Slobodna bacanja za istoriju

U sportu, kao i u životu, mora da postoji red. Veliko putovanje uvek krene prvim korakom. Nema uspeha bez nasleđa. Možda će nekome zvučati preterano ako upitamo i da li bi jugoslovenska košarka krenula dobro poznatim stazama slave bez dva precizno izvedena slobodna bacanja Vladimira Cvetkovića na Olimpijskim igrama u dalekom Meksiku 1968. Ta dva precizno izvedena bacanja pre 49 godina našoj košarci doneli su - prvu olimpijsku medalju.

youtube.com/ztonpkz

Ima čime da se diči: Vladimir Cvetković

- Ako su ti moji poeni za prvu pobedu nad Sovjetskim Savezom odredili dalji put našoj košarci, onda sam ja prezadovoljan. Ima jedna knjiga koju su objavili Sovjeti. U njoj legendarni Aleksandar Gomeljski daje ocene o nekim našim igračima, pa i o meni, i piše: "Da li mislite da je slučajnost što je Cvetković šutirao dva penala i da je slučajnost što ih je ubacio? Ne, to je sudbina! On je bio određen." E, to je napisao Gomeljski. Očigledno, sve slučajnosti u sportu - nisu slučajnosti. Negde mora da bude početak. I ti poeni iz Meksika spadaju u grupu početaka, kao prva medalja na Prvenstvu Evrope u Beogradu 1961. ili odličje na Svetskom prvenstvu u Riju. Sve je to odredilo da u budućnosti sve zlatno bude naše - pričao nam je legendarni Vladimir Cvetković, legenda KK Crvena zvezda, dugogodišnji košarkaški reprezentativac, na kraju i najuspešniji generalni sekretar crveno-belog Fudbalskog kluba.

Sudbonosne 1968. godine, posle "varljivog leta" naši sportisti su krenuli na OI u Meksiko.

- Ta 1968. bila je godina velikih previranja u svetu. Sovjetski Savez je još u maju ušao u Čehoslovačku, pa i to donekle ima veze sa tom našom istorijskom utakmicom sa "zbornajom". Igre su bile u oktobru i dotle je čitav svet bio okrenut protiv SSSR. Priželjkivali su se i porazi njihovih sportista. Naravno, mi nismo ni pomišljali da možemo da ih pobedimo. Oni su bili neprikosnoveni. Sjajna ekipa - Sergej Belov, Kovalenko, Andreev... Mi smo, poučeni iskustvom sa ranijih Igara, u Rimu i Tokiju, razmišljali samo kako da osvojimo medalju. Naš cilj bila je - "bronza".

Tako su plavi do polufinala nizali pobede nad Panamom (96:85), Portorikom (93:72), Senegalom (84:65), Italijom (80:69), Španijom (92:79) i Filipinima (89:68). Jedini, očekivani poraz doživeli su od Amerikanaca (58:73).

- I sad, u polufinalu igramo sa Sovjetima, a Amerikanci sa Italijom. Naš plan bio je da u borbi za treće mesto dobijemo "azure" i osvojimo prvo olimpijsko odličje za našu košarku.

Cvetković se seća detalja okršaja sa "zbornajom komandom".

- Krenemo iz olimpijskog sela na utakmicu autobusom. Bile su to redovne linije za sportiste i nekako se dogodi da uđemo u isti autobus sa Sovjetima. Gledamo ih ispod oka. Imali smo one posebne, olimpijske uniforme i neke crvene mokasine. Lepe, ali grube. Šalimo se - ako izgubimo od Sovjeta sa manje od 15 razlike ima da im poklonimo te mokasine. Eto, takva je bila atmosfera!

Ali, dogodilo se nešto čudesno. Jugoslovenski tim je 22. oktobra 1968. prikazao svu raskoš i raznovrsnost igre.

- Dugo smo igrali zajedno. Čermak, Ražnatović i ja smo već pet godina bili uz Koraća, Daneua i ostale i bili sjajno ukomponovani. Kad god se priča o tom susretu svi kažu - slobodna bacanja. Ili - Cvetković pobedio Ruse. Ali, rezultat je na kraju glasio 63:62. Ja sam ubacio ta dva penala, ukupno možda pet poena na utakmici, ali šta mislite koliko puta su Skansi i Trajko Rajković morali da skoče, Daneu da trči, Žućko da se bori... Nisam ih sam savladao. Samo me je sudbina odabrala da dobijem priliku, da pogodim, da obezbedim medalju. Da sam promašio, svi bi rekli - tragičar.

Taj trenutak nikad neće zaboraviti:

- Kad sam stao na liniju slobodnih bacanja, 40.000 gledalaca u dvorani ođednom je ućutalo. Prišao mi je Skansi i rekao: "Cveki, ako ubaciš, nosiću te do Beograda."

I ubacio je. Za istorijski trijumf i za finale.

- Bilo je logično da pogodim, jer nikad pre nisam promašio. To vežbaš celog života. Mlad si, treniraš. Kad bih u ovim godinama morao da šutiram, pao bih u nesvest. Međutim, tada nisam razmišljao. Samo hop, šut, gotovo...

Plavi su tri dana kasnije u borbi za zlato na Igrama ponovo poraženi od Amerikanaca (50:65), ali to više nikome nije bilo važno. Naša košarka je 25. oktobra 1968. osvojila - prvu olimpijsku medalju.

Titov autogram na vozačkoj dozvoli

Cvetković se seća da ga je "Tajms" nazvao čovekom čeličnih živaca. A, neki novinari su pitali - šta će reći Tito?

- Mislili su, valjda, Tito će kao čekati da neko da dva koša, da pobedi Sovjetski Savez. Ma kakvi... On je nas posle primio kao delegaciju. Do tada jugoslovenski sport nigde nije imao takvu žetvu medalja kao u Meksiku. Vaterpolisti, Đurđa Bjedov, Cerar, rvači, bokseri, mi. Svi smo uzeli medalje. I bili smo njegovi gosti u Belom dvoru. Dobili smo zlatne satove, fotografisali se i onda je neko pitao da nam se svima potpiše. Ja sam imao vozačku dozvolu, bez potpisa vozača i zamolim ga da mi tu stavi autogram. On me pogleda, uzme dozvolu, usliši mi molbu. "E, sad neka neko proba da me zaustavi", kažem, a predsednik će: "Misliš da će ti verovati da sam se ja potpisao"...