Volim da gazdujem

"Pirsing i tetovaže su moj stil, imam ih pet, ali ne smem da se zakunem da ih neće biti još", ističe jedna od najatraktivnijih srpskih sportistkinja.

Jedna od najboljih i najatraktivnijih košarkašica sa ovih prostora priznaje da joj je uživanje da ponovo brani boje zemlje koju neizmerno voli. Milica Dabović, članica Partizana i reprezentacije Srbije, voli da priča o povratku u Srbiju, igranju za nacionalni tim, iskustvima iz inostranstva, tetovažama i mnogim drugim stvarima...

"Srećna sam što sam ponovo kod kuće. Srbiju smatram mojom zemljom, pošto su Srbi i Crnogorci jedan narod, zar ne? Drago mi je što ponovo, posle šest godina boravka u inostranstvu, igram u Srbiji. Lako sam se uklopila. Uvek je lakše kod kuće. Što zbog jezika i komunikacije, što zbog poznatog "terena". Ako pričamo o samoj igri Partizana, dosta će nam nedostajati teško povređena Dajana Butulija. Neće nam biti lako, ali uradićemo sve da nadoknadimo njen izostanak. Kako volim da kažem, biće nešto ćiribu-ćiriba i nadam se da možemo do nove titule", priča Dabovićeva.

Čini se da je reprezentacija ponovo na dobrom putu.

"Počela sam u Jugoslaviji, igrala za Srbiju i Crnu Goru i sada samo za Srbiju. Zbog toga mogu da kažem da imamo odlične uslove i da sam fascinirana i trenerom i celokupnom atmosferom. Sviđa mi se način rada Marine Maljković, koja je maksimalno posvećena zadatku. Dobro se poznajemo i znam šta očekuje od mene. Nama je najbitnije šta ćemo uraditi u kvalifikacijama, pa ćemo na leto videti šta i kako dalje. Imamo odličnu selekciju, a još sam doživela i da posle mnogo godina sestra i ja igramo u istom dresu. Sve u svemu, oduševljena sam".

Koji su planovi za budućnost? Pominjao se prelazak u Italiju...

"To nije istina. Nemam dogovor ni sa jednim klubom. Sada sam u Partizanu i to je jedino što me interesuje. Još ne razmišljam o sledećem koraku, pošto želim da ostvarim ciljeve sa sadašnjim klubom. Ne volim da odem neobavljena posla. Sve će se znati pred kraj kvalifikacija, kada menadžeri budu počeli da rade punom parom. Mislim da neću imati problem da nađem angažman. Međutim, Partizan je Partizan. Ponuda i opcija i sada imam dosta, ali kao što sam rekla, jednostavno sam takva da moram da završim započeti posao. Jer, ne znam kada ću u penziju! Izgledalo mi je da ću u 30. godini, ali onda shvatiš da imaš snage za još. Ne verujem da ću igrati i u 35, ali nadam se da će me poslužiti zdravlje i da ću moći još nekoliko sezona da odigram na vrhunskom nivou".

Tetovaže su prepoznatljivi deo onoga što čini Milicu Dabović.

"Istina je ono što ljudi govore da kad prvi put uradiš tetovažu, imaš nameru da iscrtaš celo telo. Ja sam stigla do pet, ali mislim da neću ići dalje. Nadam se da ću imati dece, pa mogu i da pogazim reč i uradim još neku, ali za sada je dosta. Pirsing i tetovaže su moj stil. Prvu sam uradila sa 17 godina i tačno se sećam da sam bila oduševljena kada sam prvi put videla crtež na telu. Obožavam tetovaže sa smislom, slike, imena, ma sve u vezi s tim. Pa, pogledajte Bekama... Čovek je svuda išaran, ali to je njegov stil i on to nosi sa ukusom. Ne znam, možda mi dođe, pa se i ja tako sva iscrtam. Uvek kažem da je lakše podneti tu vrstu bola, nego neke druge životne bolove".

Kako je počela cela priča sa fotografisanjem za časopise?

"Počela sam da se fotografišem za časopise u Litvaniji i od tada, gde god da sam igrala, imala sam ponude. Bilo je toga u Grčkoj, u Turskoj. Pošto pričam ruski, kada sam igrala tamo, gostovala sam na njihovoj televiziji, jer su me bezbroj puta zvali. Ne znam, verovatno sam im interesantna, imam neki svoj fazon i ljudi kažu da sam iskrena. Takođe, kažu da oči sve govore, a mislim da se po njima vidi kakva sam. Nisam opterećena fotografisanjem i ne smeta mi da poziram. Međutim, ponekad mi zasmeta što ljudi stavljaju moje fotografije u prvi plan i ne shvataju neke stvari".

Na tvoju žalost, fotografije su direktno uticale na otkaz u Bešiktašu.

"Pa, imala sam taj peh. Turci su zatvoreni po tom pitanju, pa je Bešiktaš raskinuo ugovor sa mnom zbog "spornih" fotografija. Međutim, kada su se zatvorila ta vrata, otvorilo se milion drugih. Imala sam veliki broj ponuda, recimo za reklame, ali sam odabrala da vodim jednu emisiju (muzička top lista) i bilo je veoma zabavno".

Ne žalim za Amerikom   Da li postoji žal zbog neigranja u NjNBA? "Cela ta priča sa Amerikom na prvi pogled deluje fino. Ja sam još ranije imala ponudu da odem na jedan kamp u SAD, ali mi nije žao što nisam otišla. Čini mi se da se tamo stavlja akcenat na marketing, a ja u tom trenutku nisam tako razmišljala, već su me prvenstveno zanimali sportski uspesi. Daće Bog, sestra će zaigrati tamo, pa mogu sa te strane da vidim kako to izgleda. Lično mi i nije previše žao što u tom trenutku nisam otišla u WNBA", kategorična je Milica.

Profesionalno i privatno, gde je bilo najbolje u dosadašnjoj karijeri?

"Sa profesionalne strane Rusija je bila neprikosnovena, a tako je i dan danas. Igrala sam za Spartak i Jekaterinburg. Kada si tamo, imaš svog vozača koji te, ako treba, vozi i do prodavnice. Automobil i vozač su ti stalno na usluzi, voze te na treninge, klupskim avionom se ide na utakmice, igraš svaki meč pred 6.000 ljudi... Ma, fantazija. Što se tiče privatnog života, definitivno Turska. Imali smo period kada nismo dobili platu tri meseca i neke devojke su bile baš utučene. Meni tamo nije ni bilo potrebno da imam novac, jednostavno sam uživala. Stekla sam puno prijatelja i bilo je divota živeti i raditi tamo. Svi su me mazili i pazili. Za vreme dok sam nosila dres Bešiktaša bila sam potpuno ispunjena, planirala da u Turskoj završim karijeru, ali eto, desilo se to što se desilo i morala sam da idem".

Hoće-neće u trenere Šta ćete raditi kada završite igračku karijeru? "Moj otac je trener i uz njega sam počela da se bavim košarkom. Ranije sam bila ubeđena da ću mu se pridružiti, ali mi je ta ideja vremenom bledela. Sada ponovo počinje da mi se sviđa to, jer mislim da bih uz veliko iskustvo mogla da prenesem dosta košarkaškog znanja na mlade. Pored toga, razmišljam i o nekoj vrsti kozmetičkog salona. Možda bih otvorila kafić ili restoran, ali za to je potrebno puno novca i strpljenja. Nisam sigurna, videćemo kada dođe vreme za to", kaže Milica.

Kako izgleda za praznike biti u inostranstvu?

"A ne, nikada nisam bila "napolju" za vreme praznika. To bi me ubilo. Uvek sam insistirala da te dane provedem s porodicom, jer sam veoma vezana za njih. Bila sam klinka od 22 godine kada sam igrala u Rusiji i nije bilo sile da se za Novu godinu ne vratim kod mojih. Mislim da bih poludela da se nisam vratila. Ti kratki periodi sa porodicom mi uvek služe da skupim snagu za sve što me čeka. Porodica mi je sve na svetu".

Želja za 2011. godinu bio princ na belom konju?

"Da, još ga čekam!

Znači da je Deda Mraz kiksnuo i da mora da se iskupi za 2012?

"Ma, ne može da se iskupi, jer imam milion želja! Takva sam da živim od maštanja i postavljanja ciljeva. Neke želje se ne ostvare, ali što te ne ubije to te ojača, tako da guram dalje. Ne znam, nemam neke konkretne želje, srećna sam i ovako. Neka smo samo zdravi i biće sve dobro".

Da li postoji nešto što ste propustili u karijeri? Ima li kajanja zbog nekih poteza u dosadašnjem toku profesionalnog puta?

"San svakog sportiste je da igra na Svetskom prvenstvu i Olimpijskim igrama. Ne kažem da sam to propustila, jer još postoji mogućnost da to ostvarim, a sa Marinom na čelu možemo sve. Mislim da sam dosta toga ostvarila u karijeri. Igrala sam po Evropi, osvojila mnogo klupskih i individualnih trofeja i to me čini ponosnom. Jedina stvar zbog koje se kajem je pogrešan odabir menadžera u jednom delu karijere, to je sve".

Da nije bilo uspeha u košarci, šta bi bila Vaša glavna preokupacija?

"Teško pitanje, ali verovatno nešto vezano za sport. Eventualno neko poslovanje, pošto uživam kada se ja za nešto pitam i obožavam da donosim odluke i da gazdujem. Ipak, što se tiče konkretnih stvari i zanimanja, mislim da nemam pravi odgovor", zaključuje vragolasta Milica Dabović. 

Ženski Milan Gurović Milica, inače, ima ukupno šest tetovaža, među kojima i broj 13. "Istetovirala sam broj 13 zato što je to naš porodični broj, a i nosim ga na dresu. Imam tri kineska znaka, veliki tribal na leđima i na nozi, i delfina na ramenu", ispričala je lepa košarkašica Na pitanje da li joj smeta što je zbog toga mnogi nazivaju ženskom verzijom Milana Gurovića, odgovara:   "Jednom me je pitao za tetovaže. Malo smo se prepucavali, ko koliko tetovaža ima, šta koja od njih znači. I objašnjavao mi je značenje svojih. Volim dobro da izgledam. I volim da se slikam. To mi je uživanje"!