O jednoj sponi između Mančinijeve Italije i čuvenog Partizanovog trenera
"Azuri" ne znaju za pobedu kod kuće na pet mečeva uzastopno, a to im se nije desilo još od 1925.
Prvi put posle 60 godina Italija nije bila učesnik svetskog prvenstva. Posle kraha protiv Švedske u baražu za odlazak na Mundijal u Rusiji ceh je platio Đampjero Ventura (70). Luiđi di Bjađo (47), dugogodišnji selektor mlade reprezentacije, vodio je seniorski tim u dve prijateljske utakmice "interim", protiv Argentine na Etihadu u Mančesteru (0:2) i Engleske na Vembliju (1:1), a onda je na najodgovornije mesto imenovan Roberto Mančini (53). Rođena je nada da će stvari u Italiji, koja je četvorostruki svetski šampion, najzad da se vraćaju na svoje mesto.
Nekadašnji reprezentativac "azura", koji je u trenerskoj karijeri vodio šest timova, a ništa nije osvojio samo s ruskim Zenitom, što mu je i poslednji posao u klubu, krenuo je pobedom. U prijateljskom odmeravanju snaga u Sankt Galenu s 2:1 je savladana Saudijska Arabija, koja se pripremala za učešće na mundijalu posle dva propuštena šampionata.
Bili su to Mančinijevi prvi mačići. U sledećih pet utakmica Italija nije osetila slast pobede. Francuska ju je u Nici savladala s 3:1, a onda je pošla da uzme trofej za svetskog prvaka. U duelu reprezentacija koje se nisu kvalifikovale za odlazak u Rusiju Holandija je izjednačila kasnim golom na Juventusovom stadionu pa je susret završen s 1:1. Zatim je krenula Liga nacija: s Poljskom u Bolonji 1:1, protiv Portugalije na Benfikinom "Luzu" 1:0 za evropskog šampiona.
Činilo se da je Ukrajina protivnik po meri da Mančini najzad upiše selektorsku pobedu pred domaćom publikom. I to na stadionu "Luiđi Feraris" u Đenovi na kojem je stekao ime igrajući 15 godina u Sampdoriji. Kad ono - odolela je na Apeninima i reprezentacija predvođena Andrejom Ševčenkom, nekadašnjim Milanovim asom, koji je među "rosonere" došao u smiraj Mančinijeve igračke karijere (jednom je sezona 1999/2000. bila prva u Seriji A, a drugom poslednja, u dresu Lacija).
U prijateljskom meču, na kojem je odata pošta poginulima u tragediji sa srušenim vijaduktom u Đenovi, domaćin je poveo preko Juventusovog igrača Federika Bernardeskija u 55. minutu, a konačnih 1:1 postavio je Ruslan Malinovski u 62. Njegov pogodak je ekvavilent golu junaka naše priče iz 1925.
Jedna pobeda u prvih šest utakmica - to je najlošiji početak nekog italijanskog selektora u poslednje 43 godine. Fluvio Bernardini, koji je reprezentaciju preuzeo posle njenih neslavnih igara na Svetskom prvenstvu u Zapadnoj Nemačkoj 1974, debitovao je porazom u prijateljskom meču s Jugoslavijom u Zagrebu (1:0, Ivica Šurjak u 41). I jednima i drugima je to bila prva utakmica iza Mundijala, a i "plavi", koje je na šampionatu predvodila selektorska komisija, imali su novog selektora na Maksimiru - Antea Mladinića.
Staze debitanata nadalje su bile različite pošto je Mladinić odveo Jugoslaviju na završni turnir Evropskog prvenstva u Zagrebu i Beogradu, a Bernardini to nije uspeo s Italijom. U prejakoj grupi, u kojoj su bili i svetski viceprvak Holandija s Krojfom i ostalim zvezdama i Poljska, trećeplasirana 1974, "azuri" su završili na trećem mestu, a Holanđani su došli u Jugoslaviju zahvaljujući boljoj gol-razlici od Poljaka.
Bernardini, koji nije imao pobedu u prve četiri utakmice, a samo jednu u prvih osam, onda kada je Italija u Helsinkiju savladala Finsku u grupi s 1:0, ostao je selektor sve do juna 1977. Mesto je prepustio Encu Bearcotu, s kojim su "azuri" čudesnim raspletom u Španiji 1982. osvojili titulu prvaka sveta.
No, vratimo se Italiji ovog vremena, ali s pogledom u njenu istoriju. Podaci koji sežu u predratno Musolinijevo doba svedoče da "azuri", koji su bez pobede na poslednjih pet mečeva kod kuće, tako nešto nisu doživeli posle 1925. To su i Venturine "zasluge" jer Italija nije savladala ni Makedoniju u pretposlednjem kolu kvalifikacija za Mundijal (1:1 u Torinu) ni Švedsku na San Siru u Milanu u revanšu baraža (0:0). Poslednja pobeda pred domaćom publikom ostvarena je još 5. septembra prošle godine, kada je u kvalifikacionom meču savladan Izrael s 1:0 u Ređo Emiliji.
Šta kažu knjige starostavne? Italija je od marta 1923. do januara 1925. odigrala pet prijateljskih utakmica na svom tlu. Dva puta je izgubila, a triput je igrala nerešeno. Na krajevima te serije su mečevi s Mađarima: na jednom 0:0, a na drugom 1:2.
E, o tom drugom se radi u našem naslovu. Na meču u Milanu domaćin je poveo u 17. minutu, ali je to i jedini gol koji je postigao. Primio je dva. Posle deset minuta izjednačio je 23-godišnji Ilješ Špic, kome je to bila prva od šest utakmica u mađarskoj reprezentaciji.
Još je tada bio u Sportskom klubu Nemzeti iz Budimpešte, u kojem je i ponikao. Tek sledeće godine dolazi u Ujpešt, u kojem će se nadavati golova u osam sezona, a osvojiće titule državnog prvaka 1930, 1931. i 1933.
Posle još dve igračke godine u Švajcarskoj, trenerskim poslom počinje da se bavi u predratnom Hajduku iz Splita (1937-39). Rat provodi u Skoplju. Iako je trenirao Građanski, nosio je teško breme jevrejskog porekla. Jugoslovenski fudbal ga je upamtio kao jednog od utemeljivača Partizana, njegovog drugog trenera (posle Franja Glazera, koji je uporedo bio i golman), a prvog koji mu je doneo titulu državnog šampiona (1946), u prvom jugoslovenskom prvenstvu.
Prvi mandat mu je trajao do 1951. "Crno-beli" su pod njegovom rukom najbolji u državi bili i 1949, a Kup su uzeli 1947. Trenirao ih je i u sezonama 1952/53, 1954/55 (kup) i 1958-60. Radio je i u beogradskom Radničkom i Vardaru.
Posle njegovog debitantskog postignuća u Mialnu, koje je krunisano pobedonosnim pogotkom Jozefa Takača u 78. minutu, Italiji se crna serija nije ponovila, eto, 93 godine. U sledećem meču kod kuće je pregažena Francuska sa 7:0 u Torinu, a šta je biti s Mančinijevom idućom utakmicom pred domaćom publikom, na Apeninima sad živi nisu. Na San Siro 17. novembra dolazi Portugalija, sasvim sigurno s najvećim asom Kristijanom Ronaldom, novom zvezdom Poluostrva, koji je propustio uvodne mečeve u Ligi nacija.
Italijani, koji nikada za 108 godina nisu bili bez pobede kod kuće i šest puta uzastopno, prethodno su u novom takmičenju UEFA gosti Poljaka u nedelju. Videće se hoće li to suma sumarum biti i Mančinijeva šesta utakmica uzastopce bez uspeha. Čezare Prandeli ih je između jeseni 2013. i proleća 2014. imao sedam, a negativni rekord reprezentacije je osam - od januara 1958. do novembra 1959.
Baš je prva od tih utakmica bila kobni poraz protiv Severne Irske u Belfastu (2:1) u poslednjem kolu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 1958. zbog kojeg "azuri" nisu otišli u Švedsku. Ako Mančinijeva Italija ne savlada ni Poljsku ni Portugaliju, osmi meč biće joj prijateljski duel s Amerikancima 20. novembra.
