Srbi u Rusiji se drže zajedno!
Saša Grujić je nepoznat u srpskim košarkaškim krugovima, ali mu je Evropsko prvenstvo u Istanbulu omogućilo da i šira javnost sazna za njega.
Prvi stranac na klupi Rusije, pomoćnik je selektora Sergeja Bazareviča, s kojim je ovu reprezentaciju posle 10 godina doveo do polufinala EP. Igrao je polufinale protiv "orlova" i izgubio, ali, kako sam kaže, kao Srbinu nije mu to smetalo što se tiče emocija.
Otkud vi u reprezentaciji Rusije?
- Došao sam 2005. da radim. Sve je krenulo od zlatiborskog kampa, gde sam godinama radio preko leta i tu je bila ekipa dečice iz Rusije od kojih su neki sada kvalitetni košarkaši. Sergej Karašev je, recimo, bio i u NBA. Verovatno su primetili da ima nešto od tog rada, pa su me pozvali u Rusiju. Prve godine sam bio glavni trener u školi košarke Sergeja Panova, kapitena CSKA, i odmah posle te prve godine sam uzeo da radim sa mlađim kategorijama moskovskog kluba. Posle tri sezone, na poziv sadašnjeg selektora Bazareviča, koji je preuzeo Dinamo Moskvu posle Svetislava Pešića, počeo sam da radim sa profesionalnom ekipom. Tamo su moji učenici bili svi veoma poznati: mlad Šved, Bikov, Monja, Sarvasenko, Domani... sve poznata ruska imena. Tu smo bili zajedno Bazarevič i ja dve godine, a onda smo se malo razišli - on je otišao u Samaru, ja u Krasnodar, u Lokomotivu kod Božidara Maljkovića. U Lokomotivi sam osvojio Evrokup, igrao fajnal-for Evrolige. Jedne godine je tu i Bazarevič bio trener. Prošle sezone, kad je saznao da će biti jedan od kandidata za glavnog trenera ruske reprezentacije, pozvao me je da mu pomognem u tom projektu i prihvatio sam poziv.
Teško do VTB lige
Kada očekujete da ćete preuzeti glavnu ulogu u nekom klubu u Rusiji?
- Ući u VTB ligu kao glavni trener je veoma teško. Imao sam pozive za glavnog trenera u Superligi Rusije, to je po nivou Druga liga, međutim, sa profesionalne strane nije mi odgovaralo. To su klubovi koji rade od danas do sutra, nema ideja o razvoju mladih. Sistem je takav da možete osvojiti prvo mesto i niko vam ne garantuje da ćete u VTB ligu koja je zatvorena. U nju se ulazi po pozivu i to samo oni koji ispune standarde budžeta i infrastrukture. Tako nemam sportskog motiva za Superligu. Imao sam ponudu ove godine da preuzmem mladi tim CSKA Moskva i to je veoma interesantan posao. Organizacija je odlična i bili bi dobri košarkaši, ali neki porodični faktori su uticali da ne prihvatam poslove, barem dok se na završi EP.
Jeste li radili u Srbiji?
- Jesam. Rođeni sam Vlasotinčanin i kao glavni trener sam vodio Medveđu u Srpskoj ligi, učestvovali smo u baražu za Prvu B. Radio sam sa svim mlađim kategorijama, kao i u sistemu košarkaškog saveza. Bio sam u razvojnom centru glavni trener regiona Leskovac za 1991. godište. Imam licencu višeg košarkaškog trenera. Generalno, nemam nekih ozbiljnijih poslova u Srbiji, sve je posle tih 12 godina vezano za Rusiju.
Porodica se vraća u Srbiju?
- Moj prvi sin je rođen u Moskvi, kada je napunio sedam godina bilo je pitanje gde će u školu, jedna velika prekretnica. Krasnodar je dva sata leta od Moskve, plus do aerodroma, one godine kada smo igrali Evroligu raspored utakmica je bio katastrofalan, dva-tri meča nedeljno. Rodio se još jedan sin i došao sam pred dilemu porodica ili karijera i ja sam odabrao porodicu. Vraćam se u Srbiju, ali ću biti sve vreme u pokretu zbog posla. Ja sam sve vreme gradio akademiju košarke koja mi daje sigurnost da možemo preživeti u Srbiji. Imam zimski kamp u Moskvi i letnji u Igalu u junu i u Kladovu u julu. Dođe 150-200 dece iz Rusije. U njemu deca uče košarkaški engleski jezik i rade tri trenera, jedan glavni i dva pomoćna, na šest polaznika. Ruskoj deci se sviđa Srbija, naročito priroda, ali je glavna stvar trening.
Preokret sa Putinom
Da li stvarno vole Srbe u Rusiji?
- Kada sam stigao 2005. nisam imao takav utisak, više su znali za Hrvatsku nego za Srbiju, pre svega zbog mora. Oni vole da odu preko leta na more, jer su zime veoma hladne. Tada im je Hrvatska bila atraktivnija. U poslednje vreme se to bitno promenilo, posebno dolaskom na čelo države predsednika Putina. Oni poštuju pravoslavni duh, pravoslavnu braću, znaju za to. Veoma cene to što naša država nije uvela sankcije ili bar to misli narod s kojim sam razgovarao i koji to poštuje - ističe Grujić.
Kako živi naša dijaspora u Rusiji?
- Dijaspora je u Rusiji bila ogromna, ali mislim da se taj broj smanjuje zbog krize u Rusiji u poslednje dve godine. Mi smo živeli u zgradi gde je bilo 40-50 srpskih porodica. To je bila zatvorena teritorija, kao neki korpus gde su živeli naši ljudi, radnici iz ambasade i ljudi koji imaju svoja preduzeća... Nismo osećali da smo u inostranstvu. Spustimo se u dvorište, a dečica pričaju na srpskom, to je baš bio naš grad u Rusiji. Sa te strane, to je stvarno bilo lepo za život, naročito našim ženama, pošto su imale priliku da se druže - jedan sprat gore, jedan sprat dole, kafica... Slobodnije je bilo.
Kako biste saželi dijasporsko iskustvo?
- Tip sam čoveka koji se lako prilagođava bilo kojoj situaciji. Naravno, nostalgija za domovinom i zavičajem je postojala, ali kada je porodica tu, to je bilo sasvim dovoljno. Međutim, poslednjih godina nisam mogao da izdržim bez porodice i to je najznačajniji faktor što sam se vratio ili bolje rečeno uzeo pauzu. Sa mnogim ljudima koje sam upoznao u dijaspori sam i dan-danas u kontaktu. U Moskvi ima mnogo naših restorana, organizuju se zajedničke večere za naše ljude, sve zavisi od zauzetosti poslom. Neko može sebi da omogući lagodniji život, a neko se muči i radi. Teško je u dijaspori svuda, ali kao i u Nemačkoj, kada na kraju meseca nešto ostane, to se iskompenzuje i zaborave nedostaci - zaključuje Grujić.
I, poruka za kraj?
- Pozdravljam sve naše u dijaspori - držite se!
