8, Knego, Skroče, Krstulović. Selektor: Nikolić.

SSSR: Jerjomin 11, Belov 12, Saljnjikov 12, Miškin 10, Tkačenko 14, Lopatov 8, Žarmuhamedov 6, Jedeško 4, Jovajša 2, Belosteni 2. Žigili, Bološev. Selektor: Gomeljski.