Dragoslav Šekularac - kraljević i prosjak svetskog fudbala (9): Čarolije i vragolije
Mladi Šekularac opravdao je poverenje trenera Ćirića. Po znanju fudbala, on zaslužuje da igra u prvom timu. Ostalo će doći vremenom, samo po sebi. Naravno, pod uslovom da marljivo vežba i vredno uči.
Ovaj zapis je u "Politici" od 27. marta 1955. godine ostavio Ljubiša Vukadinović. Dan ranije, pred oko 23.000 gledalaca, Zvezda je u 16. prvenstvenom kolu ugostila Vojvodinu.
Utakmica je završena rezultatom 2:2 i možda je niko ne bi ni zapamtio da nije bilo jednog posebnog detalja - bio je to Šekijev zvanični debi u Zvezdinom dresu. Tu nedelju zapamtili su i on, i navijači beogradskog kluba, ali i jedan - proslavljeni jugoslovenski reprezentativac.
- Igrao sam protiv mnogih svetskih asova, bio učesnik Svetskog prvenstva i Olimpijskih igara, ali nikad me niko nije nadigrao kao tada Šeki - istakao je jednom prilikom Vujadin Boškov, legenda Vojvodine i jugoslovenskog fudbala i, uopšte, jedan od najboljih halfova koje smo ikada imali.
Treba reći da je novosadski tim bio bolji. Uostalom, imena Veselinovića, Krstića, Ivoša... svakome su ulivala strahopoštovanje.
Ali ne i Šekiju!
Udario na najboljeg
Taj golobradi dečkić je odmah izveo nekoliko "fora" po kojima će postati poznat ne samo u Beogradu, nego i širom Evrope.
- Mitić je kao kapiten uvek izlazio prvi na teren. Za njim mi ostali. Ja ostanem poslednji. Pre ulaska u teren malo zastanem, sačekam koji sekund, pa utrčim sam. Svi gledaju u mene. Zagrevam se tik uz tribine. Žongliram, udarim loptu petom. Malo-pomalo, imam potpunu pažnju publike. Tako sam "kupovao" gledaoce i pre nego što utakmica počne.
A kad je igra počela:
- Nikad nisam osećao strah od protivnika, ma kako se on zvao. Želeo sam svima da pokažem da sam najbolji. I po tome se, valjda, dobri i vrlo dobri igrači razlikuju od odličnih - pričao je Šekularac.
- Boškov je bio veličina. Zaista izvanredan i autoritativan fudbaler. Možda i zbog toga nije očekivao da će ga neki tamo klinac vozati kao na ringišpilu.
Već u drugom-trećem napadu Šeki je potrčao pored Boškova ostavivši loptu iza sebe. Iskusni as je naseo, poleteo za mladim igračem. Kad je shvatio šta se dogodilo, krv mu je jurnula u glavu.
"Politika" nije objavila
- To mi je olakšalo posao. Kad mi je prvi trik uspeo, znao sam da će juriti za mnom da pokaže da je to bilo slučajno. Onda sam mu proturio loptu kroz noge jednom, a posle nekoliko minuta i drugi put. Mislim da to Vujketu niko nije uradio. Ali, svaka mu čast! Iako je bio vidno neraspoložen, tokom utakmice me nijednom nije udario. Sportista od glave do pete. Postali smo prijatelji, igrali zajedno u reprezentaciji. Još bolji sam bio sa Tozom Veselinovićem, virtuozom i golgeterom svetskom ranga.
Umalo da Šekularac protiv Vojvodine debi začini pogotkom. Nedostajalo mu je malo sreće jer se lopta posle njegovog topovskog šuta odbila od stative u polje.
- Godinama kasnije, posle mnogo tekstova u kojima je bilo i hvalospeva i kritika na moj račun, pitao sam Ljubu Vukadinovića zašto u "Politici" nije napisao kako sam u toj prvoj utakmici nadigrao Boškova. A ako tada nije izašlo u "Politici", kao da se nije ni dogodilo. Bard sportskog novinarstva mi je odgovorio: "To bi bila dvostruka šteta. Na prvom mestu, jedan Boškov nije zaslužio da mu se bilo ko podsmeva, a na drugom, pitanje je kako bi se to odrazilo na tvoje dalje fudbalsko odrastanje."
Vukadinonović je bio u pravu. Šekijeva zvezda je blesnula, ali biće potrebno još vremena da zasija visoko na nebu.
Pobegao od kuće
U to vreme, Šekijev otac Bogosav je naglo počeo da se interesuje za fudbal.
- Posle toliko godina zabrana, grdnji, pretnji, pa i batina, do mog oca su najzad doprle priče o mojim igrama u Zvezdi. Danima nije mogao da poveruje da sam baš ja taj Šeki o kome čaršija priča sa zanosom.
Došlo je vreme da mladi fudbaler potpiše i ugovor sa voljenim klubom.
- Neko je, valjda na poslu, mom ocu rekao da su fudbaleri Partizana daleko plaćeniji od nas u Zvezdi. To je bila istina. Mi smo igrali za male pare, često i bez para, dok su naše komšije bogato nagrađivale svoje najbolje igrače. I, Bogosav dođe kući i kaže: "Ti treba da ideš u Partizan." Ja skočim. Kakav crni Partizan! Reč po reč, posvađamo se i ja odem od kuće. Sakrijem se na dan-dva kod jednog drugara iz kraja, dok Bogosava ne prođu te ideje. Ali, tamo nađem neku zanimaciju i ta dva dana pretvore se u dva meseca. Kući ne dolazim. Majka očajna. Najzad, sve se slegne. I ja potpišem ugovor sa Zvezdom.
Naravno, nikakav novac nije dobio.
- Za taj prvi potpis, kojim sam i zvanično postao igrač Crvene zvezde, dobio sam - dve gramofonske ploče. Doduše, ne bilo koje. Tada je veoma popularna bila italijanska pevačica Katarina Valente i bilo je teško doći do njenih ploča. E, to sam dobio. I, naravno, čestitke. Tog dana, dok se još mastilo na ugovoru nije osušilo, upoznao sam sve članove Zvezdine uprave. I svi su me tapšali po leđima, ispijali čaše i držali zdravice za moju uspešnu karijeru u klubu - pričao je Šekularac.
