Mirko Milićević, zver sa loptom
Košarkaški as Mirko Milićević rodio se u Novom Sadu 1965. godine, a do svoje 14. godine sa roditeljima je živeo u vojvođanskoj varošici Gajdobra, naseljenoj uglavnom Hercegovcima iz Bileće. Njegov otac je poreklom iz Zvijerinja kod Bileće i mnogi iz tog plemena nose prezime Zvijer. Kaže da se svake godine u Zvijerinju i Beogradu okupljaju članovi familija Zvijer i Milićević.
Milićević je igrao u Crvenoj zvezdi i Ciboni, potom je ostvario sjajnu međunarodnu karijeru igrajući u Španiji, Izraelu, Italiji, Turskoj, Bugarskoj i Grčkoj. Srednju školu završio je u Zagrebu, a diplomirao turizmologiju u Grčkoj 1990. godine. Govori devet jezika - osim srpskog: engleski, španski, portugalski, italijanski, grčki, bugarski, ruski i turski, sve osim nemačkog i francuskog, kako voli da naglasi. Prokrstario je Evropom uzduž i popreko. Ima dvoje dece iz dva braka. Trenutno živi u Atini i bavi se menadžerskim poslom.
KOPAČKE BROJ 51
- Kao dečak u Gajdobri prvo sam igrao fudbal. Bio sam golman, a pošto sam se uvek izdvajao od svojih vršnjaka zbog visine, postavili su me da budem golman zbog dugačkih ruku i velikih šaka. Pričali su mi neki da sam veoma talentovan i da treba samo da nastavim da treniram. Meni se sve to sviđalo, ali sam onda iznenada zapao u problem. Noga mi je naglo porasla i nikako nisam mogao da pronađem kopačke broj 51! To je bio razlog što sam s fudbala prešao na rukomet. Rasturao sam sve protivnike, na utakmicama davao po 15 golova u proseku i sigurno bih dogurao do reprezentacije da sam nastavio da treniram. Ali, rukomet je mnogo grub sport, a ja više volim da batinam nego da me batinaju, kao što mi se dešavalo na rukometu.
- Da je košarka moj sport, shvatio sam veoma brzo i tu više dileme nije bilo. Ubrzo su me zapazili ljudi iz Crvene zvezde, Ranko Žeravica je imao svoje skaute po Vojvodini i tako je sve krenulo. Trajalo je to sve do pre sedam godina, do moje 40, kada sam patike okačio o klin.
- Sa svojih 210 cm i 130 kilograma i dan-danas bez problema zakucavam, baš kao nekada. Moj sin Jesukan Onar, koji ima 14 godina i reprezentativac je Turske, nije verovao... Rekao mi je: "Hajde, tata, da vidim ja to." Otišli smo u dvoranu, nisam se nešto specijalno ni zagrevao i istezao, dohvatio sam loptu i zakucao bez problema. Sada rekreativno igram tenis, šetam kućnog ljubimca i pecam.
POTROŠIO MILIONE
- Prvi put sam prestao aktivno da igram sa 38 godina, ali zbog svoje sadašnje supruge Radošete Teneve, koja je od mene mlađa punih 16 godina i još aktivno igra odbojku za atinski Olimpijakos, s nepunih 40 rešio sam da se vratim u prvu ligu Turske. Ona me pre toga nikada nije gledala kako igram, pa mi je na jednoj utakmici moje bivše ekipe Turk Telekoma rekla: "Bože, Mirko, svi pričaju da si bio sjajan košarkaš, a ja te nikada nisam videla" Njena želja, moja zapovest, rekoh joj: "Kad već toliko želiš da me vidiš, sad ću ti ispuniti želju."
I videla je kako sa 40 godina razbijam ekipe s godišnjim budžetom od 20 miliona evra. Tri nedelje zaredom sam bio proglašavan za najboljeg igrača turske lige! Te godine nisam uzimao pare, igrao sam potpuno besplatno jer mi je trener bio prijatelj. I kad sam igrao za velike pare, i kad sam igrao besplatno, uvek sam to radio s istim žarom.
Opklada sa Draženom- Dražen Petrović bio je košarkaški bog, igrač kakav se rađa jednom u stotinu godina. Mada je moj veliki uzor bio Kindže, alijas Mirza Delibašić, nažalost takođe pokojni, Draženu sam uvek skidao kapu i sada sam srećan što sam imao tu čast da budem saigrač sa njim i mnogo caka kupim od njega. Jednom, pred utakmicu sa Realom u Evro ligi, ili tadašnjoj Ligi šampiona, kaže mi Dražen, da se kladimo u to ko će više koševa dati slavnom kraljevskom timu u dve utakmice u Madridu i Zagrebu. On je dobio opkladu, postigao je 52, a ja 47 poena. Izgubio jesam, ali sam bio ponosan jer sam Realu u dve utakmice dao 47 poena. |
- Prokrstario sam Evropom uzduž i popreko, zaustavljao dah gde god se pojavio, a igrajući u Crvenoj zvezdi, Ciboni, Hapoelu, Forum Valadoidi, Napoliju, Apolonu, Paoku i AEK-u, te turskim klubovima Turk Telekomu, Karšijaku, Bujuk koledžu i Goztepeu zaradio sam milione dolara, ali i trošio netremice, uživajući u životu i svim njegovim čarima. Novac mi nikada nije značio ništa, pružio mi je mogućnost da uživam i stvorim sebi lep i lagodan život. Zbog toga sam danas veoma srećan čovek. Svoju prvu suprugu, Turkinju Đulbin (hiljadu ruža), upoznao sam slučajno u kazinu u Ankari. Sa njom imam sina Jesukana Onara (u prevodu, vruća krv), on je moja kopija i moje veliko blago. S nepunih pet godina, onako visok i tršav, za glavu iznad svih, bio je glavni badža u sokaku u Ankari. Danas ima dva metra i brani boje Turske i svi kažu da je veoma talentovan.
ČUDAK NA TERENU
- Trudio sam se uvek da na terenu dam sve od sebe i poslednju kap znoja pretvorim u pobedu i uspeh, a to su saigrači znali da cene i poštuju. Neki su me smatrali pomalo i za čudaka, kad se iznerviram znao sam da posle treninga novu majicu i šorts da ubacim u kantu za smeće. Neki igrači su tu opremu vadili, kod kuće bi je oprali i sutradan dolazili u njoj na trening. Meni je to bilo čudno, pitao sam se otkud sad ovaj u mojoj opremi. Toliko sam bio u transu, zanesen poslom, odnosno treningom da nisam ni bio svestan šta sam uradio. Koliki sam fanatik bio za košarku, govori i to da sam jednom patikom gađao televizor kad me isprovocirala sudijska nepravda na jednoj utakmici koju sam povređen posmatrao kod kuće, a učinjena je mom timu.
Spasavanje mačka Tobija- Dok sam igrao u AEK-u, jednog dana mi se izgubio omiljeni mačak po imenu Tobi, koga sam imao punih 10 godina. Moj saigrač Roland Blekmen, legenda Dalas Maveriksa, koji je takođe obožavao mog mačka, dva dana je bezuspešno tražio sa mnom Tobija, koji je ličio na Garfilda. Imao je 12 kilograma i bio je veoma umiljat. Trećeg dana pronašli smo ga na drvetu u dvorištu obližnjeg američkog koledža. Ko zna od čega se Tobi uplašio i nije hteo da siđe? Blekmen se odlučio da se preko zida visokog četiri metra dođe do vrha drveta i skine Tobija. U toj akciji je posekao ruku na neko staklo. Skinuo je mačka i otrčao kod lekara da mu očisti ruki i zašije ranu. Nekoliko dana kasnije igrao je važan meč i bio među najboljima. Tada me je Roland kupio za ceo život. |
- Igrao sam u smutna i opasna vremena, nisam se baš mnogo obazirao na povike s tribina. Pa nikada ne bih ni postao igrač da me je naročito pogađalo to što su mi dok sam sa Cibonom nastupao u Beogradu vikali: "Ustašo", ili dok su me u Zagrebu i celoj Hrvatskoj prozivali što sam Srbin iz Hercegovine. Govorio sam svojim koševima, potezima na terenu i trudio se da što manje bure izazovem. Uvek sam bio košarkaš, sportista, zaljubljenik u igru.
MEČEVI SA ĆERKOM
- Za reprezentaciju sam odigrao stotinak utakmica. Rat u mojoj domovini pomutio mi je osećanja. Od sredine devedesetih slabo dolazim u Srbiju, a sada sam državljanin Turske. Živim u Atini, koja je najlepši grad na svetu. Druga supruga mi je Bugarka, a šestogodišnja ćerkica već je visoka 150 cm i veoma je talentovana za tenis. Dakle, mi smo jedna internacionalna porodica, izuzetno smo pobožni svi i ja gotovo svakodnevno odlazim u pravoslavnu crkvu u Atini. Jer bez obzira na pasoš, znam ko sam i odakle sam... Uvek sam bio, a i ostaću Mirko, kršni Hercegovac iz Gajdobre, koji uzdignuta čela hoda ovom planetom. U kući pričamo i na srpskom, i na bugarskom, grčkom, engleskom, turskom...
- Bavim se menadžerstvom, pokrivam sve sportove - košarku, fudbal, odbojku, rukomet. Trudim da se radim ozbiljno i profesionalno. Srećom, ne moram da radim po svaku cenu. Kada mi se ne radi, odem u ribolov, prošetam svog psa Glifadom ili odem na kafu sa prijateljima. Atinu zaista obožavam, tu sam pronašao sebe i uživam što je i mojoj porodici lepo ovde. Moja žena je još aktivna igračica Olimpijakosa, a ja sam redovan na njenim utakmicama. Igraju zaista sjajnu odbojku, šampioni su Grčke i pravo je uživanje posmatrati njihove utakmice. Sina takođe pratim na važnim utakmicama, sa ćerkom volim da igram tenis i drago mi je kada me dere... Takođe obožavam cigare, one su moja velika strast i opsesija.
