"Vesti" u Sloveniji: Život u dijaspori me ojačao
Eh, da su igrali još Miki i Perke - moglo se čuti od ljubitelja futsala posle prve utakmice reprezentacije Srbije na Evropskom prvenstvu u Sloveniji, u kojoj je naš nacionalni tim, bez ovog dvojca zbog kartona iz kvalifikacija, izvukao bod protiv domaćina pogotkom u poslednjem minutu (2:2). Miodrag Aksentijević je jedan od najboljih golmana sveta, a kapiten Marko Perić među najvećim imenima svih vremena kada je reč o igračima futsala na balkanskim prostorima.
Zašto je to tako, postalo je jasno dva dana kasnije, kada je Miodrag briljirao na golu, a Marko autoritativno predvodio saigrače do velikog remija protiv Italije (1:1), posle čega im je ostalo da sačekaju ishod utakmice trećeg, poslednjeg kola Grupe A, između "azura" i domaćina kako bi saznali da li nastavljaju takmičenje u četvrtfinalu.
Bez obzira na ishod, ostaće zapisano da su "orlovi" na čelu sa Perićem, računajući i prethodni turnir u Beogradu, u sedam utakmica, za sada, zaredom na EP samo jednom poraženi pre produžetaka, od Kazahstana u borbi za bronzu u Beogradu.
Došao u futsal privremeno i ostao
Kapiten je posebno vezan upravo za ovo takmičenje, pošto mu je njegov prvi kontinentalni šampionat, sada već davne 2007. u Portu, praktično, promenio život.
- Došao sam u Marbo, tada najbolji klub u Srbiji i Crnoj Gori, početkom 2006. godine, posle njihovog nezaboravnog turnira u Futsal kupu (Ligi šampiona) u Pioniru. Napravio sam dogovor da to bude prelazno rešenje dok ne nađem klub u fudbalu, ali smo odigrali baš dobru polusezonu i osvojili titulu. Usledila je još jedna, između toga i utakmice u Evropi... Sve se promenilo. Već tada me je zvala Mursija, a posle Portugala sam imao ponude svih najboljih klubova Španije, pa tako i Inter Movistara, najuspešnijeg evropskog kluba svih vremena.
Ipak, put ga je krajem 2007. godine odveo u Rusiju, u redove tamošnjeg velikana Dine iz Moskve, u rekordnom transferu kada je reč o srpskim igračima.
Član Zvezdine zlatne generacije
Pre nego što je zakoračio u futsal, Marko je osvojio titulu i na fudbalskoj sceni.
- Bio sam omladinski prvak Jugoslavije sa Obilićem, prethodno član zlatne generacije Crvene zvezde, do kadeta, u timu igrača rođenih 1984. u kojem su bili i Dušan Basta, Boško Janković, Dragan Mrđa, Marko Perović, Dejan Milovanović... Potom sam otišao na šest meseci u češki Jablonec, ali bio sam klinac, nisam dobijao šansu. To je bio baš težak period, daleko od mojih. Onda sam se opredelio za futsal i u Marbu doživeo neke od najlepših trenutaka u životu.
- Tada sam imao 23 godine, a oni su ponudili ugovor na pet godina i odlično obeštećenje klubu. Imao sam tu sreću da napravim transfer u vreme kada se u futsalu nenormalno mnogo plaćalo u Rusiji i Španiji. Sada je to dosta palo, ali je futsal kao sport drastično napredovao. Svuda je kriza, pa su tako iz Rusije otišli svi najbolji stranci, a do pre nekoliko godina su tamo zarađivali između 200.000 i 500.000 evra. E sada, naravno, ostaje mala žal za Španijom i, na primer, Interom sa Šumaherom, Markinjom, Danijelom... Izabrao sam najbolje u tom trenutku, ali bih voleo da odigram bar godinu dana u toj zemlji, da spojim najjače lige, posle Rusije i Italije. Postoji mogućnost, pa ćemo da vidimo. Neću da odem samo da bih otišao, već da ima smisla, da se borim za neki trofej ili bar da budem u timu koji je pri vrhu.
Srbija uvek u mislima
Perić se dobro seća dana kada je kao mlad igrač otišao u Moskvu.
- Imao sam sreće da je i Predrag Rajić tada došao u klub, nešto kasnije i Borko Surudžić. Mali problem je nastao kada su oni otišli, pa sam tri i po godine bio sam. U Rusiji je težak život za sportiste jer ima mnogo putovanja, često dugačkih, karantina, od nedelju dana tri, četiri nisi kod kuće. Po njihovom odlasku je nostalgija bila još snažnija. I uvek je ima - i danas. Nikada nisam zamišljao da mogu da živim u nekoj drugoj zemlji osim u Srbiji. I sada svaki slobodan trenutak koristim da odem do Beograda. Naravno, lepo mi je što se bavim onim što volim i zbog toga se dobro osećam, ali Srbija je uvek u mislima. Sigurno ću se vratiti, ali nikada ne može da se zna gde će put da nas odvede, naročito zbog toga što imam nameru da se bavim trenerskim poslom.
Ipak, pre nego što okači patike o klin, pred Markom je još dosta izazova u bogatoj karijeri, u kojoj je osvajao šampionske titule, igrao na završnom turniru Futsal kupa, radovao se sa "orlovima"... Posle Marba i Dine, put ga je odveo u azerbejdžanski Araz, pa nakratko u gruzijsku Iberiju star, a onda u Italiju - Real Rijeti, Kaos i, aktuelni Napoli.
- Sve te godine u inostranstvu su me značajno oblikovale, očvrsnule. Nisam više klinac, već čovek od skoro 34 godine, koji ima porodicu, sa mnogo iskustva, poznanstava. Napredovao sam u igri, mnogo toga dobio, a sigurno nešto i izgubio u odnosu na ranije. Posle svega, baš mi prija Italija, naročito sada Napoli. Prešao sam na jug, gde su ljudi ludi za fudbalom, pa tako i za futsalom. I svi se razumeju, svi prate. Naravno, Maradona je za njih poput božanstva i to se vidi po celom gradu. Sada je euforija jer mogu do šampionske titule prvi put još od vremena kada je on igrao. I mi u futsalu imamo visoke ambicije, blizu smo vrha, što je veliki napredak u odnosu na ranije godine. Sada sam tu, uživam i daću sve od sebe da ih sa saigračima obradujemo i u našem sportu. Takođe, dok god igram biću tu za reprezentaciju, a na onima koji odlučuju je da procene koliko mogu da doprinesem - zaključio je Perić.
