Gost "Vesti" Milan Mihailović: Došao da pomogne, a ostao čitav život u Australiji
U ligi Jugoslavije privilegija je bila i "grejanje" klupe. Mnogi fudbaleri nisu uspeli da se probiju, bez obzira na ogroman potencijal. Mesto u prvom timu Partizana, pre pola veka, moglo je samo da se sanja. Florijan Mateklao je lansirao "bebe" koje su sa trenerom Abdulahom Gegićem stigle do finala Kupa šampiona 1966! Najbolji tim u istoriji crno-belih imao je i dostojne naslednike! Milan Mićko Mihailović, rođen 1945. godine, strpljivo je čekao šansu.
Sa petnaest i po godina stigao je iz Ivanjice u Beograd, gde je već bio njegov rođak, legendarni poslovođa Partizana Vladica Kovačević.
- Nije bilo privilegije iako su Vladičina majka i moj otac rođeni brat i sestra! Došao sam kao talentovan dečak 1961. i prošao sve kategorije. Preporučio me je Ivanjičanin Mišo Lindo Luković. Ekipa... Pa, zar je potrebno pričati o velikanima koji su ostavili neizbrisiv trag. Moja generacija su golman Drljača, Paunović, Miša Radaković, Bora Đorđević, Davidović, Mikan Petrović... - priseća se Mićko.
Zbog jake konkurencije Mihailović je odigrao samo dve utakmice za prvi tim.
- Najviše mi je žao što nisam igrao protiv praške Sparte u Kupu šampiona. Gegić je odlučio da igra Davidović. To se desilo nekoliko puta u našoj ligi i tada mi je definitivno prekipelo - kaže Mihailović.
Pamti čika Ćeletove reči
Mihailović nije puno igrao za prvi tim Partizana, ali je briljirao u mlađim kategorijama.
- Najlepše uspomene vežu me za Međunarodni turnir za mlade u Torinu 1964. Proglašen sam za najboljeg igrača. Mogao sam da biram klub, ali sam ostao veran crno-belima. Za sve je "kriv" legendarni trener Ćele Vilotić. Verovao je u mene i nije dozvolio da napustim Humsku. Vilotić je bio neverovatan trener - pedagog, naš drugi otac. Persirao nam je! Na rastanku je rekao:
"Mićko, nemojte da idete u OFK. Poslušajte čika Ćeleta. Jednog dana bićete kapiten Partizana."
Ali, već sam doneo odluku. Takav sam bio i ostao. Nepokolebljiv. Da li žalim? Zar je to sada važno?!
Hrvati navijali protiv Džasta
Sudbina je Mićka poslala na Karaburmu.
- U finišu sezone 1966/67 pojačao je OFK Beograd kojem su bila potrebna tri boda za opstanak. Odlično sam odigrao u Mostaru i pobedili smo sa 3:0. Trener je bio Miloš Milutinović, a karijeru sam nastavio u Voždovcu.
Mihailović je krenuo iz Ivanjice, a preko Beograda je pokorio Melburn, Adelejd i Sidnej. Majstor fudbala i patriota u startu je bio hit u Australiji gde je fudbal bio u povoju. Sjajan tehničar, borben i predan, istinski lider u kopačkama. Mićko je bio primer i podstakao je mnoge saigrače da daju maksimum.
Na pitanje otkud Australija, odgovara:
- Od FS Jugoslavije i Matice iseljenika Srbije dobio sam ponudu da sa Slobodanom Zorajom, koji je sada u Melburnu, i Brankom Buljevićem koji se kasnije priklonio "ujkicama", odem na tri meseca. Trebalo je da pomognemo Džastu iz Melburna, koji se vodio kao klub Kraljevine Jugoslavije, da ne ispadne iz Prve lige Viktorije. Verovao sam da ću se vratiti i nastaviti da studiram na Saobraćajnom fakultetu. Malo sam se dvoumio jer su to bila politički nezgodna vremena, ali sam kročio sam na tlo Australije i ostao čitav život!
Mnogo toga pamti iz tog vremena.
- Na svaku utakmicu dolazili su Hrvati i navijali protiv Džasta. To nas je inspirisalo pa smo nadoknadili minus od 11 bodova i ostali u ligi. A slagali su nas. Rekli su da je minus tri boda, a mi se polakomili zbog novca i krenuli. Bilo je svega i svačega u to vreme. Jednom su se Hrvati sukobili sa policijom i zaklali konja!
Tri godine je ostao u poznatom klubu.
- Nezaboravan period. Ne samo da smo zadržali status već smo postali šampioni 1969. pod komandom Raleta Rašića! Džast je u to vreme bio naš najbolji tim. Igrali su Mladenović, Stanković, Zlatić, Ćirković, Rusmir... Bio sam u sjajnoj formi pa sam odigrao i nekoliko mečeva za selekciju Viktorije. Po starom običaju sve je propalo kada je došlo do podela unutar uprave.
Broz u crno-belom
Malo je nedostajalo da za Partizan zaigra i jedan Broz!
- Bio sam u podmlatku Partizana, a pokojni Dragi Marijanović me je pozvao i pitao: Znaš li koji je onaj što stoji sa strane? Pogledam, ali nisam prepoznao Jošku Broza koji je došao na trening. Nije se dugo zadržao. Video je da nije za fudbal. Pametni roditelji su ga ispisali i nije ostao da se bruka što je sada čest slučaj jer caruju veze i poznanstva.
Nezaboravni "pastuvi"
U to vreme egzistirao je i Jugal.
- U Džastu su dominirali ljotićevci. Predratna inteligencija! Jugal je osnovao naš konzulat. Igrali su Jagodić, Stojanović, Dunai, Dasevski, bivši golman Ljujić, Lazarević... Fudbal u Australiji napredovao je uglavnom zahvaljujući etničkim zajednicama, posebno Srbima. Plejada naših igrača i trenera ostavila je neizbrisiv trag. Rale Rašić ih je 1974. odveo na Mondijal u Nemačku.
Sledeća stanica bio je Beograd iz Adelejda.
- I njima sam pomogao da se domognu Prve lige Južne Australije za čiju sam reprezentaciju igrao - s ponosom kaže Mihailović.
Zaintrigirao je Markoni, tim italijanske zajednice koji je tada vodio Rašić, pa je njihova neraskidiva veza nastavljena.
- Igrali smo najlepši fudbal, a dokaz su titule šampiona Australije 1972. i 1973 godine. I sada redovno gledam utakmice popularnih "pastuva".
Mihailović se našao na spisku potencijalnih putnika u Nemačku 1974. Rašić je bio selektor, nekoliko igrača našeg porekla već je izborilo status, ali ne i Mihajlović. Još jednom je platio ceh pošto je bio tvrdoglav, nepokolebljiv, principijelan sa stavovima od kojih nije odustajao ni po koju cenu. Zbog toga je sa Rašićem imao i "malih" problema, ali su i dan danas veliki prijatelji.
- Rale je sjajan čovek i vrhunski trener - kaže Mićko. - Bilo je i sukoba. Išli smo sa Markonijem u Adelejd na proslavu tamošnjeg Juventusa. Rale je imao obaveze u reprezentaciji pa nas je vodio pomoćnik. Nameravao sam da se vidim sa poznanicima dok su saigrači tražili objekat gde bi jeli. Predsednik je otišao na ručak sa domaćinima. Pao mi je mrak na oči i naručio sam pet taksija! Pozvali su me da im se pridružim, ali nisu ni sanjali da su svi igrači Markonija sa mnom! Raletu nije bilo pravo što sam sve organizovao još su "nafilovali" da sam napravio rusvaj.
Rašić je kritikovao Mićka da je nepopravljiv i uvek "pravi probleme", ali su nekako izgladili odnose.
Ostao je crv sumnje: da li zbog tog nesporazuma Mihailović nije putovao na Mondijal u Nemačkoj 1974?! Tokom 1975. dogodio se istorijski transfer u srpsku Avalu, na nagovor Đura Kesića.
- Emotivno sam bio vezan za klub koji sam posećivao čim sam došao u Sidnej. To je bilo presudno.
Žal za Đurom Kesićem
Đuro Kesić, poreklom iz Kostajnice, besprekorni džentlmen koji nije priznavao podele među Srbima u Australiji i zbog toga je bio član gotovo svih organizacija. Umro je u 90. godini u ruskom staračkom domu "Sveti Sergije" u Kabramati, gradu gde je Mihailović bio jedan od osnivača Beograda.
- Žalosno je što je na taj način skončao najveći među nama! Daleko od očiju i zaboravljen od svih - setno kaže Mićko.
Oaza u Ivanjici
Bio je igrač i trener u drugoj polusezoni tima koji se takmičio u nižem rangu i jedva izborio opstanak.
- Zaveo sam disciplinu, rasterao sve koji su gurali u tim svoje pulene. Klub je bio kao zemljoradnička zadruga. Zabranio sam članovima uprave da ulaze u svlačionicu i podmladio ekipu. Nemerljivu pomoć i podršku dao mi je Kesić.
Kasnije se posvetio isključivo igri. Avala se plasirala, prvi put u istoriji, u Prvu ligu Australije pod komandom Steva Lalića.
- Veliki uticaj da ostanem na terenu imao je i pokojni biznismen Dragan Tošić, poreklom sa Rudnika. Pratilo nas je 3.000 navijača i to na livadi. Najsrećniji sam bio kada smo u finalu Ampol kupa pobedili Hrvate sa 1:0.
Mogao je da se osamostali kao trener, ali je radije pomagao Miletu Lukiću u Sidnej Olimpiku koji je 1987. osvojio kup. Mićko je, između ostalih, trenirao i Daneta Kondića, donedavno direktora Er Srbije.
- Bio je talentovan igrač, ali bolji student. Ispravno je postupio kada se okrenuo biznisu umesto fudbalu. Uvek sam na treninzima govorio: Deco, prvo škola pa sve ostalo. Dane me je poslušao.
Krcka penzionerske dane i seća se da je tek posle deset godina 1978. prvi put došao u domovinu.
- Pratim fudbal, pecam, treniram decu prijatelja... Imam u dvorištu improvizovan teren. Drago mi je što nas Srbe Miloš Ninković reprezentuje u najboljem svetlu. Češće dolazim u Ivanjicu gde imam kuću i rodbinu. Tu su i kontakti sa prijateljima poput Radakovića, Šoškića, Potkonjaka... Uz mene je supruga Dubravka, rodom iz Slavonije, a ćerke Milena i Tanja podarile su nam unučiće i oni su najveća radost. Milena ima tri sina: blizance Luku i Dejana plus Jakoba, a Tanja ćerku Emiliju. Zetovi su mi poreklom Makedonci i sjajno se slažemo, zadovoljno konstatuje Mićko.
Mihailovići su u sidnejskom kvartu Minto. Kuća sadrži prostorije koje su svojevrstan muzej posvećen fudbalu, kroz Mićkovu karijeru. Neverovatan broj isečaka, faksimila, fotografija...
Šteta bi bilo ako niko impozantan materijal ne pretvori u monografiju koja bi pokolenja koja dolaze upoznala sa procvatom fudbala, zahvaljujući Srbima, na tlu Australije.
Zgrade od kontejnera
Da li je moglo da se živi od fudbala u Australiji?
- Ma kakvi. Ne bih imao ni za kikiriki da nisam radio! Imao sam sreću da građevinska firma u kojoj sam radio dobije posao u Kini. Postali smo hit. Reč je o zgradama koje su u stvari studentski domovi, a nastaju spajanjem kontejnera! Svaki je jedna stambena jedinica! Kao lego kockice i na kraju vrhunska zgrada.
Srpska elita u Avali
Avala je svojevremeno imala sjajne rukovodioce i to na Mihailovićevo insistiranje.
- Đuro Kesić je, na moj nagovor, okupio veličine u rukovodstvu. Predsednik je bila Dr Mira Gavrilović, potpredsednik Dr Ilija Strinić, direktor Dragan Tošić plus Nikola Rauš, Vojkan Gavrilović, advokati Toma Savatić i Tihomir Stojković, zatim Slobodan Milenković, Nikola Zarić...
Vodili su računa da klub funkcioniše, borili se da dobije teren, ali se nisu mešali u stručni deo. Reč je o ljudima koji su bili srpska elita. Zbog pritisaka, prozivki uništavanja kola... digli su ruke i napustili klub u usponu.
Avala je zbog pritiskom promenila ime 1989. samo zato što asocira na Beograd i Srbiju iako nema nacionalistički prizvuk. Zna se kome ime nije odgovaralo.
Svaka čast Dragašu
Ima li u Australiji ljudi ili trenera koji zaslužuju posebnu pažnju?
- Istakao bih jednog čoveka - Dule Dragaš. Okupio je decu, organizovao klub, kampove, pomogao mnogima koji su u Australiju "pali s Marsa". I pored silnih podmetanja, jedan klub su mu ugasili, nastavio je da radi. Njegova veličina je što ga ne zanima poreklo dece i ostao je u nameri da im pomogne. Odvojio ih je od ulice u Liverulu koji je poznat kao deo Sidneja gde caruje droga. Svaka mu čast!
