Danilo Anđušić i Ivana Maksimović Anđušić: Ne plaše se da pokažu ljubav

Kako u današnje vreme naći pravu ljubav? Kako je negovati i sačuvati od brojnih izazova koje sa sobom nosi ovaj brzi, površni svet? Čini se da nema tačnih odgovora na ova pitanja. Nema ni univerzalnih pravila. Ono što za nekog važi - za drugog ne važi. Kako od postanka sveta, tako i danas, svako treba da pogleda duboko u srce i da pokuša da spozna - da li je našao srodnu dušu.

V. Sekulić

Zašto kriti ljubav: Ivana i Danilo u "Vestima"

Ivana i Danilo nemaju ni trunku dileme. Razlike ih zbližuju. Daljine jedno ka drugom vuku. Minuti, sati i dani koje provode zajedno, a njih je neuporedivo manje nego vreme u kojem su razdvojeni, bogati su emocijama.

Mladi su, zaljubljeni kao prvog dana. I to ne kriju.
Danilo Anđušić je uspešan košarkaš. Talenat je brusio u košarkaškom hramu Pioniru, pa se otisnuo u beli svet. Karijera ga je vodila svuda, trenutna stanica mu je Kazanj. Oslonac je Uniksa koji u renoviranju tima za uspehe u Rusiji i Evropi najozbiljnije računa na šuterske kvalitete srpskog beka.

Ivana Maksimović Anđušić je - treba li trošiti reči - jedna od naših najboljih sportistkinja. Strelkinja, reprezentativka, olimpijka. Osvajačica brojnih medalja na domaćoj i međunarodnoj sceni. I one najvažnije - srebra na Igrama u Londonu 2012. godine. Stotog odličja u istoriji srpskog olimpizma!

Otuda - Ica silver ledi. Srebrna dama širokog, zlatnog osmeha.
Pojedinačno su, dakle, za primer. A zajedno - skladan par koji mnogima može da bude primer ispunjenog, harmoničnog života.

Zajedno im najlepše

Nikad im nije dosta putovanja. Ako nisu na točkovima, ili u vazduhu, usled brojnih sportskih obaveza, mladi supružnici i retke slobodne trenutke koriste da zajedno obiđu neke nove predele. A, kad su oboje u Beogradu, termini im se "sudaraju". Kad je Ivana slobodna, Danilo je na treningu. Kad Danilo ima vremena, Ivana u streljani održava formu.

Da se vidimo sutra? - okušavamo sreću čim smo čuli da su u Beogradu.

- Može, odmah posle mog treninga. Doći će i Danilo - "zakazuje" rubriku Ica. - Živimo odmah preko puta vaše redakcije...

I, tačno u zakazano vreme, pozdravljamo se sa mladim bračnim parom Anđušić Maksimović i sa popodnevne žege sklanjamo se u hlad beogradskog dopisništva "Vesti". Koliko je Ivana omiljena znamo, pomalo nas brine kako će "zvezdaški" deo novinarskog pula dočekati nekadašnjeg košarkaša crno-belih.

Pokazalo se - ta bojazan je neosnovana. Upamtili su "zvezdaši" Anđušićeve komplimente na račun crveno-belih posle evroligaške utakmice u kojoj su razbili njegov Uniks.

- Ali su mi, bogami, moji zamerili - smeje se Danilo i odmah nastavlja. - A, opet bih isto rekao. To je pitanje sportske kulture. Naravno, ja ću se uvek truditi da protiv Zvezde igram najbolje što mogu. I da pogodim trojku za pobedu!
Ivana se kiselo smeška. Voli svog muža, ali vatreno voli i - Zvezdu.

U braku su već dve godine i privlače pažnju. I medija i običnih ljudi koji u moru loših vesti traže i neke lepše teme.

Objavljujete slike sa putovanja na društvenim mrežama, pa i neke uspomene na zajedničke trenutke. Dosta ste otvoreni prema javnosti, možda i otvoreniji od nekih drugih poznatih parova?
- Nemamo šta da krijemo - odgovara Ivana, dok je njen muž pažljivo sluša. - Od prvog dana naše veze, a potom i braka, uživamo i u najsitnijim izrazima ljubavi. Pa, zašto to u nekoj normalnoj meri ne pokazati javno? Za nas je ljubav najdublje i najplemenitije osećanje. Oboje smatramo da nekim lepim međusobnim gestom možemo da obradujemo i naše prijatelje, i rodbinu i navijače. A, putovanja... Pored toga što na taj način možemo da sačuvamo sećanje na neki lep predeo ili trenutak koji smo zajedno doživeli, isto tako možemo da pošaljemo poruku svetu - treba se voleti, treba uživati. To život čini lepšim. Znači, ne plašimo se da pokažemo našu ljubav, ali uvek pazimo da nekoga ne povredimo ili slučajno mlađima damo loš primer.
Od zajedničkih dana u Španiji, preko venčanja na bajkovitom Santoriniju, do odmora na Maldivima...

- Ili u etno-selu, ili u Vlasotincima iz kojih tek što smo se vratili - nadovezuje se Danilo - mi ne biramo mesto na koje ćemo otići po ekskluzivnosti. Nama je lepo svuda gde smo zajedno. Makar sedeli u četiri zida u našem stanu na Novom Beogradu.

"Gnezdo" u Rusiji

Košarkaš i strelkinja uskoro će prvi put otkako su u braku imati priliku da duže vreme provedu zajedno. Anđušić je produžio ugovor sa Uniksom, u nedelju počinje pripreme, a uskoro će mu se pridružiti njegova lepa supruga.

- Ostajem naredne sezone u Kazanju - potvrđuje naš košarkaš. - Došao nam je novi trener, Grk Dimitris Priftis, koji se Rusima preporučio odličnim radom u Arisu, pa tek treba da se upoznamo i da čujemo njegov plan priprema. Dakle, u toj prvoj fazi još ne znam da li ćemo ići negde u Rusiju, Tursku ili Grčku...

- ... Pa ću ja iskoristiti to vreme da obiđem brata u Americi - dodaje Ivana...

- ... Ali onda će mi se Ivana pridružiti u Kazanju. Mnogo će mi to značiti, kad smo zajedno lakše ću podnositi sve napore u klubu koji uz moskovski CSKA ima najveće moguće ciljeve, kako u ruskom šampionatu, tako i u Evroligi - završava Danilo i baca zaljubljeni pogled ka svojoj lepšoj polovini.

- Biće to zaista prvi put da baš živimo zajedno i tome se oboje unapred radujemo. Verujte mi da sam se uželela da kuvam za Danila - opet će Ivana. - Kazanj je veliki i predivan, moderan grad pun mladih ljudi, ako se baš uželimo promene - Moskva nam je blizu, na sat vremena avionom. Ono što je za mene veoma važno, streljaštvo u Rusiji je popularan i cenjen sport. Uslovi za treninge su fantastični. Kazanj ima sjajno, savremeno opremljeno strelište u kojem ću moći da treniram po posebnom programu i da montiram formu za sva takmičenja koja me očekuju. Za razliku od mojih kolega "pištoljaša" koji će se usredsrediti na borbu sa konkurencijom tokom čitave serije Svetskog kupa, meni bi kao i ranije sreću moglo da donese već prvo izborno takmičenje u Južnoj Koreji. Ta Koreja, ona je moja sreća, jer sam u njoj olimpijsku vizu izvadila i pred London, i pred Rio, pa se nadam da tako može da bude i u "nišanjenju" norme za Olimpijske igre u Tokiju 2020!

EPA/Lindsey Parnaby

Počinje broba za Tokio: Ivana na vatrenoj liniji

Sreća i tuga

Od oduševljenja u Londonu do, ako tako možemo da kažemo, razočaranja u Rio de Žaneiru.
- Pa jeste razočaranje ako se uzme u obzir da smo u Londonu od četiri medalje Srbije dve osvojili mi strelci. Takođe, ako se uzme u obzir da smo u Rio otputovali sa sjajnim rezultatima, nikad brojniji, nikad samouvereniji. I onda se desi to što se desi...
Ivana poćuti, vidi se da je Igre od prošlog leta još jedu.
- Bilo je nekih komentara da bih bolje prošla da nisam nosila srpsku zastavu na otvaranju Igara. To nema veze. Prvo, moj otac Goran Maksimović je olimpijski šampion i legenda srpskog sporta, a opet nije bio u prilici da nosi zastavu na svečanoj ceremoniji. To je čast koje se ne bih odrekla nizašta na svetu, važno je koliko i sama medalja. Drugo, iako sam na vatrenu liniju izašla već prvog dana takmičenja, dakle sutradan po ceremoniji, nisam bila ni umorna, ni dekoncentrisana. Bila sam sigurna u sebe. Želela sam zlato. A, finale mi je izmaklo za 0,2 kruga! Za samo 0,2 kruga nisam došla u poziciju da se borim za novo odličje, a nešto slično se potom desilo i drugim našim strelcima. Loša sreća, a ne loša forma. Meni je, ipak, bilo najteže jer sam se za to spremala četiri godine, a potom su mi bili potrebni meseci da nastavim dalje...
Ćutimo. Ivana će tiho:
- Zamislite tek kako je bilo Novaku Đokoviću. Došao je u Rio da uzme zlato, ma svi su znali da je zlato njegovo. I desi mu se Del Potro u prvom kolu. To je sport...

Oboje su u svojim sportovima dosta postigli, ali postavljaju nove ciljeve. Pitamo Danila da li se nada da će u budućnosti ponovo igrati u reprezentaciji?

- Posle velikih uspeha u mlađim kategorijama, u kojima sam dva puta osvajao titule prvaka Evrope, na šta su me nedavno podsetila ova naša nova zlatna deca, nadao sam se i dužem stažu u A reprezentaciji. Desilo se to što se desilo, da se dogodio taj šampionat u Sloveniji na kojem nismo najbolje prošli, iako i danas mislim da smo mogli mnogo bolje da nekim čudom Španija nije izgubila od Italijana i potom nam se isprečila odmah u četvrtfinalu. Sećam se tog meča i osećaja. Stojiš u punoj dvorani uz drugove, slušaš himnu svoje zemlje, a preko puta tebe su Navaro, Rubio, braća Gasol, najbolji igrači tog doba... To sam celog života sanjao i to mi se ispunilo. Posle više nisam dobijao šansu, ali naravno da se nadam pozivu u državni tim i u budućnosti. Svi mi smo tako vaspitani.

Ivana, opet, ima svoje ciljeve i prioritete. Silver ledi će gađati i ubijati nove medalje, još godinama.

- Tokio je želja broj 1, tim Olimpijskim igrama želim da zaokružim karijeru, možda nekim istim onako lepim trenutkom kao u Londonu. A, posle, videćemo. Možda promenim disciplinu i jednom pređem na pištolj. Takvih primera je, doduše, u svetu streljaštva malo. Ionako je to bila želja moje mame još dok sam bila mala. Da, ako već pucam, izaberem pištolj. Ja sam, međutim, htela težim putem, da budem kao moj tata Goran, olimpijski šampion puškom.
Rastajemo se sa ovo dvoje mladih, a već ostvarenih ljudi i želimo im srećan put. Danilu u Rusiju, Ivani u Ameriku.

Dođite nam ponovo...
- Hoćemo sigurno. Čim budemo ponovo u Beogradu, eto nas kod komšija iz "Vesti".

A. Čukić

Vatrena linija kao bacanja

Kad god mogu, Ivana i Danilo se trude da budu zajedno, kad im to prilike dozvole jedno drugo bodre i na takmičenjima i utakmicama.
- Naravno da olimpijsko srebro iz Londona ni sa čim ne može da se poredi, ali meni izuzetno draga medalja je i ona sa Evropskog šampionata u Mariboru na kojem sam najzad stigla do zlata na kontinentalnom takmičenju.
Uspomene na tu 2013. još ne blede, pogotovo što je Danilo sve vreme bodrio sa tribina.
- I to baš bučno bodrio - uz smeh se nadovezuje Ivanin suprug. - Postarao sam se da atmosferu iz košarkaških dvorana prenesem na strelište!

A, od Ivane smo čuli da nije samo odličan navijač već i talentovan strelac... Da li je to tačno - pitamo Danila.
- Toliko talentovan da prvi put nisam mogao da pogodim ni metu - širi ruke, a Ivana ga odmah brani: - Ma, bio si dobar.
- Ma, kakvi dobar. Sećam se, ona mi pokaže kakav stav da zauzmem, ja legnem, dignem pušku, a ruke mi se tresu. Ne znam ni gde da gledam, ni kako da nanišanim. Ona mi objašnjava, a sve se nervira. Onda ja pozovem njenu mamu Miru, koja je odličan trener. "Tašta, kako da nišanim?" Tek kad mi je ona objasnila, krenulo je bolje. Nisam bio loš...
Danilo posle male pauze tokom koje razmeni pogled pun nežnosti sa Ivanom nastavlja:
- Ljudi misle da je to lako, daleko od toga. Prvo, ta oprema koju nose je teška desetak kilograma, treba držati pušku, nišaniti, pucati, biti izuzetno miran.

Nešto kao pogoditi trojku iz punog trka?
- I to je teško, ali stalnim i napornim treningom to postaje rutina. Kad dođe taj trenutak, da za tren pobegneš čuvaru koji te gura, vuče, ometa, skočiš i šutneš. Ne razmišljaš i lopta uđe. Ali, nije to isto. Pre bih rekao da je sličnije kad staneš na liniju slobodnih bacanja. Rezultat tesan, možda gubiš, i sa dva bacanja možeš da preokreneš. To je onaj trenutak kad se dvorana utiša u napetom iščekivanju, kad udahneš, pa zaustaviš disanje. E, tako je strelcima svaki put.
Okrećemo se Ivani, pitamo je - a kakva je ona u košarci?
- Pa, ne ide mi. Prvo, nisam baš visoka, naprotiv. Drugo, treba mi dosta napora da dobacim do koša - smeje se šampionka. - Ali, zato volim da gledam košarkaške utakmice i - bučno navijam.