Srpska košarkašica u Iranu: Druženje sa muškarcima strogo zabranjeno
Srpska košarkašica Jelena Mitić želeći da proba nešto novo, upozna drugu kulturu, ali i iskoristi finansijske prednosti, odlučila se na smeo potez - prihvatila je ponudu da igra košarku u Iranu.
Priznaje da su roditelji i najbliži bili šokirani odlukom, ali joj to nije promenilo mišljenje. Period proveden u Iranu pamti po lepim događajima i kaže da nije imala negativnih iskustava.
- Kada sam saopštila roditeljima i najbližim prijateljima da ostavljam ovde sve i idem u Teheran da igram košarku niko nije mogao da veruje da ću to zaista i da uradim - ovako započinje priču Jelena Mitić, dvadesetrogodišnja Srpkinja, koja je početkom godine sve predrasude ostavila po strani i sezonu započetu u Sloveniji odlučila da nastavi u Iranu.
Želeći da proba nešto novo, upozna drugačiju kulturu, ali i iskoristi finansijske prednosti, zanemarila je sve što su joj govorili o nebezbednom životu u Iranu.
- U Sloveniji je bilo sasvim u redu za žensku košarku, a onda sam dobila ponudu od jednog menadžera da karijeru nastavim u Teheranu, u klubu Kuša Sabala. Njima je tamo počinjala Superliga, želeli su plej-of, a od mene se očekivalo da budem prevaga u borbi za četvrto mesto - priča Jelena.
- Prvo sam se raspitala, ali sve što sam saznavala nije išlo u prilog mojoj odluci da se preselim tamo, a dodatno su me odvraćali komentari mojih najbližih, svi su mi govorili da "nisam normalna", da je tamo opasno…
- Roditelji su bili u šoku kada sam rekla da ću sigurno ići. Jasno mi je bilo da je liga slabija i nisam mislila košarkaški da napredujem, već samo da iskusim nešto novo - obajašnjava ova mlada košarkašica, danas član Plej-ofa iz Sarajeva.
Za vreme utakmice čitavo telo je pokriveno
Kada govorimo o sportskim stranama života u Teheranu, neke stvari su bolje nego kod nas, neke svakako ne. Ono što je interesantno, da su finansijski uslovi daleko bolji nego u Srbiji ili regionu, što svakako nije jedini razlog zbog čega bi se Jelena ponovo vratila.
- U celom klubu su samo žene, od trenera do svih članova uprave u svim kategorijama, trenira se u običnoj opremi, kao i u ostatku sveta, ali se utakmice igraju u dugačkoj opremi, pokrivene su i ruke i noge, kosa takođe. Muku sam mučila s tim, stalno su mi ispadali pramenovi, što nije smelo da se vidi. Srećom, saigračice su vešte pa su mi svaki put dvema maramama vezivale punđu kako bih nesmetano igrala - prisetila se Jelena Mitić.
Ali, razmišljanje o odlasku nije bilo ni upola strašno kao sam put do glavnog grada Irana.
- Znate, najstrašnije je kada idete u nepoznato, kada ne znate šta vas čeka. Putovala sam noću, preko Istanbula. Imala sam utisak da nikada neću stići, sve je bilo jako sporo.
- Tamo je trebalo da me sačeka menadžerka te ekepe, a sa sobom sam, kako mi je rećeno u ambasadi, ponela dugački mantil i maramu kako bih se pokrila, kao i njihove žene - prepričava svoja iskustva ova igračica poreklom iz Vrbasa.
- Kada sam stigla na aerodrom, oko mene su sve žene bilo zamotane u crno, znam da bi me policija uhapsila da nisam odmah stavila maramu na glavu i obukla mantil, a što je najgore bilo u tom mometu, menadžerka koja je trebalo da me sačeka nije bila na aerodromu - sada uz osmeh priča Jelena, a tada je bila na ivici suza:
- Posle se sve sredilo, došla sam u klub, one su meni, naravno, bile drugačije, a ja sam za njih bila atrakcija. Sa nama u ekipi bila još samo jedna devojka iz Jermenije, koja mi je bila cimerka, a sve ostale su bile lokalne igračice koje su me jako lepo prihvatile - priseća se košarkašica.
Od ponašanja u javnosti do sportskog života, sve na šta je do tada bila navikla, mogla je da zaboravi. Kao i predrasude s kojima je podsvesno krenula put Teherana.
- Pre tridesetak godina njihov paša doneo je zakon o nemešanju muškaraca i žena na javnim mestima, što su oni u početku teže prihvatali, a sada su već usvojili sve norme - Jelena i objašnjava šta je sve drugačije:
- Postoje odvojene firme, fabrike, škole, sve javne ustanove, kafići, klubovi koji su posebni za muškarce i za žene, pa čak i košarkaški Savezi. Nema mešanja. Retko na ulici možete da vidite da se mešaju muškarci i žene, to su pojedinačni slučajevi, retko se druže, a da ne govorimo o tome da dečko priđe devojci.
Iako je Jelena, nesumnjivo lepa devojka, tamo joj niko nije prilazio.
- Takva je i politika kluba, mogli smo da se družimo s muškarcima samo uz dozvolu menadžerke kluba, i to sa onima koji su povezani sa samim klubom, ne sa nekim sa strane. I ja sam to, naravno, strogo poštovala.
- Ljudi tamo retko govore engleski, ali su jako ljubazni, prijatni. Recimo, kada je bila Nova godina, iako oni ne slave, za mene su organizovali proslavu i okupila se cela ekipa, a za Božić su mi organizovali boravak u jednoj jermenskoj porodici koja po pravoslavnim običajima slavi ovaj praznik, kako bih imala utisao da sam kod kući - oduševljeno govori Jelena Mitić.
