Kad je već Zvezda, neka onda bude crvena

Crvena zvezda u nedelju 4. marta slavi svoj rođendan – 67 godina postojanja. Od te davne 1945. kada je osnovan pa sve do danas, beogradski klub crveno-belih boja postao je brend prepoznatljiv širom meridijana. Za to su zaslužni svi oni koji su nosili dres sa Zvezdinim grbom na grudima, svojim uspešnim sportskim rezultatima pronosili njenu slavu, ali i njeni brojni navijači koji su se tim uspesima radovali, divili im se i zbog kojih je Crvena zvezda u stvari i postala to što jeste – najpopularniji klub sa ovih prostora.

Kada je o igri pod obručima reč, sinonom za košarkaški klub je svakako Mali Kalemegdan, gde je sve i počelo. Na tom istom mestu 67 godina kasnije susreli smo se sa Srđom Kalemberom, članom prve košarkaške ekipe Crvene zvezde. Vremešni gospodin na čijem licu, ali i po pokretima, se nije moglo zaključiti da je ušao u devetu deceniju života, odmotavao je klupko nastanka košarkaškog kolektiva.

"Na ćošku Krunske i Milutinove ulice bila je jedna kuća na sprat. Tu se nalazio nekakav omladniski klub, mesto na kome su se skupljali mladi i učeni ljudi. Krajem 1944. godine Miro Radojčić, čuveni novinar Politike mi je rekao da će tu doći dosta sveta, da se priprema osnivanje novog sportskog kluba. Sve to se po centru Beograda brzo pročulo pa smo se svi pitali hoće li se klub zvati BSK ili Jugoslavija, pošto su to bila najpopularnija imena pre rata. Međutim, Radojčić mi je otkrio da će ovaj novi klub dobiti potpuno novo ime i da se zato i organizuje skup", počeo je priču Kalember i nastavio:

"Bilo je dosta predloga - Mladost, Mladi radnik, Student, pa Naš student, pa čak i Dinamo. Neko je onda uzviknuo: "Zvezda“. Pa kad je taj predlog naišao na odobravanje onda su rekli: "Ako je Zvezda, neka onda bude crvena“. I tako je Zvezda rođena. Tada još doduše nije održana Skupština. Ta čuvena osnivačka Skupština održana je na Starom DIF-u tog istorijskog 4. marta. Ja sam bio klinac, imao sam 15, 16 godina i bio sam prisutan. Pun naziv kluba glasio je Omladinsko studentsko fiskulturno društvo Crvena zvezda", objasnio je Kalember.

Legendarni košarkaški prvotimac crveno-belih potom je preneo priču pod obruče:

"Košarka se igrala po školama gde su bila organizovana prvenstva. A onda se jednog dana pojavio oglas gde se mladi ljudi pozivaju da se upišu u košarkaškli klub Crvena zvezda. E sada, zamislite kako je sve to izgledalo kada je osnovano čak 12 timova Crvene zvezde. Toliko omladinaca je želelo da igra košarku u Zvezdi. Bilo je zaista mnogo dece i mladih, a ja sam verovatno zbog svoje građe i nižeg rasta bio selektiran u 12. tim. Međutim, brzo sam prekomandovan u treći, a onda u drugi, mladi tim Zvezde. Tako je sve počelo".

Kalember se prisećao da je prvo prvenstvo bilo praktično anonimno, jer košarka nije bila popularna.

"Košarka se u Beogradu malo igrala za vreme okupacije, dok su svi ostali sportovi imali tradiciju, ali košarka nije. Ja sam imao priliku da se sa košarkom upoznam u vreme rata. Odlazio sam na BASK gde sam igrao i gledao fudbal. A tamo, u jednom ćošku čuvena braća Šaper trenirali su košarku i sve to mi se svidelo. Međutim, veliku ulogu u popularizaciji košarke imao je Nebojša Popović. Veliki vizionar, čovek sa članskom kartom Crvene zvezde sa brojem jedan. Ja sam recimo imao člansku kartu broj sedam", malo je skrenuo sa teme Kalember, ali se odmah potom vratio na pravi kolosek:

"Utakmice smo naravno igrali na Malom Kalemegdanu gde u početku nije bilo tribina. Prvo prvenstvo se igralo po turnirskom sistemu i kada je Zvezda osvojila tilutu počelo je da se piše o košarci. Sećam se da su u Sportu osvanule slike svih igrača koji su osvojili titulu. Dobili smo čitavu stranu. To je tada bilo nezamislivo. Sport je tada izlazio utorkom, a od novina su postajale još samo Politika, Glas, Borba koju su čitali samo članovi Partije i Komunist. Ponekad smo dobijali prostor na radiju ili u takozvanom Žurnalu koji se u bioskopu emitovao pre nekog filma".

A kako su izgledali treninzi u to vreme?

"Trenirali smo dva puta nedeljno, utorkom i četvrtkom. U početku smo igrali bosi, jer patika ili bilo kakve sportske opreme u ono vreme siromaštva posle završetka rata nije bilo. Ali, zahvaljujući dovitljivosti Nebojše Popovića došli smo i do sportske opreme. Kako, e to je zanimljiva priča. Na mestu gde se nalazi današnja ambasada Češke u Bulevarun Kralja Aleksandra nalazila se UMRA, organizacija za pomoć istočnim zemljama. Amerikanci su poslali polovnu, već korišćenu opremu, a mi smo u redu stajali od 10 sati uveče. Smenjivali smo se na svaka dva sata u redu i ujutro smo došli do patika, već nošenih, ali to je za nas bilo nešto neverovatno", kratko je zastao Kalember i potom nastavio:

"Nebojša Popović je imao brojne kontakte, dopisivao se sa mnogim ljudima pa je tako od Hrišćanske zajednice mladih na poklon dobio trenerke. E sad, možete zamisliti kakva smo mi bili atrakcija kad se na terenu pojavimo u patikama i trenerkama. Zato su i dolazili da nas gledaju, to je verovali ili ne dovodilo publiku".

A gledalaca je bilo sve više i više...

"Tribine smo sagradili sami, mi igrači. Moj ujak je bio arhitekta, on je uradio projekat, a mi igrači smo to sproveli u delo. Želeli smo da tribine pokrijemo, ali nam iz Gradskog zelenila to nikada nisu dozvolili. Moram da priznam, da sam od igrača u tim radovima ja najviše zabušavao. Nisam voleo fizički rad, pa nikada nisam išao ni na radne akcije koje su u to vreme bile veoma popularne. Nije mi to bilo potrebno, jer nisam bio član Partije".

Publika koja je dolazila da gleda košarku bila je raznovrsna:

"U prvom redu na svakoj utakmici sedela je jedna žena, koja nas je stalno opominjala da obučemo trenerke kad znojavi izađemo iz igre. Svaki put, prosto neverovatno. Tu je dolazio i Ivo Andrić, ali on nikada nije bio uz teren, kao neke druge važne ličnosti, takozvane zvanice, već uvek na tribinama uz običan svet. Ali, tamo se svašta moglo čuti, čak i psovka i to mu je malo smetalo. Ja sam bio dobar sa Ivom i kada smo birali predsednika, ja sam sa jednim članom uprave išao da ga pitam da se prihvati funkcije. Primio nas je u svojim prostorijama na mestu gde je današnji Andrićev venac i tada nam je rekao: "Ja sam predsednik toliko toga, ne bi bilo u redu da predsedavam i Zvezdom, ali ću uvek biti tu da vam poomognem“. Andrić je zaista voleo košarku".

Rivalitet sa Partizanom postojao je od samog starta:

"Mi u Zvezdi smo Mali Kalemegdan zvali naš Springfild po ugledu na američki gradić gde je izmišljena košarka. Toliki je uticaj Kalemegdan imao na razvoj košarke kod nas. E sad, u to vreme mi smo Partizan zvali komšije državnog prvaka. Sada nas oni tako zovu. A ja sam se u šali dičio da sam dao i definiciju košarke. Definisao sam je kao igru sa po pet igrača u kojoj uvek pobeđuje Zvezda".