"Ataturk" - (skoro) večiti gubitnik
Poslednja bitka koju je Turska izgubila u želji da organizuje takmičenje svetskog formata podsetila da je ta zemlja ostala kratkih rukava u još tri izbora za domaćina evropskog prvenstva, a da je njena prestonica Istanbul pet puta bezuspešno pokušala da se domogne letnjih olimpijskih igara.
Turska, kakvagod da je pod Erdoganom, obeležiće 2023. vek republike i uzdignuće hvalama njenog osnivača i prvog joj predsednika Mustafu Kemala, kome je parlament 1924. odobrio da ponese i prezime Ataturk - "otac Turaka" ili "veliki Turčin". Takvoj nacionalnoj veličini, korenitom reformatoru društva, ukazana je počast i tako što je po njemu nazvan najveći stadion u zemlji.
Grandiozni objekat, namenjen prevashodno fudbalskim utakmicama, postao je veliki adut Turske u njenim namerama da bude domaćin takmičenja svetskog formata. Iako se ta evroazijska zemlja nije (još) nikada kandidovala da organizuje svetsko fudbalsko prvenstvo, njene druge želje su i dalje sanak pusti.
Poslednji u nizu poraza jeste ovaj u trci za domaćina XVII evropskog šampionata u fudbalu. "Evro" će se 2024. vratiti u Nemačku, ali sada ujedinjenu, budući da je 1988. igrano u njenom zapadnom, "bundes" (saveznom) delu. Kroz šest godina neke od najboljih reprezentacija Starog kontinenta videće se i u Berlinu i Lajpcigu, gradovima nekadašnje Demokratske republike. Imalo je i za 1988. zagovornika da se igra u Zapadnom Berlinu, kao što je to bilo na Mundijalu 1974, ali se odustalo.
Izvršni komitet UEFA dao je ubedljivu podršku Nemačkoj. Dobila je 12 glasova naspram četiri datih Turskoj, uz jedan uzdržani. Dan kasnije u Berlinu su se na državnom nivou sastali nemačka kancelarka Angela Merkel i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan...
U Nionu je sagledano 12 merila. U gotovo svim, a sigurno u svim najbitnijim, blagonaklonost su odneli Nemci. Nijedan od deset stadiona u njihovoj kandidaturi ne traži temeljnu obnovu (Olimpijski stadion u Berlinu, Alijancova arena u Minhenu, stadioni na kojima igraju Borusija iz Dortmunda, Šalke, Štutgart, Keln, Lajpcig, Diseldorf, HSV i Ajntraht iz Frankfurta). Saobraćajna infrastruktura i hotelski smeštaj su besprekorni, a politička situacija stabilna, u duhu vrednosti evropske demokratije, koju je zagovarao i Ataturk.
U ekonomskoj eri težnje za profitom ne treba zanemariti i to što je u Nemačkoj dozvoljeno reklamiranje alkohola, cigareta i kladionica, a sve je to u Turskoj zabranjeno. Turcima je kao nedostatak uzeto i to što bi morali da obnove devet aerodroma i da postroje mnogo kilometara puteva i novih hotela.
I opet je "Ataturkov" stadion bio najveći turski adut, ali i veliki znak pitanja. Mančesterska arhitektonska kuća AFL, jedna od najpoznatijih u svetu, koja se dokazala i na sportskoj infrastrukturi, unajmljena je da uradi projekat velike rekonstrukcije nacionalnog stadiona. Po toj zamisli kapacitet treba da bude povećan sa 76.092 mesta na 92.208, s mnogim drugim pratećim sadržajima.
Potpuno obnovljen stadion kao maketa izgleda prelepo (u donjem tvitu možete da pogledate i video-prezentaciju). Provejavala je sumnja da li će to tako biti i na delu jer je Istanbul s "Ataturkom" u maju dobio poverenje UEFA da organizuje finale Lige šampiona 2020, a radovi nisu ni taknuti.
AFL Architects has released a fly-through of its proposed redevelopment of Ataturk Stadium in aid of Turkey's UEFA Euro 2024 bid.
Find the full story herehttps://t.co/M2C6reHt1a pic.twitter.com/qArD9Beqmd — GreaterBhamChambers (GrBhamChambers) September 26, 2018
Najveći stadion u Turskoj je sagrađen od 1999. do 2002. za oko 140 miliona dolara. Prvobitni kapacitet mu je bio 80.597 gledalaca. Na otvaranju, 31. jula 2002, koje je obeleženo utakmicom fudbalskih timova Galatasaraja i Olimpijakosa, sleglo ih se 79.414, što je i rekordna posećenost.
Kapacitet je ipak smanjen na sadašnji broj uoči finala Lige šampiona 2005, u kojem je Liverpul volšebno dostigao Milanovu prednost od 3:0, a zatim je i prigrabio trofej na penale. Uklonjeno je više stotina sedišta s kojih se teren nije dobro video. Na toj čuvenoj utakmici bilo je manje od 70.000 duša.
Plezir koji UEFA čini turskoj prestonici kad joj dodeli da na "Ataturku" ugosti finaliste njenog vodećeg klupskog takmičenja, a tu je igrano i finale njenog Kupa 2009, kada je Šahtjor na produžetke savladao Verder s 2:1 (sledeće sezone naziv promenjen u Liga Evrope), ne može da nadjača gorčinu večitih neuspeha u trčanju za mnogo značajnijim sportskim svetkovinama.
Istanbul je pet puta bezuspešno pokušao da se domogne letnjih olimpijskih igara. Među gradovima koji su se najčešće kandidovali ali nikada nisu pobedili s manje sreće su samo Detroit (sedam puta), iako su Igre održane u Americi četiri puta, a Los Anđeles je odabran da 2028. bude domaćin i treći put, i Budimpešta (6), večiti mađarski adut. Za petama Istanbulu su Buenos Aires, Madrid, Lozana i Filadelfija (po 4).
Turska je sa svojom prestonicom prvi put ušla u trku za 2000. Među pet kandidata, a to su bili i Sidnej, Peking, Mančester i Berlin, otpala je u prvom krugu s najmanje glasova - sedam. U četvrtom, finalnom krugu, Sidnej je odneo pobedu nad Pekingom (45:43), odlučeno je na sesiji MOK-a u Monte Karlu 1993.
Istanbul je zatim, što se kaže, aplicirao i za Igre 2004. koje je dobila Atina, ali nije ušao i najuži izbor. Tako je bilo i kada je slavio London. Odbijen je za 2012. u preliminacionoj fazi kao i Havana, Lajpcig i Rio de Žaneiro.
Najveće nade Turska je polagala za 2008. i 2020. Zbog kandidature za 2008. se i krenulo u izgradnju stadiona "Ataturk" koji je i dobio dodatak "olimpijski". Isprva su u najuži izbor ušli Peking, Osaka, Pariz i Toronto, a Istanbul im je priključen naknadnim vrednovanjem radne grupe.
U prvom krugu glasanja, u Moskvi 2001, otpala je Osaka sa šest glasova, a turski glavni grad na razmeđu dva kontinenta imao ih je više od francuskog (17:15). I u drugom, odlučujućem krugu najviše ih je skupio Peking, a Pariz je dobio dvostruko više od Istanbula (18:9). Torontu su pripala 22.
Za 2020. kandidati su bili Tokio, Madrid i Istanbul. Na sesiji u Buenos Airesu početkom 2013. japanska prestonica je dobila 42 glasa, a turska i španska su bile izjednačene sa po 26. U svojevrsnom plej-ofu Istanbul je pobedio sa 49:45.
Zaigrala su turska srca. Budući da je organizaciju za 2016. dobio Rio, pretpostavljalo se da će Igre biti vraćene u Evropu, a u istanbulskom slučaju to je i Azija, što je iz turskog ugla viđeno kao prednost u odnosu na Daleki istok. U odlučujućem brojanju Tokio je pobedio sa 60:36.
Turci su se nadalje pokolebali. Nije im palo na pamet da se oprobaju za 2024 (eto igara na Starom kontinentu, u Parizu), a kamoli za 2028 (Los Anđeles). Sledeća šansa im je 2032. Izgleda da će im želja da dobiju najvažnije sportsko takmičenje biti dugovečna kao Erdoganova politička karijera.
Turska se sada nije okušala prvi put i za organizaciju evropskog fudbalskog prvenstva. Za 2008. ušla je u trku zajedno s Grčkom. Ponudili su da se igra na četiri grčka i tri turska stadiona. Pored nezaobilaznog istanbulskog "Ataturka" to je trebalo da bude i obnovljeni stadion u Izmiru, koji je sagrađen 1971. i takođe nosi ime oca nacije (još nije renoviran, planira se 2020), i novi stadion u Antaliji, koji je otvoren tek 2015. Potkraj 2002. rešeno je da će šampionat biti prvi put u dve zemlje, ali u Austriji i Švajcarskoj.
I Grčka i Turska su krenule svaka za sebe za sledeće prvenstvo. Prve su i otpale. U konkurenciji Italije i zajedničkih kandidatura Hrvatske i Bosne i Poljske i Ukrajine, 2005. je odlučeno da domaćini 2012. budu dve istočnoevropske zemlje.
Za 2016. u trci s Turcima su bili Italijani i Francuzi. U prvom krugu su otpali "azuri", koji su dobili 23 poena. Turcima je pripalo 38, Francuzima 43. U finalu "galski petlovi" su bili uspešniji na glasove sa 7:6.
To je odlučeno 2010. Turci su u kandidaturi naveli da će imati devet stadiona plus tri u rezervi, a osam novih. Mada su i u toj trci izgubili, smatrani su ubedljivo najjačim kandidatom za 2020, iako su se ponovo prijavili i za Letnje igre u godini "evra". U međuvremenu su zaista nikli novi stadioni u Bursi, Konji, Antaliji, Eskišehiru, Trabzonu, a arenu je prošle godine u Istanbulu dobio Bešiktaš.
Sasekao ih je tadašnji predsednik UEFA Mišel Platini, legendarni francuski fudbaler, s idejom da se zbog velikih troškova šampionat održi u nekoliko evropskih gradova, a tako bi simbolično bilo obeleženo 60 godina od prvog takmičenja. Potkraj 2014. rešeno je da će se "Evro 2020" igrati na 12 stadiona u različitim gradovima. Platini je na čelu UEFA bio još godinu dana...
