Otac Stevan zna otkud Aleksandru toliko snage i volje i kaže da nikad nije bio tako dobar kao u Srbiji zato što igra sa mnogo emocija

Žreb za Svetsko prvenstvo u Turskoj 2010. završio se baš onako kako nije želela porodica Aleksandra Marića, najboljeg košarkaša Partizana i Evrolige. Srbija i Australija svrstane su u istu grupu, pa su se snažnom centru pomešale emocije, rastrzane između zemlje u kojoj su mu koreni i države u kojoj je rođen, odrastao, školovao se i počeo da igra košarku.

Košarkaški savezi Srbije i Australije sigurno će se u predstojećim mesecima "otimati" oko igrača koji u najjačem evropskom takmičenju bukvalno razgrće najbolje evropske centre poput Burusisa, Kasuna, Santjaga, Skorcijanitisa... Marić je bio juniorski prvak sveta sa popularnim "bumersima", ali poslednjih godina nije pozivan pod zastavu. Srce mu kaže da želi da nosi dres Srbije, popričali smo i sa njegovim ocem Stevanom, koji nema dilemu:

- Moj Aleksandar želi da igra samo za svoju zemlju - za Srbiju! Znam da bi samo tada bio srećan i zadovoljan, tako da verujem i nadam se da će mu se želja ostvariti. Da me ne shvatite pogrešno, mi u porodici volimo Australiju. Sin i tri ćerke su mi rođeni u Sidneju, Australija nam je mnogo dala, ali Srbiju doživljavamo kao našu zemlju. Domovina nije uvek tamo gde si rođen, niti je to država čiji pasoš nosiš kada putuješ. U Srbiji je naš narod, tako sam i Aleksandra vaspitavao, pa nisam ni njemu ni njegovim starijim sestrama dozvoljavao da u kući govore engleski. Kad se izađe napolje može, kad se pređe prag kuće priča se samo srpski. To je bilo i ostalo sveto pravilo.

Stevan Marić je impresioniran načinom na koji njegov sin igra u Partizanu, kao i podrškom koju ima od navijača. Posle meča sa Efes Pilsenom, kada je Aleksandar odigrao neverovatno i zabeležio MVP indeks 49 (34 poena, 16 skokova), stasiti Krajišnik je, kako kaže, bio "ponosan na svog sina kao nikad u životu".

ODUŠEVLJENI AMBIJENTOM U "PIONIRU": Otac Stevan i majka Draginja

- Gledao sam ga ranije dok je bio na univerzitetu Nebraska, ali to ne može da se poredi sa ovim što sam video u "Pioniru". Neverovatna publika, emocije, pravi spektakl u svakom pogledu. Aleksandar je uvek dobro igrao jer uvek daje sve od sebe, ali nikada nije bio ovako dobar. Verujem da je to zato što u Srbiji igra sa posebnim emocijama jer je praktično kod kuće.

Aleksandrova majka Draginja je doputovala iz Sidneja sa suprugom Stevanom i teško je proživljavala meč sa Efes Pilsenom. Krstila se skoro svaki put kad je njen sin u poslednjoj četvrtini šutirao slobodna bacanja. Naravno da ona najbolje poznaje svoje dete, pa tako i zna da mu je šutiranje penala najveća boljka u igri.

- Nije nam oboma bilo lako u finišu, ali sve se završilo kako smo želeli. Način na koji su navijači proslavili pobedu sa igračima bio je za mene dirljiv, ipak ja tako nešto do sada nisam video uživo. Lepo je bilo i kada su Aleksandru navijači na sledećem meču sa Cedevitom vikali "Em-Vi-Pi", Partizan stvarno ima posebnu i neverovatno odanu publiku.

- U čemu je tajna neverovatne Aleksandrove snage - pitali smo za kraj razgovora Stevana Marića.
- Tri stvari su u pitanju - geni, mnogo treninga i mamina kuhinja. Vrlo prosto.