Princ pod obručima
Na predlog Olimpijskog komiteta Srbije i Košarkaškog saveza Srbije, pre dvadesetak dana legendi jugoslovenske, srpske i čačanske košarke Radmilu Mišoviću uručena je Majska nagrada za životno delo.
Već to bi mogao da bude povod, ali ne i jedini, za životnu priču o legendarnom košarkašu sa Morave. Jer, pored ovog značajnog priznanja, Radmilo Mišović je za uspehe pod koševima odlikovan Ordenom rada sa srebrnim vencem, Oktobarskom i Decembarskom nagradom grada Čačka kao najbolji sportista grada, nekoliko puta je proglašavan za najboljeg sportistu Čačka, a prilikom odmeravanja njegovog doprinosa razvoju sporta u Čačku proglašen je za najboljeg sportistu grada Čačka u 20. veku! Šest puta je bio najbolji strelac Košarkaške lige Jugoslavije, ali to je valjda i normalno, jer kad neko, poput Mišovića, Dragana Kićanovića ili Željka Obradovića "opere ruke u Moravi", onda je normalno i da bude najbolji košarkaški strelac i jedan od najboljih košarkaških trenera ikada!
Naravno, ne treba zaboraviti da je Radmilo Mišović jedan poslanički mandat proveo sedeći u klupama Skupštine Srbije i kada se sve to ima na umu, mnogima je privilegija da sede s takvim čovekom i sportskim asom koji ne krije da je prezadovoljan životom i onim što je radio i uradio. Izuzetak je samo vreme 5. oktobra kada je, iz nerazumljivih razloga, bio na meti brojnih kriznih štabova i kada je i njemu i njegovoj porodici život bio u opasnosti.
Morava u venama
Osim košarke i porodice, u životu Radmila Mišovića veoma važnu ulogu imali su Morava i golubovi.
- Jednostavno, bez Morave i golubova nisam mogao i to je bio jedan od razloga što nisam otišao iz Čačka. Na Moravi sam porastao, pecao, družio se, doživeo prve ljubavi, a kasnije sam bio prvi koji je napravio vikendicu u Ovčarsko-kablarskoj klisuri gde sam sve slobodno vreme provodio u pecanju. Nije ribarska priča da u tom jezeru ima somova teških i po 100 kilograma i šarana od 50 kilograma jer sam se uverio u to. Naravno, bio sam i vlasnik jednog od dva prva čamca na jezeru i uživao sam u svakom trenutku provedenom na vodi. Međutim, vremenom je oko moje vikendice izgrađen pravi grad, pa sam digao ruke od jezera, a vikendicu sam dao da koristi moj prijatelj. Slično je bilo i sa golubovima jer sam se golubarstvom bavio vrlo ozbiljno, na naučnoj osnovi. Mislim da sam jedini, ili jedan od retkih koji je dugotrajnom selekcijom uspeo da stvori potpuno belog goluba, što je u to vreme bila prava atrakcija. Međutim, golubarstvo traži celog čoveka, a i zasitio sam se i toga i onda sam golubove poklonio i tako zatvorio i to poglavlje mog života. Sada je usledilo novo poglavlje koje me potpuno ispunjava, a to je unuka Iva.
Inficiran kafanom
- Svaka od ovih nagrada, kao i onih koje nisu pomenute, draga mi je na svoj način. Ali, svaka životna priča, pa i ova moja ispovest, vezana je za sport i donekle za politiku i ima svoj početak. Kažem za sport jer nisam od onih koji kažu da su sanjali da će biti veliki košarkaši. Zapravo, ja sam u isto vreme trenirao, i to uspešno, rukomet, fudbal i košarku. Bilo je i takmičenja kada sam pre podne igrao rukometnu utakmicu, a popodne košarkašku. Iskren da budem, tada nisam ni razmišljao o nekim košarkaškim visinama, ali jedna utakmica je bila presudna za moju karijeru. U to vreme, 1958. godine, kada mi je bilo 16 godina, Borac je igrao važnu utakmicu u Užicu, a budući da su brojni košarkaši Borca u to vreme studirali u Beogradu dogodilo se da neki nisu došli na meč. Zbog toga sam ušao u igru i ostao sam prvotimac narednih dvadeset godina! To je bilo zlatno doba čačanske košarke koja je imala zadatak da, zapravo, vaspitava nas mlade, da nas skloni s ulice i da od nas pravi dobre ljude. Zbog toga pobeda nije bila imperativ, ili makar ne po svaku cenu. I u tome se uspelo! Među nama košarkaima je vladalo veliko prijateljstvo i ne pamtim da se nekada neko s nekim posvađao. Svakako, bili smo mladi, puni života, popularni, bilo je i para, pa smo znali ponekad, uglavnom posle prvenstvene utakmice, da "zaglavimo" u nekoj od gradskih kafana ili kafana na Ibarskoj magistrali, pa i da preteramo. U tim kafanama su svoje karijere započinjale sve velike zvezde srpske estrade, među kojima su bili i Lepa Lukić, Toma Zdravković i mnogi drugi. Toma je prvi novac zaradio baš u jednoj čačanskoj kafani. Što se mene tiče, kafane i ja smo imali jako dobar odnos jer sam voleo tu atmosferu, a i bio sam lake ruke kada je reč o plaćanju kafanskih cehova. Tada sam se inficirao kafanom i taj virus me je držao skoro 30 godina, sve dok me nisu stigle godine, ali i bolest. No, i to sam rešio tako što sam u samom centru Čačka otvorio svoj kafić u kojem se srećem s prijateljima i bivšim saigračima. Međutim, to što sam voleo kafane nikao se nije odražavalo na moju igru i karijeru jer sam redovno i uporno trenirao i ubrzo sam sa našao u sam vrh jugoslvenske košarke koja je u to vreme važila za najbolju u Evropi.
U Beogradu sanjao Čačak
Košarkaška filozofija Radmila Mišovića, koja ga je i dovela do velikog uspeha i zbog koje je izabran u najbolji košarkaški beli tim, bila je jednostavna: "ako je ispred mene blizu suparnički košarkaš, ja ga predriblam i dam koš, a ako je udaljen, šutiram i dam koš". U tom je bila sva tajna njegove igre. Radmilo je bio sve uspešniji između dva koša, a takvi igrači su na meti velikih klubova iza koji stoji, po pravilu, jake političke ličnosti, kako danas, tako i u njegovo vreme.
Najdraži Titov orden
- Od svih priznanja koje sam dobio najdraži mi je Orden zasluge za narod sa srebrnim vencima koje mi je uručio Josip Broz Tito preko svog izaslanika koji je tim povodom došao u Čačak. Mnogi će, posle ovih reči, kazati da sam jugonostalgičar, ali nije tako. Jednostavno, ja žalim za državom u kojoj se znao red i u kojoj čovek nije morao da se plaši šta će mu se dogoditi sutra. Nije to bila zemlja izobilja, ali nije bila ni zemlja u kojoj ljudi ostaju bez posla i egzistencije i u kojoj se gladovalo.
- Niti sam voleo, niti sam hteo da pređem iz Borca u Partizan, ali sam morao da na neko vreme, tri meseca, provedem u crno-belom dresu jer su to želeli moćni ljudi iz politike. Da ne grešim dušu, u Partizanu sam primljen jako dobro, kako od rukovodstva, tako i od igrača. Bilo mi je obezbeđeno sve, ali, jednostavno, nisam bio psihički spreman da napustim Čačak, a i Beograd kao sredina mi nije odgovarao. U Partizan sam po direktivi prelazio tri puta i isto toliko puta sam "bežao" u Čačak. Na kraju, imao sam otvoreni razgovor s predsednikom kluba, generalom Tarabićem, koji je prihvatio moja obrazloženja da ne želim da ostanem u Partizanu. I danas, posle toliko godina, ne žalim što nisam ostao u tako velikom klubu koji su tada drugi samo sanjali. To vreme provedeno u Beogradu za mene je bilo mučenje jer, kad god sam zatvorio oči, video sam slike Čačka, Morave i mojih golubova, drugova, kafana, publike Borca... Sve to, i još ponešto, bilo je presudno da donesem takvu odluku i nikada se nisam pokajao.
Po završetku kratke beogradske košarkaške epizode, Radmilo Mišović se, na radost svih Čačana, a posebno svoju, vratio u Borac gde je i dalje bio zvezda tima i u isto vreme je dobio funkciju direktora kluba. Sa velikim uspehom je igrao do 1978. godine, a potom je u klubu radio kao direktor i kao trener. U međuvrenu se oženio košarkašicom Vesnom, dobio ćerke Jovanu i Anu i živeo "punim plućima i za sve pare", baš kako je želeo. Međutim....
Unuka Iva centar sveta
Košarkaška legenda Radmilo Mišović danas živi mirnim, penzionerskim životom u kući svojih roditelja Jovana i Milice u samom centru Čačka. Sve je posvetio porodici, unuci Ani i povremenom druženju s prijateljima u svom kafiću "Koš". Ima mnogo prijatelja, ali dokazanih i proverenih, kako u Čačku tako i u zemljama bivše Jugosalvije. S njima se redovno čuje, ali ih ne posećuje jer od raspada zemlje više nije putovao u Hrvatsku, Sloveniju i BiH.
Strah za život
- Ja sam čovek koji je bio daleko od politike, što je i razlog više što i do dana današnjeg ne mogu da razumem ono što sam doživeo od sugrađana 5. oktobra. Prvo sam pod pritiskom oteran sa mesta direktora KK Borac, navodno zbog toga što sam bio član JUL, što nije tačno. Istina je da su Borac pomagali i neki ljudi koji su bili u JUL, ali pomagali su i drugi, a meni kao direktoru je bilo najbitnije da obezbedim sredstva da klub funkcioniše. Potom su počeli da rade nekavi krizni štabovi, a među glavnim metama tih štabova sam bio ja. Svakog dana su u Čačku bili nekakvi protesti, a ljudi koji su protestovali obavezno su se zaustavljali pred mojom kućom, psovali me, nazivali svakojakim pogrdnim imenima, pljuvali, udarali u šerpe, pretili... To je sve išlo dotle da smo moja porodica i ja bili životno ugroženi i da sam i oružjem morao da se branim. Nije mi bilo jasno da pred mojom kapijom protiv mene, koji sam izgarao pod koševima zarad Čačka i Čačana, dođe neka neartikulisana masa koja me nekada nosila na ramenima i da prete i meni i mojoj porodici! I, ko zna kako bi se sve to završilo da to što ja doživljavam na neki način nije stiglo do Željka Ražnatovića Arkana, verovatno preko Borislava Pelevića, profesora kojeg sam poznavao. Jednog dana ispred moje kuće se Arkanovi ljudi su parkirali sedam-osam džipova. Ostali su tu nekoliko sati, valjda tek da se čuje po Čačku da su tu. Od tada više nisam imao nijedan problem. Oni koji su me do juče pljuvali i psovali više nisu smeli ni da prođu pored moje kuće, a o nekom vređanju i da ne govorim. Eto, posle toliko godina mog doprinosa ugledu Čačka doživeo sam i ovakve scene posle kojih sam, bar tako mislim, itekako promenio mišljenje, a u Borac iz kojeg me je nekakav krizni štab oterao nisam kročio godinama, sve donedavno kada sam otišao da odgledam jednu utakmicu. Ponašanje ljudi za vreme 5. oktobra je za mene bilo najveće razočaranje u životu.
Koštunica spasao Srbiju
Iako apolitičan, ali ceneći ono što je Arkan uradio za njega i njegovu porodicu, Radmilo Mišović je ušao u Arkanovu Stranku srpskog jedinstva. Ubrzo je izabran za jednog od dva potpredsednika i poslanika stranke u Skupštini Srbije.
- Na izbornoj konferenciji SSJ, na kojoj je bilo oko 4.000 članova izabran sam za potpredsednika sa samo jedinim glasom protiv, dok je Dragan Marković Palma izabran za drugog potpredsednika sa oko 300, 400 glasova protiv. Mislim da bi bilo bolje da uopšte nije izabran jer je kasnije, po meni, on rasturio stranku koja je, neka misli ko šta hoće, bila veoma ozbiljna. U parlamentu smo imali 14 poslanika među kojima sam bio i ja. I danas tvrdim da smo mi iz ŠJ spasli poslanike SPS. Da nije bilo nas, poslanici DOS bi na svakom zasedanju bukvalno tukli poslanike SPS. Što se tiče poslanika DOS, o njima mislim sve najgore. To je bila jedna skupina štrokavih, bahatih, balavih i nevaspitanih tipova kojima je zapalo da odlučuju o životu i smrti Srbije. I danas tvrdim da nije bilo Koštunice, oni koji znaju sta se dešavalo u to vreme, a ja znam, u Srbiji bi došlo do građanskog rata i Srbija bi bila do kolena u krvi. Koštunica je bio taj koji je sprečio tu neartikulisanu masu da preko kriznih štabova i nekakvih spiskova uvede Srbiju u još veče zlo, a 5. oktobar je nešto što ne bih voleo da se Srbiji ikada više ponovi. Koliko su bili bezobzirni i mislili da sve mogu parama da urade govori i to što mi je Vladan Batić, a bilo je i drugih ponuda, nudio 100.000 da li marka ili evra, više se ne sećam, da pređem u njegovu stranku. Otvoreno sam mu pred svima rekao da ja, Radmilo Mišović, nisam na prodaju jer da sam hteo da se prodam, da ne uvredim one koji su igrali u stranim klubovima, ne bih čekao da me kupuje nekakav Batić nego bih tu prodaju pošteno odradio u nekom inostranom klubu. Taj DOS je bio i ostao sramota Srbije.
