Nemačka, nedosanjani san
Bivši srpski fudbalski internacionalac Nemanja Vučićević, koji će ovog leta, 11. avgusta, proslaviti 39. rođendan, igrao je u klubovima iz devet zemalja - Srbije (Grafičar i OFK Beograd), Rusije (Lokomotiva Moskva), Nemačke (Minhen 1860 i Keln), Izraela (Hapoel Tel Aviv), Grčke (Kavala), Kipra (Anortozis Famagusta), Turske (Manisaspor), Japana (Tokio) i Indonezije (PSM Makasar). Oblačio je i dres nacionalnog tima do 21 godine, kao i seniorske reprezentacije u fudbalu na pesku.
Osvojio je trofeje u Rusiji i Izraelu, sa Kelnom je izborio povratak u 1. Bundesligu, a njegovi golovi birani su među najatraktivnije više puta. Kada sve sabere i oduzme, zadovoljan je učinjenim, ali ostaje i žal za nekim propuštenim prilikama.
Porodica smisao života
- Nedavno sam dobio kćerku Elenu, imam i godinu i po dana stariju Nikol. Sa njima i mojom suprugom Polinom život je dobio kompletan smisao. I to je najbitnije. Polina je rodom iz Bugarske, upoznali smo se na Kipru. Ona je prelepa žena koju mnogo volim i koja mi mnogo prija.
Susret sa Terzićem
- Dete sam Zemuna, ali sam se prvo okušao u Crvenoj zvezdi, što je bila želja mog oca. Otišao sam tamo sa sedam godina i nisam prošao u konkurenciji igrača godinu, dve starijih. Trener je bio Toma Milićević i, kada sam kasnije igrao u petlićima Rada protiv selekcije koju je vodio, pobedili smo ubedljivo, ja sam dao četiri gola, a moj otac je ponosno otrčao do njega i rekao kako je to njegov sin, onaj koga su izbacili. Pre Rada sam bio i u Zemunu, ali sam se pronašao na Banjici. Bila je to dobra ekipa, sa Milanom Martinovićem, Ivicom Ilijevim i još nekoliko igrača. Imali smo dobre trenere - Iliju Zavišića, Nikicu Klinčarskog, Baneta Latasa, mog prvog trenera.
- Kada smo imali 15 godina, došlo je do promena na čelu omladinske škole i, praktično, bačeni smo na ulicu svi mi za koje je procenjeno da nismo za prvi tim. Zbog toga je odustalo 90 odsto igrača, među njima i moj današnji kum, ali ja nisam. Ređala su se pitanja, preispitivanja, ali sam verovao. I faktor sreće je bitan. Imao sam podršku u porodici, a jednu od ključnih uloga je tada odigrao otac, koji mi je rekao da ne smem da odustanem jer treniram od kada sam se rodio.
- Nastavio sam da se probijam bez bilo kakve pomoći, sve na trud i talenat. Tražio sam se preko Radničkog sa Novog Beograda, Hajduka sa Liona, Bratstva iz Krnjače i stigao u redove trećeligaša Grafičara, ali sam verovao da mogu mnogo više. Trenutak koji je usmerio moju karijeru je sastanak u OFK Beogradu. Preko najboljeg prijatelja sam došao do jedne devojke, Sneže, koja poznaje Terzića i ona mu je rekla da sam njen brat od strica i da igram u Grafičaru. Na sastanku, pitao sam ga da li je čuo za mene, na šta je odgovorio odrično i pitao me da li sam ja čuo za Milana Drageljevića, Dejana Rađenovića, Ognjena Koromana, Petra Divića... Rekao sam da ne znam, ali da sam bolji od svih i da treba da me dovede na probu.
- Uvek sam imao neki svoj fazon - dete iz prosečne beogradske porodice, šio sam sebi pantalone, imao karakteristične frizure, majice. A, OFK Beograd je bio drugačije okruženje, odela i slično. Terziću je bilo interesantno da neko sa 19 godina tako priča sa njim. Gledao me je čovek u čudu. On je elokventan i izuzetno sposoban za posao kojim se bavi, psiholog i ne bi bio tu gde jeste da nije tako. Razgovarali smo i rekao mi je na kraju kako imaju 50 igrača i da im ne treba više, da imaju 25 klinaca kao što sam ja.
Iskustvo iz Moskve
- Zahvalio sam se i krenuo tužan iz kancelarije, a on se i dalje smejao i pitao me koliko golova sam dao glavom, aludirajući na moju jež frizuru. Odgovorio sam mu da glavom razmišljam, a nogama igram. Posle toga mi je poručio da dođem na trening u ponedeljak. Izljubio sam Snežu i nisam mogao da dočekam...
- Tog dana su bila dva treninga kod Zvonka Varge. Pozitivno je to što je bio novi trener, pa smo svi osim zvezda krenuli od nule. Ušao sam u svlačionicu i sa jedne strane su bili stariji - Dušan Petković, Koroman i drugi, a sa druge klinci i ja sam seo sa starijima. Mislili su da sam lud, ali sam se i posle vrteo oko njih i trenera, kako bi zapamtili moje ime. Uz to, posle slabog prvog treninga, na drugom su igrali prva ekipa protiv druge i pobedili smo mojim golom.
Razmišlja o trenerskom poslu
- Volim modu, pratim je, tako se opuštam. Volim i enterijere, radio sam za više stanova i ide mi to od ruke. Takođe, trudio sam se da učim jezike dok sam igrao... Sve su to neki hobiji u kojima i dalje uživam. Imam "B" i "A" trenersku licencu i nalazim se na prekretnici. Ovo nije Nemačka, nego neki drugi sistem na koji se i dalje privikavam, kao i mnogi drugi fudbaleri koji se vrate sa Zapada. Nažalost, nije sredina iz snova i zato mi fudbaleri ne idemo uvek "prirodnim" putem - trener, menadžer i slično. Videćemo, ne volim da otaljavam stvari.
- Drugi izazov je bio spisak od 30 igrača za dalje pripreme, na kojem se nisam našao, iako sam bio najbolji tokom tih prvih desetak dana. Otišao sam u kancelariju gde su sedeli Varga i Terzić i pitao zašto me nema. Varga se okrenuo ka Terziću i rekao mu: "Vidiš kakav je borac". Na kraju, stavili su me na spisak. Tako sam počeo u OFK Beogradu. Sa Vargom sam kasnije postao i prijatelj, on je fantastičan čovek, priznao mi je da je to bio test i da su dobili očekivanu reakciju.
- Pamtim OFK Beograd kao otmen, gospodski klub. Zato mi je još teže kada vidim gde je danas, tužan sam zbog toga... Brzo sam otišao sa Karaburme u Lokomotivu iz Moskve, već posle osam, devet meseci. Iz ove perspektive, to sigurno nije bila dobra odluka. Igrali smo redovno Ligu šampiona, ali sam vreme uglavnom provodio na klupi, iako sam imao samopouzdanje. To je bilo dragoceno iskustvo. Milan Obradović je bio moj cimer, u Torpedu iz Moskve je igrao moj današnji kum Nikola Jolović, Koroman u Dinamu...
- Vratio sam se potom, nakratko, u OFK Beograd i onda otišao u Minhen 1860. Brzo sam shvatio šta znači Zapad, navikao se tokom prve polusezone i sve je krenulo lepo. A, onda se dogodila ona glupost sa kosom... Opadala mi je i otišao sam na kliniku gde su mi dali neke pilule. Koštale su me šestomesečne suspenzije jer nisam prijavio klupskom lekaru. Nisam razmišljao da bi neka supstanca mogla da bude na listi zabranjenih. Svi su znali o čemu se radi, ali se postupilo po pravilima. U tom trenutku sam bio jedan od vodećih igrača u Minhenu. Ljudima u klubu je bilo sve jasno i zato nisam dobio otkaz. U tih šest meseci sam radio sve kao i drugi igrači, ali nisam mogao da igram. Užasan osećaj, u periodu kada sam bio pun snage, sa 26 godina.
Očaran Japanom
- Prošlo je i to, počeo sam odlično novu sezonu, na kraju koje mi je isticao ugovor. Želeli su da me zadrže, ali sam bio ubeđen da sam prevazišao 2. Bundesligu. Ponudu Štutgarta da potpišem šest meseci pre isteka ugovora, pa da pređem na leto, nisam prihvatio, u dogovoru sa čovekom koji me je tada zastupao. Moji snovi su bili veliki, a on mi je ubacivao u glavu kako bi dobrim igrama mogao da zainteresujem još veće klubove. Kockao sam se i to je bilo pogrešno, jer sam kasnije odigrao slabije, povredio se. Posle svega, završio sam u Kelnu, koji je pravio ekipu za 1. Bundesligu. Trener mi je bio Krištof Daum, koji je bio lud na svoj način, pa smo se našli i ostvarili cilj.
- Lepe uspomene me vežu za Nemačku. U Minhenu je moj cimer bio Slobodan Komljenović i imali smo fantastičnu saradnju, a imao sam sreću i da upoznam dosta drugih naših ljudi. Meni je značila ta naša zajednica, a družio sam se i sa Nemcima. U Kelnu je bila još više poznanika sa naših prostora i taj grad mi je posebno drag. Tu su bili Mišo Breško, Miro Varvodić, naš ekonom Krešo, Milivoje Novaković... Bilo je dosta drugara i van fudbala, te ljude ću pamtiti zauvek.
Na pesku ispunio želju
- U fudbalu na pesku sam ispunio želju da obučem dres "A" nacionalnog tima i tu sam produžio karijeru. Igraću ga i ovog leta. A, ne da nije lako, naprotiv. Mnogi su probali i rekli da ne mogu, podloga je neprirodna. A, kada je teško, ja dobijem dodatni motiv. Borim se do kraja. Osnovna razlika je u tome što u fudbalu prvo učiš da smiriš i iskontrolišeš loptu kada ti dolazi, a ovde je prvo bitno da je podigneš. I to je šok za glavu, moraš da promeniš način razmišljanja. Napravili smo lepu, prijateljsku priču u reprezentaciji. Voleo bih da nadležni prepoznaju i podrže ovaj sport.
- Inače, kada smo ušli u 1. Bundesligu, imao sam ponudu Crvene zvezde, davno pre toga i od Partizana. Ostaje žal što nisam igrao u našim najvećim klubovima. Kada je stigla ponuda sa "Marakane", odlučio sam da ostanem u Kelnu, izazov je bio šampionat Nemačke. Na kraju tog ugovora, odlučio sam da promenim sve. Bilo je nekih ponuda i iz zapadne Evrope, ali sam prihvatio onu Hapoela iz Tel Aviva. Želeo sam da se borim za vrh, igrali smo Evropu. Međutim, kada me je krenulo, zadesio me je tromb u nozi. Izgubio sam šest meseci, karijera je bila u pitanju.
- Posle oporavka, otišao sam u grčku Kavalu, posle u kiparski Anortozis, tursku Manisu, pa u Tokio. E, to je iskustvo za ceo život. Ljudi u Japanu su zadržali svoj duh, kulturu, neke drevne običaje, a napredniji su od svih, kao da žive u 25. veku. Neverovatan miks. Trener mi je bio Ranko Popović, odigrao sam sezonu i po i dao sam dosta golova.
- Na kraju, otišao sam u Indoneziju u 35. godini i imao utisak da ću tamo moći da igram do 55. Uslovi su bili neuporedivo slabiji nego u Japanu, ali su fanatici za fudbal. Šteta što se ugasilo prvenstvo posle tri, četiri meseca. Ostao sam bez kluba, ali je bilo potrebno vreme da shvatim da je kraj. Prošlo je više od godinu dana kada sam definitivno prelomio.
- Neke želje sam ostvario, neke nisam, ali sam uživao tokom karijere, u dobrim klubovima i lepim gradovima. Ipak, ostaje utisak da su mi se stalno dešavale takve stvari u karijeri da dođem na korak do nečega što mnogo želim i onda se vratim dva koraka unazad. Zbog toga bih, kao savet nekim novim klincima, voleo da se shvati koliko je važno za profesionalnu karijeru da postoji neka figura kojoj možeš da veruješ, a da poznaje fudbal i da može da te usmeri, da može da ti smiri glavu i posavetuje te na pravi način. To je veoma bitno jer često nema druge šanse.
Reprezentacija bolna priča
- Neverovatno je kako neke stvari tako izmiču. Prvo je razlog bio to što sam igrao u drugoligaškom društvu, kada sam bio u Nemačkoj, a onda nije došao poziv ni kada sam bio u elitnom rangu. Odigrao sam sa Kelnom životnu utakmicu protiv Bajerna u Minhenu, pobedili smo 2:1 i imao sam dve asistencije. To je bio period kada se pravila reprezentacija sa Radomirom Antićem, a mesec dana pre toga sam dobio ponudu Zorana Filipovića za Crnu Goru, koju, takođe, veoma volim. U novinama je tada izašao članak kako Antić hoće da proveri Milana Jovanovića, Miloša Krasića i mene, što je meni bio dodatni motiv u dresu Kelna. Mnogo sam se radovao, igrao još bolje, ali poziv za mene nikada nije stigao. U međuvremenu, u Crnoj Gori su uzeli drugog igrača... Žao mi je i zbog moje energije i ljubavi prema mojoj zemlji.
