Ako ideš u Zvezdu, ne vraćaj se kući!

Dovoljno je reći Momčilo Moca Vukotić, pa da se sledi krv u žilama svih navijača Partizana.

Zaljubljenici u crno-belu boju: Momčilo Vukotić, Ivan Tomić, Ivan Ćurković (Foto: M. Todorović - EPA)

Legendarni Moca je večiti ljubimac Partizanovog "juga", fudbaler prefinjenog kova i čovek kome se i danas duboko klanjaju na stadionu u Humskoj ulici. Za vreme Mocine "vladavine" u Partizanu, crno-beli su zadobili najveći broj navijača, koji su najviše zbog Vukotićevog umeća i njegove odanosti klupskim bojama prepoznali ideju vodilju i Partizan "usvojili" kao deo porodice.

Iz Partizana je znao da ode, ali se vraća uvek po pozivu! Bio je dovoljan jedan telefonski poziv da Vukotić zaboravi na trenutne obaveze i dođe u Humsku. Tako je bilo i tokom igranja, pa trenerske karijere, ali i u situaciji kada mu je poverena briga o omladinskoj školi crno-belih.

U svakom periodu svoje karijere Moca je bio više nego uspešan, penzionisao se sa lepim osećanjem da će svaki partizanovac o njemu pričati kao o najvećoj legendi.

A za "Vesti" je pričao o toj sudbinskoj povezanosti sa Partizanom, životnim iskušenjima, uticaju oca "zakletom partizanovcu", koji je u tom periodu imao verovatno i odlučujuću ulogu na Mocin izbor. Na izbor "Dobrog duha" kako su ga još zvali navijači, ali i zaposleni na stadionu, koji i danas prepričavaju kako je Moca svojevremeno znao da uoči utakmice popije kafu u klupskom bifeu i sa istočne strane stadiona izađe na teren i odigra uvek fantastičnu utakmicu.

Naslednici "beba"

- Igrao sam za svoju osnovnu školu. Zvezda je organizovala turnir osnovnih škola i to im je služilo za selekciju, treneri crveno-belih posmatrali su decu i birali ih za fudbalsku školu. Posle utakmice mi je prišao trener Zvezde i rekao da su zadovoljni kako sam igrao i da bi voleli da dođem kod njih. Rekao sam mu da već treniram u Partizanu i da sam partizanovac, i da je to neostvarljivo. Da se pohvalim kod oca, to sam mu preneo, ali mi je on rekao: "Ako nameravaš da ideš u Zvezdu, kući se ne vraćaj!" Toliko da objasnim koliko nije bilo šanse da igram za neki drugi klub. I tu onda dolazim do te 1962. Došao sam sa ocem u Partizan, a u to vreme živeli smo u Rakovici, otac je službovao u Mladenovcu... Želeo je po svaku cenu da se oprobam u Humskoj, govorio mi je: "Lako ćeš iz Partizana u Rakovicu, mnogo je teži obrnut slučaj." I došao sam pod nadzor trenera Belina i Lazarevića. Testirali su me na šljakastom terenu, bio sam obučen u beli šorts, belu majicu i bele čarape. Sve je prošlo u najboljem redu, jedino se majka malo bunila, imala je posla oko pranja.

- U omladinskoj konkurenciji rastao sam uz Paunovića, Lečića, Vladu Pejovića, Ličanina, Olarevića, Smilevskog, Tomića... Dominirali smo, ali kasnije u prvom timu nisu svi ispunili očekivanja. Profesionalne ugovore potpisali smo 1968. i bili smo naslednici čuvenih "beba", koji su igrali finale Kupa šampiona. Iz te ekipe ostali su Damjanović, Mihajlović, Rašović, Hasanagić, Marić, Vladica Kovačević... Došla su nam i pojačanja u Kariću, Bjekoviću, Đorđeviću... Međutim, u periodu od 1968. do 1975. nismo uspeli da osvojimo nijedan trofej. Bilo je to vreme dominacije Zvezde i Hajduka, ali ga pamtimo i po činjenici da je bez obzira na rezultat rastao broj Partizanovih navijača... Imali smo uvek neverovatnu podršku. Nikad neću zaboraviti meč sa Hajdukom iz 1975. Dočekali smo Splićane, direktnog rivala za titulu i izgubili sa 6:1. Navijači su nas bodrili kao da pobeđujemo, nikad u životu nisam video takav odnos publike prema timu koji gubi. To nam je dalo snage da u poslednjem kolu pobedimo Olimpiju u Ljubljani i stignemo do trofeja. Pobedonosni gol smo dali u 100. minutu.

Skandiranje na Marakani

- A ljudi vole da zaborave, pogotovo zlobnici. Trener Olimpije, koji je bio pozajmljen od Hajduka, oprašta se na tom meču pa je dobijao poklone pre početka. Zato smo kasnili u odnosu na meč OFK Beograd - Hajduk, gde je gostima bila potrebna pobeda za titulu. Olimpija je htela naš skalp, vodila se žestoka borba, a onda smo u jednom momentu saznali da nam treba trijumf za titulu. Mislio sam da nemamo šanse, a onda je usledio splet neverovatnih okolnosti. Prvo je igrač Olimpije Stamatović hteo da šutne loptu na tribine, ali je zakačio busen i lopta je stigla do Stojkovića. On je želeo da šutne na gol Olimpije, ali je takođe zakačio busen i slučajno je poslao do Bjekovića. Đavo je šutirao, a lopta je jedva prešla gol-liniju... Tako smo stigli do trofeja. Usledilo je veliko slavlje, taj trofej je Partizanu obezbedio mnogo lepšu budućnost... Iskreno, i ne pamtim u životu takvo slavlje, mislim da su kolone automobila blokirale saobraćaj od aerodroma do našeg stadiona. Osećali smo se kao heroji grada, nezaboravna slika koja se zauvek pamti...

- Posle toga dolazi sezona 1977/78. Ante Mladinić odlazi sa kormila reprezentacije Jugoslavije i stiže u Partizan. Pamtim da pojedinim navijačima to nije odgovaralo, jer su Bićetu zamerali što me je manje zvao u reprezentaciju Jugoslavije. A bilo je sve kako treba. Te sezone sam se vratio iz vojske i kasnije učestvovao u verovatno najboljoj sezoni u istoriji Partizana. Nismo imali po imenima jak tim, ali smo oborili sve rekorde i ubedljivo osvojili titulu. Iz derbija smo od mogućih 12 osvojili 11 bodova, ukupno 54... Bila je to naša apsolutna dominacija. Kad se sve sabere, ja sam kod Bićeta najviše i igrao u dresu reprezentacije. Bila je tada jaka konkurencija u Aćimoviću, Jankoviću, Oblaku, Vladiću... Uz to, Hajduk i Zvezda su dominirali... Mislim da sigurno Jerković nije bio bolji od mene, a imao je 50 nastupa za plave, a ja 14. Ali, to su stvari na koje nisam mogao da utičem.

- Bilo je logično da se posle svega okušam i u inostranstvu. Otišao sam u Bordo, a Partizan je u isto vreme igrao jednu od najlošijih sezona u istoriji u kojoj je jedva sačuvao prvoligaški status. Sećam se da sam kao navijač gledao večiti derbi na "Marakani", koji je odigran četiri kola pre kraja. Kada su me videli navijači počeli su da skandiraju "Moco, vrati se".

Šetnje Terazijama

- Ljudi iz Partizana su me zvali. Imao sam još godinu dana ugovor sa Bordoom, ali sam hteo da se vratim. Kod mene nijednog trenutka nije bilo dileme da li je to bila dobra odluka. I sad, kad se setim tog vremena, znam da sam želeo da se vratim. Ovo je klub u kojem sam proveo, praktično, ceo fudbalski vek. U celoj priči je interesantno da u svom prvom mandatu u Partizanu nikad nisam dao gol Crvenoj zvezdi. Uvek su se mene najviše plašili, a dugo me nije hteo gol. Kasnije je sve krenulo kako treba, a najviše pamtim dva gola na Marakani (3:2 za Partizan) kad smo osvojili titulu. A pre toga postigao sam 13-14 derbija... A svaki derbi se zauvek pamti. Sećam se svakog odlaska u karantin, šetnje Terazijama, vola koji je okretao pre utakmice na našem stadionu... U jednom derbiju gledalo nas je 105.000 navijača. Znam da su neki navijači nudili jagnje da dobiju ulaznicu. Bila su to sjajna vremena.

- Došao je period stabilizacije, a onda je usledilo novo slavlje u sezoni 1982/83. Vodio nas je Miloš Milutinović. Sećam se da smo u odlučujućoj utakmici dobili Dinamo u Maksimiru sa 4:3. Trenirao ih je Ćiro Blažević, na tom meču postigao sam 100. prvenstveni gol za klub. A nedelju dana pre toga promašio sam penal protiv Olimpije, kasnije mi je bilo drago što sam jubilej proslavio u direktnom obračunu za titulu. Mogli smo i lakše do trijumfa, ali je sudija Fazlagić poništio regularan gol Klinčarskog kod 4:2, koji minut kasnije svirao je penal za domaćina nad Mlinarićem...

Posle te sezone hteo sam da se oprostim, ali nije mi dao Miloš Milutinović... Odigrao sam još godinu, ali se nisam dobro osećao. Treninzi su mi teže padali, igrao sam sa mnogo mlađima od sebe... Poslednju prvenstvenu utakmicu igram 30. maja 1984. protiv Željezničara. Izgubili smo sa 0:1, a svoj dres dao sam 16 godina mlađem Goranu Stevanoviću. Kasnije sam odigrao i oproštajnu utakmicu protiv reprezentacije JNA. Bio je skoro pun stadion, plakao sam...